Category: Dete

Noša u 10 koraka 3. deo

Noša u 10 koraka 3. deo

8. Budite nežni ako mu sporije ide

Navikavanje na nošu može biti naporno i teško i za roditelje i za decu. Imajte u vidu da su povremene „omaške“ potpuno normalne. Dete se naučilo ali još odlazak na nošu nije postala potpuno savladana veština. Nema tog deteta koje se nije više puta upiškilo ili ukakilo pre nego što je bilo u stanju da stvarno bude suvo i u gaćicama ceo dan.

Omaška ne znači da dete nije ništa naučilo ili da su vaši pokušaji bez rezultata. Kada se desi da se dete upiški nemojte se ljutiti ili kažnjavati dete. Ako ništa drugo, tek od skoro mu je razvoj mišića omogućio da drži bešiku i rektum zatvorenim. Još uvek uči zašto je uopšte važno da koristi nošu umesto da to radi u pelenu kao do sada. Za svaku veštinu je potrebno vreme.

Šta je to što još možete da uradite? Osim što ste detetu omogućili da bude obučeno u odeću koju lako može da skine, budite pozitivni i nežni i mirno ga presvucite. Napomenite da sledeći put pokuša da koristi nošu.

9. Podižite dete noću na nošu

Nabavljajte i dalje standardnu zalihu pelena. Čak i kad postignete da je dete danju čisto i suvo, proći će nekoliko meseci, ako ne i godina, dok ono ne bude isto tako suvo i noću.

U ovom uzrastu dete još nije sposobno da se probudi u sred noći da bi selo na nošu ili otišlo u toalet. Pre nego što krenete da navikavate dete da i noću bude suvo, stavite detetu pelenu pred spavanje ali ga ohrabrite da sedne na nošu pre toga. Isto tako napomenite detetu da može da sedne na nošu i u toku noći. Kažite detetu da ako se probudi u sred noći i ima potrebu da piški ili kaki, može slobodno da vas zove da mu pomognete.

Postavite gumeni čaršav ispod pamučnog da bi zaštitili dušek. Kada procenite da je dete najčešće suvo preko cele noći, obucite mu uveče samo gaćice. Neka sedne na nošu pre nego što legne u krevet. Podignite ga još jednom ako je potrebno kada vi odete na spavanje a kada se dete ujutru probudi usmerite ga da prvo sedne na nošu i da mu tako počne dan.

Bez obzira na detetove godine treba da znate da određen broj dece nije u stanju da ostane suvo noću skoro do školskog doba. Piškenje u krevet je nevoljno, deca nemaju kontrolu nad tim. Nemojte da se dete stidi zbog toga, objasnite mu da nije njegova greška. Nemojte grditi dete. Povedite računa o tome da ga noću podignete da sedne na nošu.

10. Radujte se detetovom i svom uspehu

Koliko god ispravno radili i trudili se, vaše dete će ipak pratiti svoj ritam razvoja u navikavanju na nošu, kao i u svim drugim veštinama. Neurofiziološki razvoj ide različitim tempom kod razne dece. Kada vaše dete bude mentalno i fizički spremno da nauči ovu veštinu ono će to i uraditi. Ako budete imali strpljenja da ga sačekate proces privikavanja neće biti previše naporan i stresan ni za vas ni za dete. Ako budete kažnjavali i grdili dete onda učenje na nošu može postati i više od toga – sredstvo komunikacije, način da dete pokazuje inat i ljutnju, dete može odbiti da sarađuje.

Kada se vaše dete nauči da bude suvo i koristi nošu i danju i noću, napravite od toga malu proslavu. Možete zajedno da odete kod prijatelja koji imaju manje dete da vaše dete pokloni toj bebi svoje pelene koje mu više ne trebaju. Biće ponosno na sebe.

Stav Škole roditeljstva Nada Lazić kada je u pitanju navikavanje na nošu je:

– Detetu treba nuditi nošu čim je u stanju da stabilno samostalno sedi

– Uslovni refleks će pomoći da, ako posle svakog obilnijeg obroka postavimo dete na nošu, dođe do pražnjenja creva

– Noša treba da bude bele boje da bi se mogla videti boja mokraće što je za roditelja važna informacija i pokazatelj da eventualno nešto nije u redu

– Noša treba da se koristi u kupatilu da bi se dete navikavalo na red u korišćenju prostorija.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 2. deo

Noša u 10 koraka 2. deo

3. Stvorite rutinu

Kupili ste nošu zajedno sa detetom? Pustite ga da se igra sa njom. Postavljajte dete na nošu potpuno obučeno bar jednom dnevno, za početak posle doručka, ili pre večernjeg kupanja, ili u nekom drugom trenutku dana kada već po iskustvu znate da će imati potrebu da kaki ili piški. To detetu pomaže da se navikne na nošu i prihvati je kao deo dnevne rutine. Ako idete negde gde znate da neće biti kupatila odnosno uslova da to uradite a da ne propustite rutinu, ponesite nošu sa sobom gde god da krenete.

Jednom kada se dete dobro navikne na ovu rutinu, postavite dete da sedne na nošu gole guze. Opet, za početak, samo da stvori naviku, da se navikne na to kakav je osećaj. Sada već možete da kažete detetu da samo skine pantalone pre sedanja na nošu kao i da je skidanje pantalona pre upotrebe noše ono što odrasli, pa i mama i tata (starija braća i sestre) rade svaki dan.

Ako sedenje na noši sa ili bez odeće uznemirava vaše dete, nemojte ga forsirati. Nemojte da uđete u grešku da fizički prisiljavate dete da sedi na noši naročito ako izgleda da je uplašeno. Bolje je da odložite ceo proces nekoliko nedelja pre nego što pokušate ponovo. Kada je dete spremno da sedne na nošu tada će biti spremno i da nastavi sa procesom navikavanja na nju.

4. Pokažite detetu kako vi to radite

Deca uče tako što posmatraju i imitiraju. Gledanje odraslih kako koriste WC je prirodan način da dete shvati šta se radi u toaletu. Ako imate muško dete, jednostavnije je da u početku sedi kada piški. Kada savlada prvi korak navikavanja na nošu, može da gleda kako njegov tata ili stariji brat piške stojeći – to će mu pomoći da savlada veštinu uz samo još malo dodatnog ohrabrenja.

U demonstriranje spada i da objasnite detetu kako znate da imate potrebu da idete u WC, kakav je to osećaj. Onda objasnite šta se desi kada koristite toalet i pustite dete da pogleda u wc šolju pošto je upotrebite. Takođe pokažite detetu kako se brišete toalet papirom, kako podižete veš i oblačite se, zatim kako povlačite vodu i ispirate toalet i na kraju kako perete ruke.

Iako ćete još neko vreme pomagati detetu u ovim aktivnostima, naročito brišući ga toalet papirom, ako dete vidi da vi to radite i sluša vaše objašnjenje procesa, ono će se mnogo lakše i brže navići i adaptirati. Ako je vaše dete devojčica, pokažite joj kako treba da se briše od napred prema nazad da bi izbegla infekciju urogenitalnog trakta.

Ako vaše dete ima stariju braću i sestre, dobro je da je prisutno kada su u toaletu, to će mu pomoći da lagodnije prihvati veštinu koju vi pokušavate da ga naučite.

5. Negujte istrajno novu rutinu

Ohrabrite dete da seda na nošu kad god ima potrebu da piški ili kaki. Pitajte dete povremeno da li mu se piški. Ako je detetu potrebna pomoć da bi skinulo pelenu i selo na nošu, pobrinite se da ono zna da može slobodno da vas pita za pomoć u bilo kom trentuku. Navikavanje na nošu se obično počinje kada počinje toplo vreme. Dobro je da pustite dete da ide okolo gole guze ili samo u gaćicama a da je noša uvek blizu. Lakše će se adaptirati ako mu je noša dostupna. Imaćete barice po stanu ponekad ali će takođe i dete brže shvatiti proces.

Poneko dete ima potrebu da par minuta sedi na noši da bi se opustilo i da bi pustilo da nešto iz njega izađe. Ohrabrite dete da ostane da sedi malo duže. Za to vreme možete da pričate sa njim ili mu čitate nešto.

Kada vaše dete uspešno obavi posao na noši, obaspite ga pohvalama da ga ohrabrite da nastavi da se trudi dok do kraja ne ovlada ovom veštinom. Naravno da će se dešavati da ne uspe da stigne do noše, ali uz vaše ohrabrenje trudiće se da radi „pravu stvar“. Iako treba da pohvalite dete pokušajte da upotreba noše ne postane previše presudna i velika stvar je dete može postati nervozno i nesigurno da li će uspeti da ispuni vaša očekivanje.

6. Nabavite detetu praktičnu odeću koja se lako skida

Kada ste dete rešili da učite da koristi nošu potrebno je da mu obezbedite sve preduslove da to zaista može najlakše da nauči. Donji delovi trenerke, haljinice, mekani šorcevi sa lastišem, omogućavaju detetu da se samo skine za nošu što je kritičan korak ka tome da postane samostalno kada je noša u pitanju. Ovo je odeća koja će detetu biti laka za skidanje a istovremeno će osetiti kada se upiški ili ukaki. Ipak ostanite još neko vreme kod upotrebe pelene preko noći. Tek kada dete savlada rutinu preko dana možete da računate da će sa jednim podizanjem na nošu u toku noći, moći da izdrži suvo do jutra.

…nastavak sledi…

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 1. deo

Noša u 10 koraka 1. deo

Većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje da dete sedne na nošu i prestane da piški i kaki u pelenu. Smatraju učenje na toalet prekretnicom u razvoju njihovog djeteta – ako ne iz drugog razloga, onda zato što to znači kraj kupovini i menjanju pelena. Međutim malo mama i tata je spremno za to koliko je u stvari vremena i strpljenja potrebno da bi dete savladalo to što od njega tražite.

Neka djeca sve nauče za nekoliko dana a drugoj je potrebno nekoliko mjeseci i duže. Vi i vaše dete imate bolje šanse za uspeh ako razumete koji su važni elementi stvaranja ove nove navike pre nego što odlučite da počnete.

Evo osnovnih koraka:

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost da uđete u ovaj proces
2. Kupite pravu nošu ili dasku za wc
3. Stvorite od noše dnevni ritual
4. Pokažite svom detetu kako vi to radite – pomoći će mu da shvati
5. Objasnite proces, kako se piški i kaki
6. Negujte istrajno ovu novu rutinu
7. Nabavite detetu odeću koja se lako i brzo skida
8. Budite nežni ako mu sporije ide ili nekada ne uspe
9. Počnite da podižete dete noću na nošu
10. Radujte se kada uspe, radujte se i zbog svog uspeha

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost

Kada su deca stara oko godinu dana, ona su neurofiziološki zrela da mogu da shvate da imaju pun rektum ili bešiku. Neka su spremna da počnu obuku za nošu već sa 18 meseci, dok druga nisu zainteresovani do posle 3. godine. Najveći broj roditelja počinju obuku za nošu kada im je deca oko 2 godine i par meseci.

Upravo zato što postoji tako širok raspon uzrasta u stvaranju I razvijanju sposobnosti deteta za početak navikavanja na nošu, pazite na osnovne znake koji vam mogu pokazati da je vaše dete spremno da počne:

– da li je sposobno da sledi jednostavne instrukcije?
– može li da hoda i da sedne samo?
– ume li da sam svuče pantalone i da ih obuče ponovo?

Pokušajte da ne vršite pritisak na dete. Ako ne razume i ne može – ono jednostavno ne razume i ne može. Svaki pritisak će biti samo kontraproduktivan.

Uspeh u uspešnom prelasku na nošu više zavisi od spremnosti deteta nego od njegovog uzrasta. Nemojte očekivati da vaše mlađe dijete ima istu razvojnu liniju kao vaše starije dijete. Dečaci imaju tendenciju da se obučavaju malo sporije od devojčica, dok mlađa deca često uče brže od prve jer imaju starije dete za uzor.

Uzmite u obzir I druge izazove koji se nalaze pred detetom u tom trenutku. Ako dete preživljava bilo kakve nemire ili promene kao što je škola, nova beba, nova žena koja ga čuva, odlazak u školicu… nije pravo vreme da počinjete. Proces navikavanja na nošu odložite za malo kasnije kada situacija bude mirna.

Isto važi i za vas. Ako ste u sred selidbe ili adaptacije stana, ako ste tek prešli na naporan novi posao, ako doživljavate jutarnje mučnine zbog nove trudnoće, to nije pravo vreme da počnete dete da navikavate na nošu. Sačekajte nekoliko nedelja ili čak meseci da se okolnosti smire. Od žurbe ćete i vi i dete imati samo komplikacije i štete a nimalo koristi.

Navikavanje na nošu počnite onda kada ste spremni I u mogućnosti da detetu posvetite vreme, strpljenje, nežnosti i kada ste u stanju da ovaj proces prihvatate i sa malo humora.

2. Kupovina prave noše

Prvo i najvažnije, investirajte u nošu za decu koja je detetove adekvatne veličine, ne broj veću za sledeću godinu. Ili se odlučite za posebnu adaptiranu dasku za wc koja se pričvršćuje za vaš uobičajeni toalet. Posebna daska će pomoći da dete bude manje zabrinuto zbog korišćenja odraslog toaleta – može imati strah da će da padne u njega, ili ga možda plaši zvuk povlačenja vode.

Otkrijte na internetu koja je noša najbolja za vaše dijete pre nego što krenete u kupovinu. Kada krenete da kupite nošu povedite dete sa sobom. Zamolite ga da vam pomogne oko izbora noše. Kada se vratite kući, napišite njegovo ime na noši i ohrabrite dete da se za početak igra s njom. Na primer da stavlja lutkice da sede ili piške ili jednostavno da koristi nošu da sipa vodu u nju ili smesti igračke. Dobro je da mu noša postane drag i poznat predmet.

…nastavak teksta sledi…

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Odnosi sa vršnjacima i roditeljima – dete od dve godine

Odnosi sa vršnjacima i roditeljima – dete od dve godine

U periodu od druge do četvrte godine odnos sa vršnjacima za dete postaje sve važniji. Detetu su potrebna ta iskustva, pre svega zato što u odosima sa decom može da isproba svoje obrasce ponašanja, kao i da prihvati njihove odnoso obrasce grupe. Deca isprobavaju složenija osećanja u druženju. Već od treće godine se veoma raduju drugarima, čak se međusobno zadirkuju. Deca se vole, grle i nedostaju jedni drugima. Osim što se uče prijateljstvu deca se uče i suparništvu. Sve to im je potrebno da nauče za zdravo odrastanje. Suparništvo je sastavni deo prijateljstva pa će dete podjednako voleti svog prijatelja koliko će se i takmičiti sa njim. Važno je da na neki način usmerite dete na druženje sa decom koja su vam po svojim obrascima ponašanja prihvatljiva jer će vaše dete od njih prihvatati neke njihove navike.

Uzmite u obzir da su kod trogodišnjaka seksualna istraživanja već prisutna. Veći broj trogodišnjaka će se na neki način igrati „mame i tate“. To je bezopasan način da istraže svoja tela.

Igre istraživanja i iskustva sa vršnjacima donose detetu mogućnost da stvori jasnije predstave o sebi. Treba se zabrinuti za dete koje nije počelo da u trećoj godini gradi čvrste odnose sa vršnjacima. Posebno ozbiljno treba shvatiti ako druga deca ne vole vaše dete ili ne žele da se igraju sa njim. Deca jako dobro osete kada neko dete ima problem i drže se na odstojanju od njega. Nervozna ili gnevna deca, koja još nisu naučila na pravilan odnos sa drugima, ugrožavaju ravnotežu koje je neko dete u sebi postiglo kada je u pitanju njegova sopstvena agresija i strahovi.

Roditelji mogu da pomognu detetu koje ne ume da se ponaša sa vršnjacima upravo stavljajući ga rano u grupu sa njima. Pametno je prvo upoznati dete sa jednim detetom koje ima slične karakterne crte, pa im omogućiti kada se zbliže, da provode više vremena zajedno na primer na izletu. Tako će ta dva deteta učiti jedno o drugom. Kada dete izgradi odnos sa jednim detetom, nauči da se ponaša, lakše će biti prihvaćeno u grupi sa drugom decom.

Ako je problem u tome da vaše dete ne želi da deli svoje stvari, vi kao roditelji treba da mu objasnite da će mu biti teško da deli stvari sa drugima ali i da je to neophodno. Potrebno je da uvežbate sa detetom da deli svoje stvari. Najbolje je reći detetu da izdvoji par svojih omiljenih igračaka koje ne mora da deli ni sa kim, ali da ga pripremite da će morati da deli ostale u igri sa drugom decom. Kada vaše dete napravi i najmanji korak u tom pravcu, jasno ga pohvalite. Učenje da se deli je veoma važna lekcija u životu.

Kada dete počne spontano da deli igračke sa drugom decom to je znak da se pojavila empatija, dete to radi bez spoljašnjeg pritiska. Na primer podeliće svoj slatkiš sa nekim detetom i kada na licu tog deteta vidi zadovoljstvo zbog slatkiša, biće mu drago. To je kod deteta začetak altruizma – veoma važne ljudske osobine.

Trogodišnje dete počinje da se identifikuje sa roditeljima pojedinačno. Nekada će se izrazito vezati za jednog roditelja do te mere da će oponašati pokrete. Zatim će u narednom periodu proglasiti drugog roditelja za miljenika. Dete naglo menja naklonost ali dete takvim fokusiranjem na jednog roditelja upija njegove osobine i ponašanje. Ove promene naklonosti su bolne i zbunjujuće za roditelja. Roditelji se u fazama kada nisu u fokusu osećaju odbačeni. Dete na svoj način počinje da gradi svoj identitet. Pomozite i detetu i sebi. Predložite detetu da provedete neko vreme sami sa njim, u šetnji, kupovini, parku. Čitajte mu priče pred spavanje sami. Ne forsirajte dete. Takvo ponašanje i naklonost prema jednom roditelju traje nekoliko meseci. Pa iako je to isprobavanje identifikacije sa majkom ili dečije flertovanje sa ocem – dete samo uči da izlazi na kraj sa svojim intenzivnim osećanjima.

Posebno je u ovom periodu teško i detetu i roditeljima da izađu na kraj sa osećanjima agresije i gneva. Dete ispituje roditelje izazivajući njihove reakcije da bi naučilo šta je prihvatljivo a šta ne i gde su vam granice. Na vama je da to i naučite dete. Bez obzira na izlive besa nema razloga da dozvolite detetu sve što u besu hoće jer ga time nećete naučit mnogo važniju lekciju u životu – šta je dobro a šta loše, šta je prihvatljivo a šta ne.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Strah od razdvajanja

Strah od razdvajanja

Sve bebe do nekog stepena osećaju strah kod razdvajanja. To je normalna faza emotivnog razvoja koja kreće u periodu kada bebe počinju da shvataju da stvari i ljudi postoje i kada nisu vidno prisutni pored njih.

U nekim fazama svog razvoja većina beba će pokazati primetnu anksioznost i postati uznemirena zbog mogućosti da bude odvojena od roditelja. Ako razmišljamo o tome kao o reakciji koja je deo evolutivnog razvoja, onda možemo da kažemo da se beba uznemirila jer je nemoćna i ostaje bez odbrane. Odlazi osoba koja je štiti i brine o njoj.

Stavovi o tome šta raditi kada je odvajanje bebe u pitanju je na određen način i kulturološko pitanje. Zemlje na Zapadu propagiraju odvajanje od najranijeg doba deteta. U nekim zemljama i tri meseca od rođenja. U drugim kulturama se dete ne odvaja od majke najmanje do prve godine života. Mi smo mišljenja da dete treba da ostane uz majku do početka svoje prirodne faze osamostaljivanja i to negde od 12. do 16. meseca. Ukoliko majka mora da počne da radi ranije dobro je da to bude na četiri sata a da za to vreme otac preuzme brigu o bebi.

Odvajanje bebe je frustrirajuće i za dete i za roditelje. Ono što treba da znate je da je separaciona anksioznost faza, koja traje određeno vreme, kroz koju dete prolazi i u jednom trenutku završi sa njom. Međutim veoma je važno da kroz tu fazu provedete dete bezbedno i da izgradite poverenje.

Kada se anksiozost najčešće javlja?

Bebe mogu da pokazuju znake anksioznosti već sa 6 ili 7 meseci ali za većinu beba separaciona anksioznost ima svoj zamah između 10 i 16 meseci i smanjuje se sa 2 godine. Najčešće se javlja kada se dete ostavlja kod kuće ili odvodi u obdanište zbog povratka majke na posao.

Beba takođe u tom periodu može da manifestuje separacionu anksioznost i tokom noći i za to treba imati razumevanja. Celokupan odnos roditelja prema bebi će joj pružiti sigurnost i pomoći joj da tokom noći mirno spava i to u svom krevetu. Ustanovite ritual maženja i čitanja pred spavanje, to će sigurno pomoći. Ali ako se desi da se beba ipak budi uznemirena i da ponekad može da je smiri samo vaše fizičko prisustvo tokom sna, nemojte joj to uskraćivati. Važno je da spavanje sa vama u krevetu ne postane navika, nego da svoju bebu neprekidno usmeravate na njen krevetac. I anksioznost tokom sna se smanjuje kada se dete približi 24. mesecu.

Postoji nekoliko stvari koje možete da učinite da pomognete svojoj bebi u ovoj fazi:

  • Ako je dete manje od uzrasta kada se može socijalizovati i uklopiti u kolektiv školice, a vi morate na posao, organizujte da brigu o detetu vodi neko ko je detetu poznat. Pokušajte da bebu ostavite osobi koju već zna i voli, kao što su tata, baka ili tetka. Vaša beba će i u tom slučaju protestvovati ali će ceo proces proći mnogo bezbolnije.
  • Neka vaša beba prvo upozna osobu koja će je čuvati, dok ste vi još u blizini. Čak iako je u pitanju poznata osoba, ako se tata, baka ili tetka ne snalaze najbolje ili ne znaju bebinu rutinu, dobro je da ste tu dok ne nauče.
  • Neka vaše pozdravljanje sa bebom bude iskreno i otvoreno. Nikako se ne smete iskradati. Potrebno je da pozdravljanje bude kratko i toplo i da se držite iste rutine i rituala svaki put kada se opraštate. Predvidljiva rutina pomaže detetu da izgradi poverenje u vas i da se suoči sa razdvanjem.
  • Pre nego što se odlučite na razdvajanje sa bebom, vežbajte kod kuće neke situacije koje su uvod u razdvajanje. Na primer pustite dete da samo ode u susednu (bezbednu) sobu i ostane u njoj par minuta, nemojte odmah krenuti za njom. Takođe kažite bebi kad vi napuštate sobu gde idete i da se vraćate. U oba slučaja dete će naučiti da je sve u redu i bezbedno ako ostane samo par minuta, kao i da ćete se uvek vratiti.
  • Ostavljajte bebu sa novom osobom ili u obdaništu prvo samo na sat vremena, pa polako produžavajte vreme.
  • Kada ostavljate bebu budite veseli i mirni. Vaša beba jako dobro osećakako se vi osećate i ako pokažete toplinu i entuzijazam znaće da je sve u redu. Ako plačete, kolebate se ili nervirate i ona će postati još anksioznija. Čak iako dete zaplače nemojte se kolebati. Osoba koja je čuva će vam verovatno reći da je dete prestalo da plače čim ste zamakli za vrata.

Roditeljska anksioznost zbog odvajanja bebe je takođe veoma veliki problem, naročito ako dete plače i buni se i time roditelja navede da se oseti krivim što „napušta“ dete. Imajte u vidu da je za dete važno da se osamostali i da će ukoliko ste sa razdvajanjem počeli u pravo vreme, vrlo brzo razvojno stići do faze kada će se radovati društvu u obdaništu. Ljubav, poverenje, nežnost i pažnju i dalje možete pružati detetu sa izuzetkom tih sati kada morate da radite.

Kroz razdvajanje dete uči da vam veruje i da razvija različite veštine na putu ka nezavisnosti. Razdvajanje je, ako je pravilno sprovedeno, korisno za bebu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Nemojte se iznenaditi ako se apetit vašeg živahnog energičnog deteta, sada kada je krenulo da puza ili već možda hoda, promenio. Tipično je da deca ovog uzrasta jedu malo manje i iznenada postanu izbirljiva kada je hrana u pitanju. Ova promena može izgledati za vas čudno s obzirom koliko je dete sada fizički aktivno. Razlika leži u tome da sada dete raste sporije i realno mu je potrebno manje hrane nego ranije.
Važno je da ne vršite pritisak na svoje dete da jede više. Umesto toga pustite njegov prirodan apetit da pokaže koliko hrane mu je potrebno da uzme. Iako ne možete da kontrolišete koliko jede, vi ste i dalje zaduženi da ono što je pred njim u tanjiru, ponudu hrane od koje će da bira ono što mu se dopada i treba mu. Prilikom svakog obroka je potrebno da nudite detetu raznovrsnu i zdravu hranu. Oduprite se iskušenju da mu dozvolite da uživa u grickalicama i slatkišima koje ćete možda ponuditi detetu u brizi da ono ne jede dovoljno. Rečenica „sito i debelo – zdravo dete“ ne stoji. Sve dok vidite da vaše dete napreduje ono je dobro. Kao i uvek, ako imate sumnji posavetujte se sa lekarom.
Jedenje čvrste hrane je još uvijek novo iskustvo za vaše dete. Možda će mu trebati vremena da se posle jednoličnosti teksture kašica i tečnosti, navikne na različite teksture, boje i ukuse nove hrane. Mala djeca vole i veoma im je potrebna postojanost i nepromenljivost rutine dana, od igranja do navika spavanja, međutim kada je hrana u pitanju ona su nepredvidiva, čak i kada je u pitanju poznata hrana.
Potrebno je da se pomirite sa tim da će vaše poraslo dete sada iz dana u dan menjati navike u ishrani. Imajte na umu pravilo da ne uvodite novu hranu dok onu već uvedenu detetu ne servirate nekoliko puta. Osim što sporije raste i nije više zainteresovano za hranu kao ranije, vaše dete postaje i sve samostalnije i u fazi je kada uči da samo pravi izbore. Ta potreba deteta će vama kao roditelju biti naporna ali je za dete važna veština koju će morati da razvija tokom godina. Razvoj te veštine uključuje i hranu. Pazite da ne pređete granicu u insistiranju na novoj hrani. Potrebno je da učite dete da isproba nove stvari ali nemojte da nova hrana postane način komunikacije i teren gde će dete početi da odbacuje novu hranu samo da pokaže svoju nezavisnost u odnosu na vaš pritisak – što se može desiti kada se približi drugi rođendan. Znači polako i u dobroj energiji sa novom hranom ali pokušajte da čvrsta hrana detetu postane navika pre nego što se približi druga godina.
Potrebno je često nudite raznovrsnu i zdravu hranu tako da može da bira i istražuje ukuse. Ako ne za vreme ručka onda tokom užina.
Vaše dete ima urođen i prirodan osećaj koliko mu hrane treba da bi zdravo raslo. Ne mojte se brinuti zbog ove faze ali vodite računa da izbor hrane koju dete ima pred sobom bude zdrav. Veoma je važno da detetu hrana bude ponuđena u pozitivnom i opuštenom okruženju. Ako detetu nad glavom vičete: „Jedi! Jedi!“ teško da će prihvatiti to što mu je u tanjiru, samo ćete ga rasplakati.
Evo par saveta kako da budete uspešniji u uvođenju čvrste hrane:

  • Nudite detetu tri redovna obroka i dve zdrave užine. Pobrinite se da vaše dete ima postavljen obrok i užine u određeno doba dana da ne bi pregladnelo ili jelo ukupno premalo tokom dana. Redovnim nuđenjem hrane umanjićete mogućnost da se dete zasiti poznatom teksturom tečnosti.
  • Kada nudite hranu pa i novu hranu, jednostavno je stavite pred dete bez velike gužve oko toga. Potrudite se da bude više vrsta hrane u tanjiru i da hrana odgovara detetovom uzrastu.
  • Uvodite nove namirnice jednu po jednu i u malim količinama. Umesto celog obroka nove namirnice nudite standardnu hranu ili omiljenu hranu uz nešto novo. Uvek uključite bar jednu stvar za koju znate da je dete voli – tako ćete se osigurati da je dete dovoljno pojelo.
  • Potrudite se da ponudite novu hranu kada je dete najgladnije, vi znate u koje doba dana je to slučaj, da li posle popodnevne dremke ili posle igre.
  • Nudite količinu hrane i veličinu zalogaja kao za dete. Detetova porcija je okvirno ¼ obroka odrasle osobe. Porcija mesa je veličine detetovog dlana a povrća 1 do 2 supene kašike za dete od 12 meseci na dalje.
  • Neka deca su senzorno osetljivija od druge. Jednostavno neće voleti teksturu neke hrane bez obzira na ukus. Ili će ih odbijati boja.
  • Potrudite se da dete ne povezuje određenu hranu sa negativnim iskustvima a to je na primer onda kada su bili bolesni ili jednostavno vaša nervoza.
  • Oduprite se iskušenju da detetu nudite zaslađenu hranu da bi ga nahranili.
  • Smanjite ometanja za stolom i u okruženju stola. Deca koja okolo trče, uključen tv, razgovor odraslih će detetovu pažnju i strpljenje dovesti u iskušenje. Ovo je faza kada dete uči da jede čvrstu i zdravu hranu i potrebno je da imate posebno strpljenje jer će vam se to višestruko isplatiti.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Poslednjih godina nauka je ostvarila veliki napredak u području istraživanja mozga. Psihoakustika je nova disciplina u kojoj se povezuju psihologija, fiziologija i akustika i koja proučava percepciju zvuka: način na koji slušamo, naše fiziološke reakcije i neurološki uticaj muzike i zvuka na mozak i druge delove nervnog sistema.

Psihoakustični snimci klasične muzike se koriste sa svrhom da poboljšaju funkciju sluha i mozga, a da istovremeno pruže lepo muzičko iskustvo. Pažljivo odabrana muzika može da posluži da ublaži stres trudnice, da je opusti, da istovremeno pruži blagu muzičku stimulaciju još nerođenoj bebi, da smiri uplakano novorođenče i takođe da podstiče na igru i istraživanje okoline bebe koja puza.
Bebe u materici najviše vole da slušaju uspavanke koje im pevaju mame i tate ali i laganu muziku Mocarta i Vivaldija
Uticaj muzike na telesno, mentalno, emocionalno i duhovno zdravlje poznat je odavno, a sada je i naučno potvrđen. Istraživači sa Univerziteta u Kaliforniji, otkrili su pozitivan uticaj Mocartove muzike na matematičku inteligenciju i orijentaciju u prostoru kod dece, a poznati britanski violinista Jehudi Menjuhin tvrdi da muzički talent duguje svojim roditeljima koji su mu pevali i svirali pre nego što se rodio.
Fetus čuje i reaguje na zvuk već od 16. nedelje trudnoće, što je pre nego što je samo uvo potpuno razvijeno: aktivno počinje da sluša u 24. nedelji trudndoće. Uvo se prvi put u razvoju fetusa pojavljuje u 3. nedelji trudnoće a postaje funkcionalno do 16. nedelje. U 4. mesecu trudnoće fetus reaguje na glasan zvuk na poseban način.

Pevanje uspavanki važnije je od govora
Mnoga istraživanja su proučavala uticaj uspavanki na fetus i na novorođenče. Istraživanja pokazuju da trudnice kao i mlade mame, imaju prirodnu potrebu da pevaju svom detetu. Ta potreba je instinktivna i veoma blagotvorna. Pevanje ima jači i bogatiji spektar zvukova nego govor i suštinski izaziva jače pozitivne reakcije, ima bolje efekte kako kod fetusa tako i kod beba.
Prvu lekciju jezika, sporazumevanja, fetus dobija u materici. Bebama gluvih majki često nedostaje ova prva jezička lekcija, pa se to kasnije može videti u poteškoćama u razvoju govora tog deteta.
Kao dokaz da fetus čuje muziku, stručnjaci navode kao primer da novorođenče više voli melodiju koju je mama pevala kad je bila trudna nego bilo koju novu melodiju koju mama peva kasnije. Bebe u materici slušaju i uče uzorke zvuka i frekvencija značajnih za njihovu kulturu, a mogu čuti zvuke u rasponu od 16 do 20.000 Herca.

Kako fetus reaguje na glasne zvuke?
Japansko istraživanje otkrilo je da su trudnice koje su živele u blizini aerodroma u Osaki rodile manju decu i bile sklonije preranom porođaju. Istraživači uticaja zvuka na fetus navode primer žene koja je u 7. mesecu trudnoće u zoološkom vrtu prisustvovala hranjenju lavova koje je bilo praćeno snažnim urlicima lava. Fetus je tada reagovao jakim udarcima u stomaku majke, zbog kojih se trudnica nije osećala dobro. Kada se dete rodile i u uzrastu kada je gledalo TV i emisije o lavovima i divljim životinjama, dete je veoma snažno reagovalo na slične situacije i zvuke sa ekrana.

Beba se u stomaku pokreće se u ritmu muzike
Istraživač Peter Hepper otkrio je da bebe reaguju i dugoročno pamte muziku iz televizijskih serija koje su njihove mame gledale tokom trudnoće. Kada novorođenče čuju poznate zvuke omiljene serije ili emisije, reaguje kao da je u pitanju nešto umirujuće i poznato, čak se raduje.
Pedijatar William Liley je otkrio je da od 25. nedelje trudnoće dete počinje da poskakuje u ritmu muzike koju sluša a istraživanje u jednoj londonskoj bolnici otkrilo je da muzika Vivaldija i Mocarta smiruje fetus od 4. do 5. meseca trudnoće, a glasnija muzika poput Betovenove i Bramsove navodi fetus na pojačanu aktivnost.
Neka istraživanja otkrila su da su novorođene bebe mirnije kada slušaju zvuke vode i mora jer ih podsećaju na zvuke koje su slušali u majčinom stomaku.
Stručnjaci tvrde da je prenatalni zvuk važan za prenatalni razvoj i pruža osnovu za kasnije učenje i ponašanje, a bebina izloženost muzici koja joj odgovara kada je još u majčinom stomaku pomaže joj u njenom kasnijem psihičkom, emotivnom, intelektualnom i duhovnom razvoju.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Igra kroz razvojne periode do druge godine  života  i njene terapijske moći

Igra kroz razvojne periode do druge godine života i njene terapijske moći

Igra je aktivnost koja je istovremeno i igra i rad.

Igra utiče na sve aspekte razvoja deteta: senzomotorni, kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), na razvoj govora, emocionalni, moralni, socijalni

U prvih 12 meseci, motorna veština se odlikuje pravcem od ležanja do stajanja; korišćenjem obe ruke i pokretima ruke ka ustima. Dok u socijalnom polju dečije oči posmatraju usta sagovornika, dodir roditeljske ruke je najveći podsticaj za lučenje hormona sreće u ovoj senzomotornoj fazi.

12 – 15 meseci, motorna veština doseže umeće hranjenja sa praznom kašikom;čak se poneko dete pretvara da spava a na socijalnom polju imitira neposredno viđene aktivnosti; drži pravilno lutku, medu…

15-19 meseci, motorne veština seže do sposobnosti da se pretvara – da hrani lutku, sebe…a aplauz za bravo su najveći podsticaj za lučenje hormona sreće.

20 meseci, javljaju se čari simbolizacije- zna da kutija može da „kobajagi“ bude auto; Pere „kobajagi“ sudove i radi pretežno ono što vidi od majke.

21 -24 meseci, povezuje dve radnje, lutka pije mleko a potom ide da spava. Socijalno: traži potrebne predmete za igru ali sa latencom i isto lako odustaje.

Ove igre su temelj za razvoj funkcionalnog govora i komunikativnosti svake jedinke.

Izostanak ovih aktivnosti, nekada može biti alarmna lampica da obratimo više pažnje na razvoj deteta.

Takođe ukoliko govor kasni ili dete nije dovoljno socijalno usmereno, potrebno je da se na vreme uključi u logopedski tretman. Tada će logoped igrovnim stimulativnim i sistematizovanim načinom u pravovremenom radu postupno doći do bolje komunikativnosti i bržeg razvoja govora.

Tanja Lukovac,
Master defektologije, logoped
Reedukator psihomotorike i okupacioni terapeut

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Dete i TV (tablet, mobilni)

Dete i TV (tablet, mobilni)

Postoji malo toga što pored porodice može tako snažno da utiče na dete kao televizija odnosno u novije vreme tablet i mobilni sa svojim sadržajima. Prosečno dete više vremena provodi ispred ekrana nego učeći u školi ili razgovarajući sa roditeljima. Drugim rečima dete o svetu i njegovim vrednostima, više nauči prateći TV programe, serije i sadržaje na YouTube-u i internetu nego slušajući članove porodice ili prijatelja iz okruženja. Samim tim mediji imaju ogromnu odgovornost i ulogu kada je u pitanju vaspitavanje dece ali je odgovornost takođe i na roditeljima.

Na YouTube-u postoje mnogi nekontrolisani sadržaji, svako ko želi da se promoviše ili zaradi na internetu može da napravi svoj profil i postavlja sadržaje, od tinejdžera do osoba veoma različite kulture od one koju želite da vaše dete prisvoji. Veoma često ćete naići na olako napravljene animirane sadržaje u kojima ima „duhovitih“ agresivnih scena sa udaranjem, povredama, rizičnim situacijama predstavljenim kao geg. Dete listajući sadržaje bez kontrole veoma često može da naiđe na šarene sadržaje koji mu postavljaju sistem vrednosti na pogrešan način.

Dete sedi ispred ekrana televizora ili tableta, očiju uprtih u ekran. Lice i telo su mu nepokretni, trza se na svaki iznenadan glasan zvuk, što govori o nivou njegove koncentracije. Glasovi i buka iz neposrednog okruženja ne mogu da probiju pažnju usmerenu na ekran. Dete će menjati sadržaje i listati priloge, čim mu jedan „šareni“ saržaj dosadi, ono prelazi na sledeći a izbor klipova i kanala je skoro neograničen. Odvajanje od ekrana će biti praćeno plačem ili histeričnim vriskom. Ovaj izliv besa omogućava detetu da se oslobodi napetosti i unutrašnje tenzije koje je skupilo gledajući sadržaje na ekranu. Detetova celokupna fizička i mentalna snaga uključena je u praćenje sadržaja i napetost sa ekrana i te kako utiče na dete.

Deca predškolskog uzrasta imaju ograničenu sposobnost podnošenja napetih situacija, tako da je za veliku većinu dece gledanje TV i sadržaja na internetu na dnevnom nivou najnapornije psihičko iskustvo. Veliki deo navodnih sadržaja za decu sadrži stresne situacije i nasilje. Izloženost stresu preko TV ili tableta smanjuje količinu „stresnih“ situacija koje dete može da izdrži u realnom životu pa su takva deca često napeta i netolerantna.

Deca od 4 do 6 godina se direktno ugledaju na odrasle i imitirajući njihov govor, pokrete i način razmišljanja, prave od njih svoje uzore. Veoma je lako da TV zvezde postanu detetovi idoli a ko je detetu idol odrediće sadržaj programa koji gleda. Nekada su deca gledala Branka Kockicu, seriju Neven ili Ulicu Sezam. Danas su junaci čak i dečijeg programa drugačiji, više su „potrošački“ nego edukativno orijentisani. Deca se uvlače u svet marketinških trikova kojim vladaju ekonomski interesi.

Roditelji treba da budu svesni toga kakvim uzorima i uplivima izlažu svoje dete. Istraživanja psihologa su pokazala da ako je neka veoma gledana emisija obilovala nasiljem da su deca posle gledanja pokazivala sklonost agresivnom ponašanju imitirajući junake sa ekrana.

Takođe su istraživanja pokazala da postoji direktna veza između opsesivnog gledanja TV i tableta dece uzrasta od 1 do 3 godine i poteškoća sa održavanjem pažnje (ADHD) iste te dece od 7 godina. Preterano gledanje televizije ili tableta, podrazumeva gledanje takvog sadržaja više od tri sata dnevno.

Za gledanje TV i tableta neophodno je odrediti čvrste granice. Mnoga psihološka istraživanja govore da čak deca do 2 godine i ne treba da gledaju sadržaje preko TV ili tableta. Za neku decu i dva sata takve zabave su preveliko opterećenje za psihu.

Osim rizika od pojave ADHD sindroma (poremećaja pažnje) roditelji, kako istraživanja kažu, izlažu dete i riziku od pojave gojaznosti koja predstavlja jedan od prisutnih problema u poslednje vreme kada je zdravlje dece u pitanju.

Jedan sat gledanja TV programa dnevno kada je radni dan i dva sata dnevno kada je vikend, je po mišljenju stručnjaka optimalno vreme koje dete treba da provodi uz zabavne sadržaje na TV ili tabletu. Pri tom bi to trebalo bar pola vremena da bude porodično gledanje TV – znači u kontrolisanim uslovima i uz razgovor o onome šta se gleda.

O delovanju igrica na decu i vremenu koje se provodi na takav način u kontekstu ovoga što je rečeno, ne treba previše ni govoriti. Posledice po detetovu psihu su iste.

Naravno da dete treba da nauči da se služi internetom i da bude tehnički pismeno, ali za tim do školskog uzrasta zaista nema prevelike potrebe. Mnogo je korisnije da vreme provodi u čitanju, sportu, igrama na svežem vazduhu, druženju sa decom i porodicom, nego uz ekrane TV i tableta.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Umerenost u pohvalama i kritikama

Umerenost u pohvalama i kritikama

Forsiranje deteta na nauči da radi nešto čak i kada to rade druga deca u njegovom uzrastu, predstavlja opasnost po detetovu svest o sopstvenim sposobnostima. Bez obzira šta dete uči, bilo da je još malo ili je malo veće pa već uči boje, brojeve i likove životinja, nemojte dete porediti sa drugom decom. Sasvim je moguće da dete veoma rano nauči neke stvari a da mu za druge treba više vremena. Imajte u vidu da je svako dete individua za sebe i da se svako razvija svojim ritmom. Kao što niste grdili dete kad je bilo malo što mu treba cucla ili se budi na tri sata, nemojte ga grditi ni zato što je u drugim elementima razvoja u nekom svom tempu.

Ako vaše dete veoma rano nešto nauči da radi, nemojte ga preterano hvaliti i pokazivati prijateljima i rođacima šta ono zna. Ono što će se desiti je da će dete osećati da nije dovoljno dobro kada ono što uradi ne izazove salve divljenja okoline.

Druga stvar koja može da se desi kod preteranih pohvala je da dete počne da radi sve što može da smisli da bi privuklo pažnju na sebe, jer je razumelo da je pod takvom pažnjom ono prihvaćeno i važno. Počeće da radi stvari i da istražuje nove, ne praćeno prirodnom unutrašnjom znatiželjom i potrebom za učenjem, nego usmereno količinom reakcije koju dobija za svoja ponašanja. Samim tim dete neće doživeti satisfakciju postignutog uspeha, učenja. Neće spoznati radost saznavanja kao ni radost otkrivanja sopstvenih mogućnosti.

Umerene pohvale će osnažiti detetovu svest o sopstvenoj uspešnosti.

Preterane pohvale dete će doživeti više kao pritisak nego kao ohrabrenje.

Sa druge strane preterane kritike deteta izazivaju pre preteranu pasivnost nego što stvaraju kod deteta dodatnu energiju za rešavanje problema. Kako da znate kada je potrebno da kritikujete a kada da hvalite dete? Kada kritikujete vodite računa da to bude usmereno samo na taj postupak a ne na ukupno ponašanje deteta. Imajte u vidu da fokus pažnje bude na pozitivnom ponašanju a da negativno okarakterišete i sprečite bez mnogo uzbuđivanja oko toga. Tako će i dete shvatiti da pažnju dobija kada radi nešto dobro. Ako su roditelji previše kritični prema detetu, dete uči da bude kritički nastrojeno tako da će odrasti prihvatajući isto ponašanje i stav da se na sve može staviti primedba.

Važno je da u odnosu sa detetom uvek podstičete njegovu preduzimljivost i samopoštovanje. Ohrabrite dete u novim igrama, poduhvatima, ali ne tako što ćete mu pomagati u njegovim pokušajima (možda samo malo), niti tako što ćete ga opterećivati svojom željom da uspe. I kada se suoči sa svojim neuspehom i kada postigne uspeh smireno ga pohvalite za trud i upornost – upravo to je ono što vam je stalo da dete razvije.

Dozvolite detetu da pokuša da reši neki zadatak na više načina. Neka se nervira zbog neuspeha, treba da pronađe rešenje i način koji je za njega najbolji. Dozvolite mu da samo otkrije smetnje i pohvalite ga za upornost i ponovni pokušaj. Neka mrsi pertle na cipelama, neka prospe malo mleka iz šolje, neka sruši gomilu naslaganih kockica ili predmeta, neka polomi kredu kojom crta po betonu.

Sve ovo naravno treba da bude u granicama onoga što je za dete bezbedno i treba da bude u okvirima poštovanja za druge ljude. Nerviranje i bes deteta su u trenutku ne baš prijatni ali su sa druge strane velika pokretačka snaga za dete u sticanju sopstvene nezavisnosti i umešnosti.

Roditelji treba da budu svesni svog ponašanja podjednako kao što su svesni ponašanja deteta. Vika, nervoza, psovke, svađa, ignorisanje… i te kako utiču na način na koji će se dete ponašati. Mi smo svojim ponašanjem osnovni model i “škola” za naše dete. Koliko god mu ponavljali da se lepo ponaša ako mi sami to ne radimo, nećemo ga ničemu naučiti.

Preterane pohvale i preterane kritike su podjednako destabilišuće za detetovu psihu. U prvom slučaju će pred sebe postavljati prevelike zahteve i privlačiće pažnju na svaki način, u drugom će početi da odustaje od učenja jer će razumeti da šta god da radi – ne valja. Najgore od svega je kada pred drugim ljudima “hvalite” i “sa divljenjem” prepričavate detetove nestašluke. Nemojte se onda iznenaditi ako ih često bude ponavljalo – upravo da privuče pažnju i divljenje.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić