Category: Dete

Igra kroz razvojne periode do druge godine  života  i njene terapijske moći

Igra kroz razvojne periode do druge godine života i njene terapijske moći

Igra je aktivnost koja je istovremeno i igra i rad.

Igra utiče na sve aspekte razvoja deteta: senzomotorni, kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), na razvoj govora, emocionalni, moralni, socijalni

U prvih 12 meseci, motorna veština se odlikuje pravcem od ležanja do stajanja; korišćenjem obe ruke i pokretima ruke ka ustima. Dok u socijalnom polju dečije oči posmatraju usta sagovornika, dodir roditeljske ruke je najveći podsticaj za lučenje hormona sreće u ovoj senzomotornoj fazi.

12 – 15 meseci, motorna veština doseže umeće hranjenja sa praznom kašikom;čak se poneko dete pretvara da spava a na socijalnom polju imitira neposredno viđene aktivnosti; drži pravilno lutku, medu…

15-19 meseci, motorne veština seže do sposobnosti da se pretvara – da hrani lutku, sebe…a aplauz za bravo su najveći podsticaj za lučenje hormona sreće.

20 meseci, javljaju se čari simbolizacije- zna da kutija može da „kobajagi“ bude auto; Pere „kobajagi“ sudove i radi pretežno ono što vidi od majke.

21 -24 meseci, povezuje dve radnje, lutka pije mleko a potom ide da spava. Socijalno: traži potrebne predmete za igru ali sa latencom i isto lako odustaje.

Ove igre su temelj za razvoj funkcionalnog govora i komunikativnosti svake jedinke.

Izostanak ovih aktivnosti, nekada može biti alarmna lampica da obratimo više pažnje na razvoj deteta.

Takođe ukoliko govor kasni ili dete nije dovoljno socijalno usmereno, potrebno je da se na vreme uključi u logopedski tretman. Tada će logoped igrovnim stimulativnim i sistematizovanim načinom u pravovremenom radu postupno doći do bolje komunikativnosti i bržeg razvoja govora.

Tanja Lukovac,
Master defektologije, logoped
Reedukator psihomotorike i okupacioni terapeut

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Dete i TV (tablet, mobilni)

Dete i TV (tablet, mobilni)

Postoji malo toga što pored porodice može tako snažno da utiče na dete kao televizija odnosno u novije vreme tablet i mobilni sa svojim sadržajima. Prosečno dete više vremena provodi ispred ekrana nego učeći u školi ili razgovarajući sa roditeljima. Drugim rečima dete o svetu i njegovim vrednostima, više nauči prateći TV programe, serije i sadržaje na YouTube-u i internetu nego slušajući članove porodice ili prijatelja iz okruženja. Samim tim mediji imaju ogromnu odgovornost i ulogu kada je u pitanju vaspitavanje dece ali je odgovornost takođe i na roditeljima.

Na YouTube-u postoje mnogi nekontrolisani sadržaji, svako ko želi da se promoviše ili zaradi na internetu može da napravi svoj profil i postavlja sadržaje, od tinejdžera do osoba veoma različite kulture od one koju želite da vaše dete prisvoji. Veoma često ćete naići na olako napravljene animirane sadržaje u kojima ima „duhovitih“ agresivnih scena sa udaranjem, povredama, rizičnim situacijama predstavljenim kao geg. Dete listajući sadržaje bez kontrole veoma često može da naiđe na šarene sadržaje koji mu postavljaju sistem vrednosti na pogrešan način.

Dete sedi ispred ekrana televizora ili tableta, očiju uprtih u ekran. Lice i telo su mu nepokretni, trza se na svaki iznenadan glasan zvuk, što govori o nivou njegove koncentracije. Glasovi i buka iz neposrednog okruženja ne mogu da probiju pažnju usmerenu na ekran. Dete će menjati sadržaje i listati priloge, čim mu jedan „šareni“ saržaj dosadi, ono prelazi na sledeći a izbor klipova i kanala je skoro neograničen. Odvajanje od ekrana će biti praćeno plačem ili histeričnim vriskom. Ovaj izliv besa omogućava detetu da se oslobodi napetosti i unutrašnje tenzije koje je skupilo gledajući sadržaje na ekranu. Detetova celokupna fizička i mentalna snaga uključena je u praćenje sadržaja i napetost sa ekrana i te kako utiče na dete.

Deca predškolskog uzrasta imaju ograničenu sposobnost podnošenja napetih situacija, tako da je za veliku većinu dece gledanje TV i sadržaja na internetu na dnevnom nivou najnapornije psihičko iskustvo. Veliki deo navodnih sadržaja za decu sadrži stresne situacije i nasilje. Izloženost stresu preko TV ili tableta smanjuje količinu „stresnih“ situacija koje dete može da izdrži u realnom životu pa su takva deca često napeta i netolerantna.

Deca od 4 do 6 godina se direktno ugledaju na odrasle i imitirajući njihov govor, pokrete i način razmišljanja, prave od njih svoje uzore. Veoma je lako da TV zvezde postanu detetovi idoli a ko je detetu idol odrediće sadržaj programa koji gleda. Nekada su deca gledala Branka Kockicu, seriju Neven ili Ulicu Sezam. Danas su junaci čak i dečijeg programa drugačiji, više su „potrošački“ nego edukativno orijentisani. Deca se uvlače u svet marketinških trikova kojim vladaju ekonomski interesi.

Roditelji treba da budu svesni toga kakvim uzorima i uplivima izlažu svoje dete. Istraživanja psihologa su pokazala da ako je neka veoma gledana emisija obilovala nasiljem da su deca posle gledanja pokazivala sklonost agresivnom ponašanju imitirajući junake sa ekrana.

Takođe su istraživanja pokazala da postoji direktna veza između opsesivnog gledanja TV i tableta dece uzrasta od 1 do 3 godine i poteškoća sa održavanjem pažnje (ADHD) iste te dece od 7 godina. Preterano gledanje televizije ili tableta, podrazumeva gledanje takvog sadržaja više od tri sata dnevno.

Za gledanje TV i tableta neophodno je odrediti čvrste granice. Mnoga psihološka istraživanja govore da čak deca do 2 godine i ne treba da gledaju sadržaje preko TV ili tableta. Za neku decu i dva sata takve zabave su preveliko opterećenje za psihu.

Osim rizika od pojave ADHD sindroma (poremećaja pažnje) roditelji, kako istraživanja kažu, izlažu dete i riziku od pojave gojaznosti koja predstavlja jedan od prisutnih problema u poslednje vreme kada je zdravlje dece u pitanju.

Jedan sat gledanja TV programa dnevno kada je radni dan i dva sata dnevno kada je vikend, je po mišljenju stručnjaka optimalno vreme koje dete treba da provodi uz zabavne sadržaje na TV ili tabletu. Pri tom bi to trebalo bar pola vremena da bude porodično gledanje TV – znači u kontrolisanim uslovima i uz razgovor o onome šta se gleda.

O delovanju igrica na decu i vremenu koje se provodi na takav način u kontekstu ovoga što je rečeno, ne treba previše ni govoriti. Posledice po detetovu psihu su iste.

Naravno da dete treba da nauči da se služi internetom i da bude tehnički pismeno, ali za tim do školskog uzrasta zaista nema prevelike potrebe. Mnogo je korisnije da vreme provodi u čitanju, sportu, igrama na svežem vazduhu, druženju sa decom i porodicom, nego uz ekrane TV i tableta.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Umerenost u pohvalama i kritikama

Umerenost u pohvalama i kritikama

Forsiranje deteta na nauči da radi nešto čak i kada to rade druga deca u njegovom uzrastu, predstavlja opasnost po detetovu svest o sopstvenim sposobnostima. Bez obzira šta dete uči, bilo da je još malo ili je malo veće pa već uči boje, brojeve i likove životinja, nemojte dete porediti sa drugom decom. Sasvim je moguće da dete veoma rano nauči neke stvari a da mu za druge treba više vremena. Imajte u vidu da je svako dete individua za sebe i da se svako razvija svojim ritmom. Kao što niste grdili dete kad je bilo malo što mu treba cucla ili se budi na tri sata, nemojte ga grditi ni zato što je u drugim elementima razvoja u nekom svom tempu.

Ako vaše dete veoma rano nešto nauči da radi, nemojte ga preterano hvaliti i pokazivati prijateljima i rođacima šta ono zna. Ono što će se desiti je da će dete osećati da nije dovoljno dobro kada ono što uradi ne izazove salve divljenja okoline.

Druga stvar koja može da se desi kod preteranih pohvala je da dete počne da radi sve što može da smisli da bi privuklo pažnju na sebe, jer je razumelo da je pod takvom pažnjom ono prihvaćeno i važno. Počeće da radi stvari i da istražuje nove, ne praćeno prirodnom unutrašnjom znatiželjom i potrebom za učenjem, nego usmereno količinom reakcije koju dobija za svoja ponašanja. Samim tim dete neće doživeti satisfakciju postignutog uspeha, učenja. Neće spoznati radost saznavanja kao ni radost otkrivanja sopstvenih mogućnosti.

Umerene pohvale će osnažiti detetovu svest o sopstvenoj uspešnosti.

Preterane pohvale dete će doživeti više kao pritisak nego kao ohrabrenje.

Sa druge strane preterane kritike deteta izazivaju pre preteranu pasivnost nego što stvaraju kod deteta dodatnu energiju za rešavanje problema. Kako da znate kada je potrebno da kritikujete a kada da hvalite dete? Kada kritikujete vodite računa da to bude usmereno samo na taj postupak a ne na ukupno ponašanje deteta. Imajte u vidu da fokus pažnje bude na pozitivnom ponašanju a da negativno okarakterišete i sprečite bez mnogo uzbuđivanja oko toga. Tako će i dete shvatiti da pažnju dobija kada radi nešto dobro. Ako su roditelji previše kritični prema detetu, dete uči da bude kritički nastrojeno tako da će odrasti prihvatajući isto ponašanje i stav da se na sve može staviti primedba.

Važno je da u odnosu sa detetom uvek podstičete njegovu preduzimljivost i samopoštovanje. Ohrabrite dete u novim igrama, poduhvatima, ali ne tako što ćete mu pomagati u njegovim pokušajima (možda samo malo), niti tako što ćete ga opterećivati svojom željom da uspe. I kada se suoči sa svojim neuspehom i kada postigne uspeh smireno ga pohvalite za trud i upornost – upravo to je ono što vam je stalo da dete razvije.

Dozvolite detetu da pokuša da reši neki zadatak na više načina. Neka se nervira zbog neuspeha, treba da pronađe rešenje i način koji je za njega najbolji. Dozvolite mu da samo otkrije smetnje i pohvalite ga za upornost i ponovni pokušaj. Neka mrsi pertle na cipelama, neka prospe malo mleka iz šolje, neka sruši gomilu naslaganih kockica ili predmeta, neka polomi kredu kojom crta po betonu.

Sve ovo naravno treba da bude u granicama onoga što je za dete bezbedno i treba da bude u okvirima poštovanja za druge ljude. Nerviranje i bes deteta su u trenutku ne baš prijatni ali su sa druge strane velika pokretačka snaga za dete u sticanju sopstvene nezavisnosti i umešnosti.

Roditelji treba da budu svesni svog ponašanja podjednako kao što su svesni ponašanja deteta. Vika, nervoza, psovke, svađa, ignorisanje… i te kako utiču na način na koji će se dete ponašati. Mi smo svojim ponašanjem osnovni model i “škola” za naše dete. Koliko god mu ponavljali da se lepo ponaša ako mi sami to ne radimo, nećemo ga ničemu naučiti.

Preterane pohvale i preterane kritike su podjednako destabilišuće za detetovu psihu. U prvom slučaju će pred sebe postavljati prevelike zahteve i privlačiće pažnju na svaki način, u drugom će početi da odustaje od učenja jer će razumeti da šta god da radi – ne valja. Najgore od svega je kada pred drugim ljudima “hvalite” i “sa divljenjem” prepričavate detetove nestašluke. Nemojte se onda iznenaditi ako ih često bude ponavljalo – upravo da privuče pažnju i divljenje.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Prvo odvajanje deteta u školicu

Prvo odvajanje deteta u školicu

Roditelji se najčešće plaše kako će se dete ponašati kada krene u jaslice ili obdanište. Međutim ono čega nisu svesni, kada je odvajanje deteta u pitanju, je da su pri tom odvajanju prisutne dve strepnje. Jedna je strepnja roditelja i roditeljski otpor da se razdvoje od deteta. Druga je detetova.

Roditelji se nose sa dilemama kao što su: Kakve su vaspitačice? Da li će zavoleti dete? Šta će misliti o detetu? Da li će primetiti kako je naše dete divno i pametno čak i ako nekada ne sluša? Da li će dete jesti dovoljno? Da li će u onome što ne zna biti mnogo različito od druge dece? Da li će se uklopiti sa drugom decom? Da li će način na koji je prihvaćeno učiniti da mu se dopadne boravak sa decom?

Sve su ovo prirodni roditeljski strahovi izazvani činjenicom da će uskoro morati da „dele“ dete sa nekim tetama, učiteljicama, vaspitačicama. Koliko puta ste čuli šokiranu mamu koja prepričava kako je dete na ulasku u školicu potrčalo u zagrljaj svoje vaspitačice a da se nije ni osvrnulo.

Kao i kada vode dete kod lekara na pregled ili vakcinaciju i ponašanje bebe u velikoj meri zavisi od toga koliko su roditelji opušteni i mirni, tako i kada dete kreće u jaslice ili obdanište, roditelji treba da povedu računa o svojim strepnjama. Tuga, strah od odvajanja, osećaj krivice, sumnje i strepnje, veoma će uticati na način na koji će se dete razdvojiti, kao i sa koliko poverenja će ući u svoj prvi kolektiv.

Roditelji se često kada dete krene u jaslice suoče sa tim da dete raste i da se osamostaljuje. Odjednom pomisle: pa ono će još malo krenuti u pravu školu?! Više nikada nećemo biti tako bliski i povezani kao što smo sada kada je malo dete, neprekidno zavisno i vezano za nas!?

Sve je to normalno, roditelji rastu zajedno sa bebom. Da li biste želeli da vaše dete ostane zauvek beba? Naravno da ne. Pa onda je najbolje da ga naučite da bude što kvalitetniji odrastao čovek. Za početak pomozite detetu da se izbori sa svojim strepnjama tako što ćete se prvo izboriti sami sa svojim strahovima.

Ako dete unapred pripremite na razdvajanje i na sve ono što će raditi i što ga čeka u školici, u velikoj meri ćete svima olakšati stvar. Pre nego što krene u obdanište povedite ga par puta da upozna sredinu, vaspitačicu, prostor, igračke. Mnogo će olakšati ako u novoj sredini od ranije poznaje neko dete. Ako znate da će još neko dete iz komšiluka ići u obdanište, potrudite se da sa njim nekoliko puta odete u park, zoološki vrt ili šetnju ili da se zajedno poigraju u kući tako da se pre polaska u školicu upoznaju i zbliže.

Kada dete krene u obdanište ili jaslice, dozvolite mu da ponese neki njemu drag predmet. Kad uđete u školicu odmah pozdravite učiteljicu i upoznajte dete sa nekoliko dece koja su već tamo. Budite mirni i radosni dok to radite. Kada krenete da izlazite obavezno obavestite dete da idete i kažite kada ćete se vratiti. Jednom kada kažete: „Vidimo se!“, nemojte se osvrtati i nemojte se vraćati.

Kada se završi taj dan u školici, pohvalite detetovo ponašanje. Vaše dete je napravilo veliki korak napred, za njega je to značajna promena. Postavljajte pitanja i saslušajte šta vam dete priča, podelite utiske i doživljaje.

Ukoliko je vaše dete preplakalo dan, dogovorite se sa vaspitačicom kojim tempom ćete upoznavati dete sa kolektivom i školicom. Potrudite se da podstaknete dete da učestvuje u školskim aktivnostima. Čim počne da se igra, peva, jede sa drugom decom, počeće i da se uklapa u kolektiv. Otkriće radosti druženja.

Može da se desi da dete kada dođe kući, čak i ako je u školici bilo mirno, počne da se buni, ne sluša, da ponavlja neka ponašanja za koja ste mislili da su odavno iza vas. Problemi oko jela, oko spavanja, buđenja, izlivi besa, mogu da se privremeno pojave. Dete samo traži vašu pojačanu pažnju, ljubav, nežnost. Da bi skupilo snage za još jedan dan izazova u novoj sredini. Da bi bilo sigurno da ste pouzdano tu za njega. Ukoliko budete dete grdili i kažnjavali nećete mnogo pomoći ni detetu ni sebi. Imajte strpljenja za njega, njegovu promenu i načine na koje pokušava da utvrdi da je kod kuće maženo i voljeno. Ukoliko dete kaznite samo ćete ga još više obespokojiti kada sutra bude trebalo opet da se odvoji od vas.

Može da se desi da se dete žali na bol u stomaku ili glavobolju i da traži da taj dan ne ide u školu. Budite mudri. Proverite da li je sve u redu, naravno, ali se potrudite da objasnite detetu da ostajanje kod kuće nije opcija, da će u školici provesti korisno i lepo vreme, da ćete biti zajedno popodne i za vikend. Da svako ima svoje obaveze, da treba da bude jako i hrabro i izbori se sa strahovima. Recite detetu koliko ste ponosni na njega zbog toga i objasnite mu da vi uvek vodite računa o njemu, čak i kad je u školici. Recite mu da ne treba ništa da brine.

Izvor: Škola roditeljstva „Nada Lazić“

Igra

Igra

Igra je dečiji posao. Dok se igra, dete proživljava neka od prethodih iskustava, istražuje stvari vezane za njegov svet, odigrava svoja maštanja i snove. Dete uči o svom telu i o svetu oko sebe. Ulazi u razne vrste interakcija i uči prve socijalne veštine.

Kada igra počinje? Svaki put kada bebi menjate pelene, dajete obroke, stavljate bebu u krevetac, vaša beba odgovara na ritam, pokrete, osmehe, reči svojih roditelja. Od petog meseca igra postaje složenija: beba može da počne da se igra sa visećim ukrasima iznad mesta gde leži. Ako rukom zakači ukras, on će se zaklatiti iznad njene glave dok ponovo ne dođe do bebine ruke. Kada se pomera, visuljak pravi neke zvuke ako je od šuškavog materijala ili ima zvonce u sebi, takođe pravi i interesantne senke na zidu ako je lampa sa druge strane. Pustite bebu da se igra, ne prekidajte je svojim intervencijama. Beba uči da ispunjava sopstveni prostor svojom nezavisnom igrom. Igra takođe može da odloži bebin plač i neke njene primarne zahteve – dete se zaigralo.

Najveći deo igre bebe svodi se na niz eksperimenata, testiranja i isprobavanja toga kako svet funkcioniše. Na primer detetu koje je tek naučilo da hoda možete dati da nosi drvenu varjaču. Ona mu može ispasti iz ruke kada hoda. Dete će se sagnuti u pokušaju da je ponovo obuhvati. Ovoga puta kada hoda sa varjačom trudiće se da je drži obema rukama u pokušaju da je zadrži kod sebe, trudiće se da se koncentriše. Sad pada dete i to na zadnjicu jer gubi ravnotežu sa potpunim fokusom na varjači. Sad će ostati na zadnjici ali će gurati varjaču po podu proizvodeći razne zvuke. Šta je sve dete naučilo od jedne varjače: 1. usavršilo je veštinu hodanja, 2. naučilo je da održava ravnotežu držeći nezgrapniju igračku u ruci, 3. naučilo je da od varjače maštom napravi neku vrstu vozila koje „vozi“ po podu. Sigurno mnogo korisnije na sve načine od gledanja tableta ili televizije.

Nekada će dete koje puzi, negde oko sedmog ili osmog meseca, da se ustremi prema nekom predmetu interesovanja koji ćete vi opravdano proglasiti za „zabranjen“. Želi da ispita taj predmet. Možda već zna da se vi tome protivite pa će kada se približava da se osvrće da proveri gde ste vi i da li pazite na njega. Vi ste dete već naučili ako priđe predmetu koji nije za igru, da ćete ga uzeti u ruke, ukloniti sa datog mesta ili ćete ga držanjem ruku onemogućiti da posegne za datim predmetom. Objasnićete detetu energičnim glasom da taj predmet nije za igru. Daćete mu drugu opciju za igru. Šta dete uči: 1. da predvidi postupke odraslih iz svoje okoline, 2. da postoji način da ih kontroliše i privuče vašu pažnju.

Vaša reakcija će mu dati moć nad vama ili mu neće dati moć nad vama! Ako kriknete i potrčite prema njemu eto detetu radosti: kakva moć! Oduševljeno je i još mnogo puta će to ponavljati. Ako mirno priđete bez uzbuđivanja i skrenete mu pažnju šta je to što je u redu i šta dozvoljavate, dete tu moć neće dobiti. Zatim kada uradi ili se igra sa nečim dozvoljenim, pohvalite ga – važno je da fokus „moći“ prebacite na ono šta odobravate i pohvalu zbog toga.

Jednom kada dete nauči da hoda, mogući su razni eksperimenti deteta nad vama, prostorom, istraživanjem. Ako dete zamakne za ugao i izgubi vam se sa očiju, verovatno će cijukati da bi proverilo vaš odgovor i pozvalo vas da ga umirite jer mu je potrebno da zna da ste tu. Ako negde iza ćoška ćuti i umirilo se, proverite čime se bavi, moguće radi nešto nedopušteno.

Oko 13. ili 14. meseca već može da se desi da dva prohodala deteta budu jedan preko puta drugog i uđu u interakciju. Jedno dete će na primer uzeti suvu grančicu sa zemlje, drugo će se takođe, oponašajući ga, sagnuti da nađe svoju suvu grančicu. Njihove igre se poklapaju. Oponašaju pokrete jedan drugog, prateći brzinu pokreta, liniju i jačinu pokreta, bacajući predmet. Testiraju međusobne granice pokušavajući da uzmu grančice jedan od drugog. Ovo je već početak istraživanja socijalnih veština, komuniciranja bez reči, praćenje igara svojih drugara. Nemojte detetu uskraćivati društvo drugara jer je ono korisno na više načina.

Otac može započeti igru sa tek prohodalim detetom tako što će se zakloniti iza na primer velikog mantila i iznenada će „izvirivati“ iz njega a zatim se povući nazad. Svaki put kada se očeva glava pojavi dete će cičati od oduševljenja i smejati se. Ako tata ostane duže sakriven ispod mantila dete će zabrinuto krenuti da ga traži. Kad otac na kraju odbaci mantil i uzme dete u naručje ono će oduševljeno vriskati od zadovoljstva.

Igra se zasniva na očekivanjima, zabavnim iznenađenjima, varijacijama. Kroz igru dete uči od najranijih dana. Igra je veoma važan deo detetovog razvoja.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Druga beba

Druga beba

Majka se često u trenutku kada sazna da je u drugom stanju oseća nespremno da voli dva deteta odjednom. Za vreme svoje trudnoće jednostavno ne može da zamisli da će drugo dete voleti kao i prvo. Oseća da joj je teško starijem detetu kaže da dolazi još jedna beba. Kao da će se druga beba umešati u skladan odnos ljubavi sa prvim detetom. Kao da će dolaskom drugog deteta majka nekako izneveriti prvo dete.

Suparništvo između braće i sestara često je provocirano uprao ovom ambivalentnošću majke, snažan osećaj privrženosti koji majka oseća prema prvom detetu može da intenzivira suparništvo. Puno toga zavisi od svesnosti majke da je potrebno da sebi da vremena sa drugim detetom kao što je imala sa prvim detetom. Potrebno je da sebi da vremena da se u njoj osećanja ljubavi, privrženosti i prepoznavanja, bliskosti prema drugom detetu u potpunosti probude.

Jedno od najvažnijih iskustava svakog deteta je učenje o zajedničkom životu sa ostalim članovima porodice. Danas je veoma teško naći roditelje koji svoje dete uče o vrlini deljenja sa drugima. Upravo suprotno, većina roditelja se trudi da dete zaštiti od osećanja ljubomire i suparništva.

Ono što roditelj treba da uradi je da nauči dete da se oseća odgovornim za svog mlađeg brata ili sestru kao i za dobrobit cele porodice. Da bi ste ovo postigli nema potrebe da imate fokus na suparništvu. Starije dete treba da uči o odgovornosti prema drugim ljudima upravo izgradnjom svesti o tome da treba da deli sa svojim mlađim bratom ili sestrom i da je to prirodno. Dete će se suočavati sa suparništvom tako što će ga preoblikovati u brigu za mlađeg brata ili sestru. Dete će „proživeti“ to suparništvo kroz brigu.

Važno je da od bebinog dolaska u porodicu starije dete uključite u proces staranja o bebi. To ćete postići tako što ćete mu dozvoliti da u skladu sa svojim godinama obavlja određene zadatke kao što su: hranjenje bebe, donošenje pelena, pridržavanje i ljuljanje bebe kada je uznemirena. Pustite starije dete da bira šta će bebica obući i šta ćete joj novo kupiti, pustite ga da vam pomaže u presvlačenju – biće mu privlačnije i interesantnije ako bebi oblačite stvari koje je odabralo. Neka zabavlja bebu tepanjem ili pričom. Pustite ga da gura kolica. Kada izlazite u šetnju sa oba deteta, pripremite starije dete pričom da ljudi tako smešno reaguju na male bebe ali vole stariju decu podjednako kao i male bebe. Recite detetu da vas dvoje šetate bebu i da ako ste u parku i dosadno mu je da se igra, može da sedne pored vas. Ako se drugi ljudi okupe oko bebe, pričajte sa njima tako što ćete zagrliti starije dete. Vi ste ekipa, tim.

Ako ste kod kuće ceo dan možda ćete se osećati iscrpljeno zbog celodnevnog angažovanja da ugodite deci koja će se podjednako boriti za vašu pažnju i naklonost, svako na svoj način. Imaćete osećaj da im niste ugodili, da je neko uvek nezadovoljan, da ste neuspešni kao roditelj oba deteta. Naravno da niste, sve je to prirodno. Lek je da pronađete malo vremena u toku dana ali i duže vreme u toku nedelje kada ćete provoditi vreme samo sa jednim detetom. Nasamo ćete mu posvetiti svu pažnju, zajedno raditi stvari koje ga vesele i koje su vam oboma prijatne. Oboje treba da budete angažovani. Pitajte dete šta želi da radite a zatim mu zahvalite na ideji. Neka to vreme postane vaša nedeljna praksa i ritual.

Vaš stav prema oba deteta ne može biti podjednak iz vrlo jednostavnog razloga što su vaša deca različita, njihov temperament je različit, potrebe različite, senzibilitet, fizička izdržljivost… Potrebno je da se adaptirate na dečije razlike u karakterima i da ono što im nudite ili kako komnicirate sa njima, bude prilagođeno načinu na koji to oni mogu da prihvate i iskoriste. Čak iako biste želeli da vaše dete poseduje neke druge osobine, uzdržite se da pravite od njega ono što ono ne može da bude. Potrudite se da detetu pomognete da osobine koje poseduje i u kojima je najbolji, razvije na optimalan način. Hvalite svako dete zbog njegovog posebnog talenta i nemojte podcenjivati ono što radi prosečno.

Deca treba da znaju da su različita i da su baš takva prihvaćena i voljena. To će im dati odličnu osnovu za samopouzdanje u društvu kada još malo porastu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Povezivanje sa bebom

Povezivanje sa bebom

Pedijatri Maršal Klaus i Džon Kenel su prvi opisali uspostavljanje veze, takozvani „bonding“ između roditelja i novorođenčeta. Oni su naglasili značaj koji u tom procesu povezivanja i uspostavljanja odnosa ima prvih nekoliko dana po rođenju bebe. U tom smislu su isticali zanemarivanje tih potreba roditelja i dece u tadašnjim bolnicama gde se pre svega vodilo računa o fizičkom, medicinskom aspektu razvoja bebe.

Ovi pedijatri su prvi preporučili da mladi roditelji od samog rođenja u bolničkoj sobi provode određeno vreme držeći bebu, dodirujući je, pričajući sa njom. Preporučivali su da majke uspostavljaju dodir bebine i svoje kože da bi se održao kontinuitet bliskosti po izlasku bebe iz maminog stomaka. Očevi su ohrabrivani da drže bebu i takođe ostvare kontakt kožom. Istraživanja su pokazala da je to jako osetljiv trenutak i da tako blizak kontakt pomaže ocu da prigrli bebu, da se oslobodi napetosti i straha. Takođe je to način da mladi otac zdravo kanališe i usmeri sva svoja očekivanja i strepnje tokom trudnoće u smislu kakav ili kako će biti otac. Takav kontakt je način da se otac poveže sa činjenicom da je beba, njegovo dete, sada „stvarno biće“ a ne više neka bebica u stomaku koju čekamo.

Istraživanja dr Klausa i dr Kenela pokazali su i da je prisustvo babice (medicinske sestre) kao osobe koja je podrška i poseduje veliko iskustvo i tokom porođaja i nakon porođaja u prvim danima, dobar način da se mladi roditelji oslobode straha, pripreme za uloge roditelja i uspostave vezu sa bebom, razumeju njene potrebe.

Roditelji koji nisu uspeli da se povežu sa bebom i nisu imali dovoljno podrške mogu, kada krenu samostalno da se suočavaju sa potrebama i plačom bebe, da pomisle da „nisu uspeli a još nisu ni počeli da budu roditelji“. Međutim treba znati da je povezivanje sa bebom dugotrajni proces i da ništa nije izgubljeno. Čak i ukoliko okolnosti zahtevaju da beba odmah po rođenju bude prebačena u odeljenje intenzivne nege, zbog čega roditelji ne mogu da uspostave odmah kontakt sa njom, treba da znaju da nisu propustili priliku da se potpuno i zdravo vežu za bebu. Roditelji treba da znaju da svaka porodica ima svoj tempo razvoja i da nam je cilj dugoročno i čvrsto vezivanje. Prve trenutke sa bebom možemo porediti sa zaljubljivanjem ali je zato dugoročno vezivanje sa bebom ona duboka ljubav koja traži istrajnost i strpljenje.

Otkrivanje stvarne bebe

Kada prvi put provodite vreme sa svojom bebom i komentarišete njeno ponašanje, vi u stvari prvi put upoznajete svoje dete. Uvek treba da imate u vidu da je vaše dete jedinstveno po svim svojim osobinama. Fizičke osobine vidite odmah, oblik nosića, na koga ima prstiće, koje boje će biti oči… ali neke druge osobine: da li je ekstravertno ili mirno, da li je mazno ili ne, da li je spavalica ili je budna beba – te osobine ćete tek uočavati kroz bebino ponašanje. Ako ste maštali o mirnoj bebi a vaša beba je živahna ili plahovita ili se teško umiruje, to vam može predstavljati problem. Ako su mama ili tata na primer stidljivi ili tihi a dobiju dete bundžiju i drekavca to može biti problem. Ako je roditelj na primer robustan i energičan, glasan, a dobije dete koje je mirno, osetljivo i tiho – to takođe može biti problem. Ako su roditelji svesni da ih čeka prilagođavanje „stvarnoj bebi“ to će onda olakšati ceo proces. Koliko god beba bila različita po karakteru do vas, volećete je iz srca, tako da to ne treba da vas brine. Ukoliko se pripremite da ćete biti oprezni u svojim očekivanjima prilikom upoznavanja bebe, to može preduprediti neka mala razočarenja. Dete različitog temperamenta od roditeljskog, koje pritom kao svaka beba traži pažnju 24 sata 7 dana u nedelji, može za roditelja da predstavlja izazov.

U knjizi „Prvi odnos“ psihijatar Bertrand Krejmer je govorio o potrebi da roditelji pomire stvarnu bebu sa imaginarnom, sanjanom bebom. Pokušaji da se beba okarakteriše i svrsta u neku određenu kategoriju, deo su napora da se beba prihvati. Pa tako imamo „plačljivka“, „malu princezu“, „osvajača“, „anđela“. To su sve načini da roditelji pomire unutar sebe realnost sa sanjanim.

Beba se neće „uklapati“ ni u jednu ulogu 100% jer je beba biće i individua za sebe. Učite o svojoj bebi od nje same i prihvatite je kao jedinstvenu i samo vašu. Tako joj dajete najbolju podršku da zdravo odraste.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Kada vaša beba uđe u fazu takozvane “separacije” koju prati prohodavanje ali i razvoj osobina kao što je “ne” stav, agresivnost i prkos, možete se naći u situaciji da postanete zbunjeni kao roditelj i da ne znate gde da postavite zdrave granice. Vaše dete treba da razvija svoju slobodnu ličnost ali takođe i da se uklopi u strukturu vašeg vaspitanja.

Tantrumi (napadi besa), bacanje po podu, bacanje predmeta, vrištanje, su samo neke od ne baš omiljenih manifestacija detetovog ponašanja u ovoj fazi. Naravno da detetu ne treba sve dozvoljavati, ono mora da nauči šta je dozvoljeno a šta ne, šta je dobro a šta loše ponašanje, šta je prihvatljivo a šta nije prihvatljivo.

Agresivnost (12 do 36 meseci), ujedanje i bacanje predmeta

Agresivno ponašanje je normalna faza razvoja tek prohodalog deteta. U ovom uzrastu vaše dete otkriva nezavisnost i samostalnost. U njemu se javlja želja da istražuje, saznaje, postane nezavisno. U koliziji je između potrebe da ga mama štiti i potrebe da ode od nje. Dete traži ali često i ne zna šta traži i šta će od toga dobiti.

Nemojte se plašiti svog deteta u toj fazi, pokažite zdrav roditeljski razum i autoritet. Zabrana je detetu potrebna za zdrav razvoj podjednako kao i odobravanje. Dete mora da postavi strukturu dobro-loše i ako ga to ne naučite neće valjati.

Međutim treba da znate da je određena količina bacanja, ugriza, pobune – normalna, ne treba da vas zabrinjava ako se pojavi u detetovom ponašanju. To ne znači da treba da igronišete takvo ponašanje. Budite sasvim sigurni da vaše dete svaki put od vas čuje i jasno zna da je takvo njegovo ponašanje neprihvatljivo. Pokažite mu bolje i kvalitetnije načine da zatraži, dobije, dogovori se.

Važno je da ostanete mirni. Pokazujući mu kako se vi uspešno kontrolišete naučićete i dete da se isto tako kontroliše. Vikanje, udaranje deteta kada se ne ponaša dobro neće ga naučiti boljem ponašanju. Potrebno je da detetu ponovite, mirno i energično, sa ljubavlju, koliko god puta je potrebno da to nije prihvatljivo a sa druge strane pokazati mu šta je prihvatljivo. Na primer: ne postoji ni jedan razlog da se vaše dete koje interesuju predmeti u kuhinji, penje na gornje kuhinjske elemente da bi nešto videlo, koliko god se bunilo i plakalo, ne treba da ga podižete na sto ili kuhinjske elemente da nešto dohvati. Alternativa je da mu oslobodite donju fijoku, da na niske police pri podu, postavite predmete koje može da razgleda i da se igra sa njima, da mu dodate set predmeta koji su za njega bezbedni kao što su šerpice, kutlače i varjače, plastične posudice ili modlice. Povremeno menjajte predmete. Možete u njih sipati malo vode ili nečeg sličnog u zavisnosti od uzrasta i godišnjeg doba.

Postavite jasne granice svaki put na isti način uvek kada je dete agresivno. Budite istrajni i mudri. Nekad je dovoljno da dete fizički iznesete iz te situacije ili da mu skrenete pažnju na nešto drugo podjednako interesantno. Pomozite detetu da izađe iz besa svojim mudrim ponašanjem. Ako dete plače i buni se nemojte to shvatati tragično, izdržite malo, sa ljubavlju, mirno.

Nagrađujte i ohrrujte dobro ponašanje. Mnogo efikasnije od kažnjavanja je nagrađivanje. Ono postavlja fokus na sve ono dobro i prijatno koje sledi ako poštuje pravila i dogovor. Kad god kod deteta primetite da je prihvatilo neko od dobrih ponašanja, pohvalite ga. Na primer: ako dete pita da li sme da uzme igračku koja je pred drugim detetom ili da li sme da se ljulja a drugo dete je na ljuljašci, to je već veliki pomak u ponašanju jer nije prišlo da uzme ili gurne bez pitanja. Pohvalite takvo ponašanje podjednako jasno kao što ste objašnjavali kada su granice u pitanju. Dete će tako znati šta je u redu i da postoji prostor da uči i da prilagodi svoje ponašanje uz vaše odobravanje i podršku.

Dajte mu uvek vrlo logična objašnjenja zabrana ali i dozvola. Tako dete uči.

Budite konstantni i istrajni u svojim pravilima. Postarajte se da dete jasno poznaje posledice svojih ponašanja. Postarajte se da dete može da razdvoji svoju grešku u ponašanju od toga da je uvek voljeno i da uvek ima vašu podršku.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prvoj godini života ima svoje zakonitosti. Zato je veoma važno upoznati buduće roditelje kako da na pravilan i stimulativan način podstiču i ne remete prirodan razvoj motornih veština.
U period od 0-3 meseca treba obratiti pažnju na sledeće:

  • Bebu tokom ležanja treba okretati na oba boka i stomak (čim otpadne pupak). Česte promene položaja deluju stimulativno na nju i omogućavaju brže integrisanje u spoljašnju sredinu.
  • Kada nosimo bebu u naručju treba izbegavati uspravan položaj i forsirati horizontalan, tako da bebina glava bude položena na našu desnu ili levu podlakticu što bliže laktu, a njena ledja budu okrenuta ka našem stomaku i grudima.
  • Svaki dan, kada je beba raspoložena, poželjno je uraditi po nekoliko (bar 10) pokreta u svim zglobovima ruku i nogu, rame-lakat-šaka, kuk-koleno-stopalo, u svim pravcima koje taj zglob dozvoljava. Na primer kruženje unapred i u nazad u ramenima, kružni pokreti u kukovima na gore ukoso i upolje (poželjno za produbljivanje čašice na karličnoj kosti), itd. Zatim okrenuti je sa ledja na bok, jedan pa drugi i odvajati je od podloge lagano povlačeći je za ramena, a kasnije kad malo ojača hvatati je za šakice i raditi isto kako bi je podstakli da uspostavlja što bolju kontrolu glave i vrata. Na stomaku očekujemo da u prvom mesecu uspe da okrene glavu sa jedne na drugu stranu da bi već u drugom mesecu uspevala da odiže glavu, vrat i ramena od podloge za 45 stepeni.
  • Krajem trećeg meseca očekujemo da je počela da kontroliše glavu, a na stomaku da drži glavu i ramena uspravno, skoro pod pravim uglom u odnosu na podlogu.
  • Igra i igračke imaju važno mesto u ovom uzrastu. Prve igračke bi trebalo da su šareni krug, crno-bela lopta i zvečka. Nuditi ih u sredini tela u visini šakica i podsticati bebu da ih hvata i fiksira i prati pogledom.
  • Svaka naša aktivnost sa bebom ne bi trebala da bude brza, nagla i snažna nego lagana, ritmična i prijatna tako da beba pokazuje zadovoljstvo i uživanje tokom izvodjenja istih. U ovom periodu pripremamo je za zahtevnije motorne aktivnosti koje joj prirodno slede kasnije.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Vaša beba – 6. nedelja

Vaša beba – 6. nedelja

Sada je vaša beba više budna, to su već duži periode tokom dana, tako da imate vremena da se bolje posvetite nenjom senzornom razvoju. Možete joj pevati pesmice i uspavanke ili možete da joj puštate muziku, pre svega dečije pesmice. Ispunite prostor oko bebe muzikom i gledajte izraze njenog lica. Vaša beba će izražavati zadovoljstvo kroz gugutanje, coktanje i radosne, pomalo nekontrolisane pokrete ruku i nogu.

Senzorna integracija (senzorni razvoj) je neuro-bilološki proces primanja i obrada informacija koje u bebin mozak dolaze preko njenih čula: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira. Za razvoj senzorne integracije i mogućnost i kapacitet mozga da što je moguće više primljenih informacija prima, obrađuje i zatim organizuje, ključan je period od rođenja do 7. godine života.

Vaša beba će podjednako uživati i u zvucima vetra ili u kuckanju sata. Svi ritmični, harmonični, ujednačeni, blagi zvuci će joj prijati. Na YouTubu sada postoje mnogi klipovi sa muzikom i zvucima za bebe, pa možete birati ono što joj najviše prija. Naći ćete i one koje pažljivo sluša ali i one koji će je uspavati. Postoje i zvuci slični šumu koji „pokrivaju“ druge zvuke u sobi gde beba spava i pomažu joj da učvrsti san. U svakom slučaju što raznovrsnije birate „ponudu“ za bebina čula, to će bogatiji biti rezultat. Čim primetite da vaša beba reaguje većim zadovoljstvom na jednu vrstu zvukova ili određenu muziku i izdvaja ih u odnosu na ostale, možemo da kažemo da je beba počela da razvija svoje sklonosti i pokazuje ukus.

Nema potrebe da bebu „bombardujete“ muzikom sve vreme. Bebama su potrebni i intervali tišine u kojima će takođe uživati a tada će i obrađivati senzacije koje je već primila. Beba koja je prestimulisana može početi da plače, izvija leđa ili na druge načine da se buni. Procenite sami koliko stimulacije kroz muziku i zvuke vašoj bebi prija.

Vaša beba još nije u mogućnosti da priča ali njeno lice vam već sada govori i to mnogo. Ona menja izraze lica koji prate ono što joj se dešava i šta oseća. Te izraze vi već počinjete da prepoznajete. Po grimasi oko usta, načinu na koji pomera glavu, podiže obrve, žmirka ili se mršti, zvucima koje pušta ili se priprema da pusti, čak i po načinu na koji plače, moći ćete sa sigurnošću da prepoznate da li je gladna, mokra ili je usamljena.

Sada vaša već beba može da prihvati određene dnevne rutine koje će za nju biti umirujuće i predstavljaće dobru osnovu za bebino vaspitavanje i u kasnijem periodu. Jedna od tih stvari je rutina večernjeg odlaska u krevet koja će joj pomoći da se brzo uspava. Ustanovite obrazac rutina koje će prethoditi spavanju i pobrinite se da se on ponavlja svako veče. Takve rutine, rituali, će i vama kao roditeljima pomoći da se bolje organizujete i steknete samopouzdanje. Počnite pripreme za spavanje dovoljno rano tako da imate dovoljno vremena za sve što se spremate da radite sa bebom, pre hranjenja koje obeležava početak noći. Počnite pripreme u vreme kada beba još nije potpuno umorna ili gladna, jer će u suprotnom u pola igranja početi da plače zbog gladi. Počnite ritual uvek u istom prostoru bilo da je to spavaća soba ili kupatilo. Važno je da se ritual pripreme završi u prostoriji gde beba spava i da bude prijatan i ušuškan jer to bebi daje osećaj da su odlazak na spavanje i mesto gde spava prijatni i dragi.

Za početak skinite bebi pelenu i pustite je da oslobodi višak energije pre spavanja. To je prilika da se mazite sa vašom bebom dok se ona veselo rita. Oko samog kupanja postoje različita mišljenja, sada je aktuelno da bebi nije potrebno potpuno kupanje u kadici svako veče nego samo par puta nedeljno. Topla voda je svakako umirujuća za bebu i pomoći će joj da se opusti. Lagana masažica kada je budete mazali će joj takođe prijati i činiće deo osećaja udobnosti i bezbednosti koji treba da bude deo odlaska na spavanje.

Omogućite bebi tišinu, prigušite svetlo i nahranite vašu sveže okupanu i spokojnu bebu. Ukoliko je dojite pazite da ne zaspi na grudima jer će se ubrzo probuditi gladna. Pobrinite se da dobro podrigne zbog viška vazduha u stomačiću koji može da je muči i budi. Vrlo kratko je posle hranjenja uspavljujte u rukama(vreme da podrigne posle hranjenja), toliko koliko je potrebno da po izrazu njenog lica i umirivanju očiju i kapaka, vidite da je utonula u dubok san( nebi trebala da vam zaspi u rukama). Tada je pažljivo spustite u njen krevetac. Krevetac je najbolje i najbezbednije mesto za bebu da spava. Prenošenje u svoj krevet čuvajte za izuzetne situacije kada bebu nešto muči ili kada u toku noći traži baš samo umirujući kontakt sa vama.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić