Category: Beba

Kad i koliko beba spava?

Kad i koliko beba spava?

Roditelji često dozvoljavaju da beba ostane uveče dugo budna da bi noću učvrstila san i da bi svi mogli bolje da se odmore. Takođe ne puštaju da dete zaspi u toku dana da ne bi „pokvarilo“ noćni san. Smatraju da će beba ako se umori spavati čvršće i duže. To je zabluda. Detetu je san potreban za razvoj. Takođe tako stvaraju detetu loše navike kada je njegov raspored dana u pitanju.

Kada je uveče dugo budno dete skraćuje prirodno vreme za san. Detetov mozak u toku dana „radi“, sortira impulse, reaguje na nadražaje koji dolaze preko čula. Kada dete ne spava dovoljno, mozak se ne odmori dovoljno. Izostane period dubokog sna kada mozak sortira šta je primio i kada u jednom periodu novih nadražaja nema. Kada dete ne spava na vreme i dovoljno, ukupna količina impulsa i nadražaja koje dete primi na dnevnom nivou je za dete prevelika. Tada i tako dobijamo razdražljivo dete pa čak i dete sa laganim poremećajem pažnje.

Mnogo sna odmori mozak tako da dete svaki put prirodno utone u san, samo prividno paradoksalno – dete koje mnogo spava sve više i lepše spava. Američki pedijatri i psiholozi su radili mnoga istraživanja na tu temu. Njihova preporuka je da dete ide u krevet uvek u isto vreme i rano – čak u 19 časova a najkasnije do 20h.

Još jedan razlog mladih roditelja da ostave dete budno je želja da kao porodica više vremena provode zajedno, strah da se ne posvećuje dovoljno vremena bebi. Sigurno su roditeljima dragoceni večernji sati kada je porodica na okupu, ali treba razdvojiti kvanitet od kvaliteta vremena. Detetu je san neophodan za razvoj.

I kada dete poraste treba da ide rano da spava i uvek u isto vreme. Kada primetite da dete trlja oči ili pokazuje znake umora, reagujte i stavite ga u krevet. Nije dobro da se dete bori sa umorom a zatim u potpunosti razbudi.

Dete ne stvara, samo, navike kada će ići da spava, nego ih mi kao roditelji stvaramo detetu od prvog meseca. Dete ne može da živi isti život kao tata i mama. Potrebno je razdvojiti „detetovo vreme“ i „odraslo vreme“.

Evo tabele uzrasta bebe i količine sna koja joj je potrebna:

Starost: Novorođenče
Noć: 8,5 sati (u segmentima zbog dojenja)
Dan: 8,5 sati (različite dužine dremki)
Prosečan ukupan san: 17 sati

Starost: 1 mesec
Noć: 9 sati (u segmentima zbog dojenja)
Dan: 8 sati (različite dužine dremki)
Prosečan ukupan san: 17 sati

Starost: 3 meseca
Noć: 10 sati (u segmentima zbog dojenja)
Dan: 6 sati (tri dremke)
Prosečan ukupan san: 16 sati

Starost: 6 meseci
Noć: 10 sati (prekinuto obrokom)
Dan: 5 sati (dve ili tri dremke)
Prosečan ukupan san: 15 sati

Starost: 9 meseci
Noć: 11 sati (dete spava celu noć)
Dan: 3,5 sati (dve dremke)
Prosečan ukupan san: 14,5 sati

Starost: 12 meseci
Noć: 11 sati (dete spava celu noć)
Dan: 3 sata (dve dremke)
Prosečan ukupan san: 14 sati

Starost: 18 meseci
Noć: 11 sati
Dan: 2,5 sati (jedna dremka)
Prosečan ukupan san: 13,5 sati

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 3. deo

Noša u 10 koraka 3. deo

8. Budite nežni ako mu sporije ide

Navikavanje na nošu može biti naporno i teško i za roditelje i za decu. Imajte u vidu da su povremene „omaške“ potpuno normalne. Dete se naučilo ali još odlazak na nošu nije postala potpuno savladana veština. Nema tog deteta koje se nije više puta upiškilo ili ukakilo pre nego što je bilo u stanju da stvarno bude suvo i u gaćicama ceo dan.

Omaška ne znači da dete nije ništa naučilo ili da su vaši pokušaji bez rezultata. Kada se desi da se dete upiški nemojte se ljutiti ili kažnjavati dete. Ako ništa drugo, tek od skoro mu je razvoj mišića omogućio da drži bešiku i rektum zatvorenim. Još uvek uči zašto je uopšte važno da koristi nošu umesto da to radi u pelenu kao do sada. Za svaku veštinu je potrebno vreme.

Šta je to što još možete da uradite? Osim što ste detetu omogućili da bude obučeno u odeću koju lako može da skine, budite pozitivni i nežni i mirno ga presvucite. Napomenite da sledeći put pokuša da koristi nošu.

9. Podižite dete noću na nošu

Nabavljajte i dalje standardnu zalihu pelena. Čak i kad postignete da je dete danju čisto i suvo, proći će nekoliko meseci, ako ne i godina, dok ono ne bude isto tako suvo i noću.

U ovom uzrastu dete još nije sposobno da se probudi u sred noći da bi selo na nošu ili otišlo u toalet. Pre nego što krenete da navikavate dete da i noću bude suvo, stavite detetu pelenu pred spavanje ali ga ohrabrite da sedne na nošu pre toga. Isto tako napomenite detetu da može da sedne na nošu i u toku noći. Kažite detetu da ako se probudi u sred noći i ima potrebu da piški ili kaki, može slobodno da vas zove da mu pomognete.

Postavite gumeni čaršav ispod pamučnog da bi zaštitili dušek. Kada procenite da je dete najčešće suvo preko cele noći, obucite mu uveče samo gaćice. Neka sedne na nošu pre nego što legne u krevet. Podignite ga još jednom ako je potrebno kada vi odete na spavanje a kada se dete ujutru probudi usmerite ga da prvo sedne na nošu i da mu tako počne dan.

Bez obzira na detetove godine treba da znate da određen broj dece nije u stanju da ostane suvo noću skoro do školskog doba. Piškenje u krevet je nevoljno, deca nemaju kontrolu nad tim. Nemojte da se dete stidi zbog toga, objasnite mu da nije njegova greška. Nemojte grditi dete. Povedite računa o tome da ga noću podignete da sedne na nošu.

10. Radujte se detetovom i svom uspehu

Koliko god ispravno radili i trudili se, vaše dete će ipak pratiti svoj ritam razvoja u navikavanju na nošu, kao i u svim drugim veštinama. Neurofiziološki razvoj ide različitim tempom kod razne dece. Kada vaše dete bude mentalno i fizički spremno da nauči ovu veštinu ono će to i uraditi. Ako budete imali strpljenja da ga sačekate proces privikavanja neće biti previše naporan i stresan ni za vas ni za dete. Ako budete kažnjavali i grdili dete onda učenje na nošu može postati i više od toga – sredstvo komunikacije, način da dete pokazuje inat i ljutnju, dete može odbiti da sarađuje.

Kada se vaše dete nauči da bude suvo i koristi nošu i danju i noću, napravite od toga malu proslavu. Možete zajedno da odete kod prijatelja koji imaju manje dete da vaše dete pokloni toj bebi svoje pelene koje mu više ne trebaju. Biće ponosno na sebe.

Stav Škole roditeljstva Nada Lazić kada je u pitanju navikavanje na nošu je:

– Detetu treba nuditi nošu čim je u stanju da stabilno samostalno sedi

– Uslovni refleks će pomoći da, ako posle svakog obilnijeg obroka postavimo dete na nošu, dođe do pražnjenja creva

– Noša treba da bude bele boje da bi se mogla videti boja mokraće što je za roditelja važna informacija i pokazatelj da eventualno nešto nije u redu

– Noša treba da se koristi u kupatilu da bi se dete navikavalo na red u korišćenju prostorija.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 2. deo

Noša u 10 koraka 2. deo

3. Stvorite rutinu

Kupili ste nošu zajedno sa detetom? Pustite ga da se igra sa njom. Postavljajte dete na nošu potpuno obučeno bar jednom dnevno, za početak posle doručka, ili pre večernjeg kupanja, ili u nekom drugom trenutku dana kada već po iskustvu znate da će imati potrebu da kaki ili piški. To detetu pomaže da se navikne na nošu i prihvati je kao deo dnevne rutine. Ako idete negde gde znate da neće biti kupatila odnosno uslova da to uradite a da ne propustite rutinu, ponesite nošu sa sobom gde god da krenete.

Jednom kada se dete dobro navikne na ovu rutinu, postavite dete da sedne na nošu gole guze. Opet, za početak, samo da stvori naviku, da se navikne na to kakav je osećaj. Sada već možete da kažete detetu da samo skine pantalone pre sedanja na nošu kao i da je skidanje pantalona pre upotrebe noše ono što odrasli, pa i mama i tata (starija braća i sestre) rade svaki dan.

Ako sedenje na noši sa ili bez odeće uznemirava vaše dete, nemojte ga forsirati. Nemojte da uđete u grešku da fizički prisiljavate dete da sedi na noši naročito ako izgleda da je uplašeno. Bolje je da odložite ceo proces nekoliko nedelja pre nego što pokušate ponovo. Kada je dete spremno da sedne na nošu tada će biti spremno i da nastavi sa procesom navikavanja na nju.

4. Pokažite detetu kako vi to radite

Deca uče tako što posmatraju i imitiraju. Gledanje odraslih kako koriste WC je prirodan način da dete shvati šta se radi u toaletu. Ako imate muško dete, jednostavnije je da u početku sedi kada piški. Kada savlada prvi korak navikavanja na nošu, može da gleda kako njegov tata ili stariji brat piške stojeći – to će mu pomoći da savlada veštinu uz samo još malo dodatnog ohrabrenja.

U demonstriranje spada i da objasnite detetu kako znate da imate potrebu da idete u WC, kakav je to osećaj. Onda objasnite šta se desi kada koristite toalet i pustite dete da pogleda u wc šolju pošto je upotrebite. Takođe pokažite detetu kako se brišete toalet papirom, kako podižete veš i oblačite se, zatim kako povlačite vodu i ispirate toalet i na kraju kako perete ruke.

Iako ćete još neko vreme pomagati detetu u ovim aktivnostima, naročito brišući ga toalet papirom, ako dete vidi da vi to radite i sluša vaše objašnjenje procesa, ono će se mnogo lakše i brže navići i adaptirati. Ako je vaše dete devojčica, pokažite joj kako treba da se briše od napred prema nazad da bi izbegla infekciju urogenitalnog trakta.

Ako vaše dete ima stariju braću i sestre, dobro je da je prisutno kada su u toaletu, to će mu pomoći da lagodnije prihvati veštinu koju vi pokušavate da ga naučite.

5. Negujte istrajno novu rutinu

Ohrabrite dete da seda na nošu kad god ima potrebu da piški ili kaki. Pitajte dete povremeno da li mu se piški. Ako je detetu potrebna pomoć da bi skinulo pelenu i selo na nošu, pobrinite se da ono zna da može slobodno da vas pita za pomoć u bilo kom trentuku. Navikavanje na nošu se obično počinje kada počinje toplo vreme. Dobro je da pustite dete da ide okolo gole guze ili samo u gaćicama a da je noša uvek blizu. Lakše će se adaptirati ako mu je noša dostupna. Imaćete barice po stanu ponekad ali će takođe i dete brže shvatiti proces.

Poneko dete ima potrebu da par minuta sedi na noši da bi se opustilo i da bi pustilo da nešto iz njega izađe. Ohrabrite dete da ostane da sedi malo duže. Za to vreme možete da pričate sa njim ili mu čitate nešto.

Kada vaše dete uspešno obavi posao na noši, obaspite ga pohvalama da ga ohrabrite da nastavi da se trudi dok do kraja ne ovlada ovom veštinom. Naravno da će se dešavati da ne uspe da stigne do noše, ali uz vaše ohrabrenje trudiće se da radi „pravu stvar“. Iako treba da pohvalite dete pokušajte da upotreba noše ne postane previše presudna i velika stvar je dete može postati nervozno i nesigurno da li će uspeti da ispuni vaša očekivanje.

6. Nabavite detetu praktičnu odeću koja se lako skida

Kada ste dete rešili da učite da koristi nošu potrebno je da mu obezbedite sve preduslove da to zaista može najlakše da nauči. Donji delovi trenerke, haljinice, mekani šorcevi sa lastišem, omogućavaju detetu da se samo skine za nošu što je kritičan korak ka tome da postane samostalno kada je noša u pitanju. Ovo je odeća koja će detetu biti laka za skidanje a istovremeno će osetiti kada se upiški ili ukaki. Ipak ostanite još neko vreme kod upotrebe pelene preko noći. Tek kada dete savlada rutinu preko dana možete da računate da će sa jednim podizanjem na nošu u toku noći, moći da izdrži suvo do jutra.

…nastavak sledi…

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 1. deo

Noša u 10 koraka 1. deo

Većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje da dete sedne na nošu i prestane da piški i kaki u pelenu. Smatraju učenje na toalet prekretnicom u razvoju njihovog djeteta – ako ne iz drugog razloga, onda zato što to znači kraj kupovini i menjanju pelena. Međutim malo mama i tata je spremno za to koliko je u stvari vremena i strpljenja potrebno da bi dete savladalo to što od njega tražite.

Neka djeca sve nauče za nekoliko dana a drugoj je potrebno nekoliko mjeseci i duže. Vi i vaše dete imate bolje šanse za uspeh ako razumete koji su važni elementi stvaranja ove nove navike pre nego što odlučite da počnete.

Evo osnovnih koraka:

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost da uđete u ovaj proces
2. Kupite pravu nošu ili dasku za wc
3. Stvorite od noše dnevni ritual
4. Pokažite svom detetu kako vi to radite – pomoći će mu da shvati
5. Objasnite proces, kako se piški i kaki
6. Negujte istrajno ovu novu rutinu
7. Nabavite detetu odeću koja se lako i brzo skida
8. Budite nežni ako mu sporije ide ili nekada ne uspe
9. Počnite da podižete dete noću na nošu
10. Radujte se kada uspe, radujte se i zbog svog uspeha

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost

Kada su deca stara oko godinu dana, ona su neurofiziološki zrela da mogu da shvate da imaju pun rektum ili bešiku. Neka su spremna da počnu obuku za nošu već sa 18 meseci, dok druga nisu zainteresovani do posle 3. godine. Najveći broj roditelja počinju obuku za nošu kada im je deca oko 2 godine i par meseci.

Upravo zato što postoji tako širok raspon uzrasta u stvaranju I razvijanju sposobnosti deteta za početak navikavanja na nošu, pazite na osnovne znake koji vam mogu pokazati da je vaše dete spremno da počne:

– da li je sposobno da sledi jednostavne instrukcije?
– može li da hoda i da sedne samo?
– ume li da sam svuče pantalone i da ih obuče ponovo?

Pokušajte da ne vršite pritisak na dete. Ako ne razume i ne može – ono jednostavno ne razume i ne može. Svaki pritisak će biti samo kontraproduktivan.

Uspeh u uspešnom prelasku na nošu više zavisi od spremnosti deteta nego od njegovog uzrasta. Nemojte očekivati da vaše mlađe dijete ima istu razvojnu liniju kao vaše starije dijete. Dečaci imaju tendenciju da se obučavaju malo sporije od devojčica, dok mlađa deca često uče brže od prve jer imaju starije dete za uzor.

Uzmite u obzir I druge izazove koji se nalaze pred detetom u tom trenutku. Ako dete preživljava bilo kakve nemire ili promene kao što je škola, nova beba, nova žena koja ga čuva, odlazak u školicu… nije pravo vreme da počinjete. Proces navikavanja na nošu odložite za malo kasnije kada situacija bude mirna.

Isto važi i za vas. Ako ste u sred selidbe ili adaptacije stana, ako ste tek prešli na naporan novi posao, ako doživljavate jutarnje mučnine zbog nove trudnoće, to nije pravo vreme da počnete dete da navikavate na nošu. Sačekajte nekoliko nedelja ili čak meseci da se okolnosti smire. Od žurbe ćete i vi i dete imati samo komplikacije i štete a nimalo koristi.

Navikavanje na nošu počnite onda kada ste spremni I u mogućnosti da detetu posvetite vreme, strpljenje, nežnosti i kada ste u stanju da ovaj proces prihvatate i sa malo humora.

2. Kupovina prave noše

Prvo i najvažnije, investirajte u nošu za decu koja je detetove adekvatne veličine, ne broj veću za sledeću godinu. Ili se odlučite za posebnu adaptiranu dasku za wc koja se pričvršćuje za vaš uobičajeni toalet. Posebna daska će pomoći da dete bude manje zabrinuto zbog korišćenja odraslog toaleta – može imati strah da će da padne u njega, ili ga možda plaši zvuk povlačenja vode.

Otkrijte na internetu koja je noša najbolja za vaše dijete pre nego što krenete u kupovinu. Kada krenete da kupite nošu povedite dete sa sobom. Zamolite ga da vam pomogne oko izbora noše. Kada se vratite kući, napišite njegovo ime na noši i ohrabrite dete da se za početak igra s njom. Na primer da stavlja lutkice da sede ili piške ili jednostavno da koristi nošu da sipa vodu u nju ili smesti igračke. Dobro je da mu noša postane drag i poznat predmet.

…nastavak teksta sledi…

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Strah od razdvajanja

Strah od razdvajanja

Sve bebe do nekog stepena osećaju strah kod razdvajanja. To je normalna faza emotivnog razvoja koja kreće u periodu kada bebe počinju da shvataju da stvari i ljudi postoje i kada nisu vidno prisutni pored njih.

U nekim fazama svog razvoja većina beba će pokazati primetnu anksioznost i postati uznemirena zbog mogućosti da bude odvojena od roditelja. Ako razmišljamo o tome kao o reakciji koja je deo evolutivnog razvoja, onda možemo da kažemo da se beba uznemirila jer je nemoćna i ostaje bez odbrane. Odlazi osoba koja je štiti i brine o njoj.

Stavovi o tome šta raditi kada je odvajanje bebe u pitanju je na određen način i kulturološko pitanje. Zemlje na Zapadu propagiraju odvajanje od najranijeg doba deteta. U nekim zemljama i tri meseca od rođenja. U drugim kulturama se dete ne odvaja od majke najmanje do prve godine života. Mi smo mišljenja da dete treba da ostane uz majku do početka svoje prirodne faze osamostaljivanja i to negde od 12. do 16. meseca. Ukoliko majka mora da počne da radi ranije dobro je da to bude na četiri sata a da za to vreme otac preuzme brigu o bebi.

Odvajanje bebe je frustrirajuće i za dete i za roditelje. Ono što treba da znate je da je separaciona anksioznost faza, koja traje određeno vreme, kroz koju dete prolazi i u jednom trenutku završi sa njom. Međutim veoma je važno da kroz tu fazu provedete dete bezbedno i da izgradite poverenje.

Kada se anksiozost najčešće javlja?

Bebe mogu da pokazuju znake anksioznosti već sa 6 ili 7 meseci ali za većinu beba separaciona anksioznost ima svoj zamah između 10 i 16 meseci i smanjuje se sa 2 godine. Najčešće se javlja kada se dete ostavlja kod kuće ili odvodi u obdanište zbog povratka majke na posao.

Beba takođe u tom periodu može da manifestuje separacionu anksioznost i tokom noći i za to treba imati razumevanja. Celokupan odnos roditelja prema bebi će joj pružiti sigurnost i pomoći joj da tokom noći mirno spava i to u svom krevetu. Ustanovite ritual maženja i čitanja pred spavanje, to će sigurno pomoći. Ali ako se desi da se beba ipak budi uznemirena i da ponekad može da je smiri samo vaše fizičko prisustvo tokom sna, nemojte joj to uskraćivati. Važno je da spavanje sa vama u krevetu ne postane navika, nego da svoju bebu neprekidno usmeravate na njen krevetac. I anksioznost tokom sna se smanjuje kada se dete približi 24. mesecu.

Postoji nekoliko stvari koje možete da učinite da pomognete svojoj bebi u ovoj fazi:

  • Ako je dete manje od uzrasta kada se može socijalizovati i uklopiti u kolektiv školice, a vi morate na posao, organizujte da brigu o detetu vodi neko ko je detetu poznat. Pokušajte da bebu ostavite osobi koju već zna i voli, kao što su tata, baka ili tetka. Vaša beba će i u tom slučaju protestvovati ali će ceo proces proći mnogo bezbolnije.
  • Neka vaša beba prvo upozna osobu koja će je čuvati, dok ste vi još u blizini. Čak iako je u pitanju poznata osoba, ako se tata, baka ili tetka ne snalaze najbolje ili ne znaju bebinu rutinu, dobro je da ste tu dok ne nauče.
  • Neka vaše pozdravljanje sa bebom bude iskreno i otvoreno. Nikako se ne smete iskradati. Potrebno je da pozdravljanje bude kratko i toplo i da se držite iste rutine i rituala svaki put kada se opraštate. Predvidljiva rutina pomaže detetu da izgradi poverenje u vas i da se suoči sa razdvanjem.
  • Pre nego što se odlučite na razdvajanje sa bebom, vežbajte kod kuće neke situacije koje su uvod u razdvajanje. Na primer pustite dete da samo ode u susednu (bezbednu) sobu i ostane u njoj par minuta, nemojte odmah krenuti za njom. Takođe kažite bebi kad vi napuštate sobu gde idete i da se vraćate. U oba slučaja dete će naučiti da je sve u redu i bezbedno ako ostane samo par minuta, kao i da ćete se uvek vratiti.
  • Ostavljajte bebu sa novom osobom ili u obdaništu prvo samo na sat vremena, pa polako produžavajte vreme.
  • Kada ostavljate bebu budite veseli i mirni. Vaša beba jako dobro osećakako se vi osećate i ako pokažete toplinu i entuzijazam znaće da je sve u redu. Ako plačete, kolebate se ili nervirate i ona će postati još anksioznija. Čak iako dete zaplače nemojte se kolebati. Osoba koja je čuva će vam verovatno reći da je dete prestalo da plače čim ste zamakli za vrata.

Roditeljska anksioznost zbog odvajanja bebe je takođe veoma veliki problem, naročito ako dete plače i buni se i time roditelja navede da se oseti krivim što „napušta“ dete. Imajte u vidu da je za dete važno da se osamostali i da će ukoliko ste sa razdvajanjem počeli u pravo vreme, vrlo brzo razvojno stići do faze kada će se radovati društvu u obdaništu. Ljubav, poverenje, nežnost i pažnju i dalje možete pružati detetu sa izuzetkom tih sati kada morate da radite.

Kroz razdvajanje dete uči da vam veruje i da razvija različite veštine na putu ka nezavisnosti. Razdvajanje je, ako je pravilno sprovedeno, korisno za bebu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Nemojte se iznenaditi ako se apetit vašeg živahnog energičnog deteta, sada kada je krenulo da puza ili već možda hoda, promenio. Tipično je da deca ovog uzrasta jedu malo manje i iznenada postanu izbirljiva kada je hrana u pitanju. Ova promena može izgledati za vas čudno s obzirom koliko je dete sada fizički aktivno. Razlika leži u tome da sada dete raste sporije i realno mu je potrebno manje hrane nego ranije.
Važno je da ne vršite pritisak na svoje dete da jede više. Umesto toga pustite njegov prirodan apetit da pokaže koliko hrane mu je potrebno da uzme. Iako ne možete da kontrolišete koliko jede, vi ste i dalje zaduženi da ono što je pred njim u tanjiru, ponudu hrane od koje će da bira ono što mu se dopada i treba mu. Prilikom svakog obroka je potrebno da nudite detetu raznovrsnu i zdravu hranu. Oduprite se iskušenju da mu dozvolite da uživa u grickalicama i slatkišima koje ćete možda ponuditi detetu u brizi da ono ne jede dovoljno. Rečenica „sito i debelo – zdravo dete“ ne stoji. Sve dok vidite da vaše dete napreduje ono je dobro. Kao i uvek, ako imate sumnji posavetujte se sa lekarom.
Jedenje čvrste hrane je još uvijek novo iskustvo za vaše dete. Možda će mu trebati vremena da se posle jednoličnosti teksture kašica i tečnosti, navikne na različite teksture, boje i ukuse nove hrane. Mala djeca vole i veoma im je potrebna postojanost i nepromenljivost rutine dana, od igranja do navika spavanja, međutim kada je hrana u pitanju ona su nepredvidiva, čak i kada je u pitanju poznata hrana.
Potrebno je da se pomirite sa tim da će vaše poraslo dete sada iz dana u dan menjati navike u ishrani. Imajte na umu pravilo da ne uvodite novu hranu dok onu već uvedenu detetu ne servirate nekoliko puta. Osim što sporije raste i nije više zainteresovano za hranu kao ranije, vaše dete postaje i sve samostalnije i u fazi je kada uči da samo pravi izbore. Ta potreba deteta će vama kao roditelju biti naporna ali je za dete važna veština koju će morati da razvija tokom godina. Razvoj te veštine uključuje i hranu. Pazite da ne pređete granicu u insistiranju na novoj hrani. Potrebno je da učite dete da isproba nove stvari ali nemojte da nova hrana postane način komunikacije i teren gde će dete početi da odbacuje novu hranu samo da pokaže svoju nezavisnost u odnosu na vaš pritisak – što se može desiti kada se približi drugi rođendan. Znači polako i u dobroj energiji sa novom hranom ali pokušajte da čvrsta hrana detetu postane navika pre nego što se približi druga godina.
Potrebno je često nudite raznovrsnu i zdravu hranu tako da može da bira i istražuje ukuse. Ako ne za vreme ručka onda tokom užina.
Vaše dete ima urođen i prirodan osećaj koliko mu hrane treba da bi zdravo raslo. Ne mojte se brinuti zbog ove faze ali vodite računa da izbor hrane koju dete ima pred sobom bude zdrav. Veoma je važno da detetu hrana bude ponuđena u pozitivnom i opuštenom okruženju. Ako detetu nad glavom vičete: „Jedi! Jedi!“ teško da će prihvatiti to što mu je u tanjiru, samo ćete ga rasplakati.
Evo par saveta kako da budete uspešniji u uvođenju čvrste hrane:

  • Nudite detetu tri redovna obroka i dve zdrave užine. Pobrinite se da vaše dete ima postavljen obrok i užine u određeno doba dana da ne bi pregladnelo ili jelo ukupno premalo tokom dana. Redovnim nuđenjem hrane umanjićete mogućnost da se dete zasiti poznatom teksturom tečnosti.
  • Kada nudite hranu pa i novu hranu, jednostavno je stavite pred dete bez velike gužve oko toga. Potrudite se da bude više vrsta hrane u tanjiru i da hrana odgovara detetovom uzrastu.
  • Uvodite nove namirnice jednu po jednu i u malim količinama. Umesto celog obroka nove namirnice nudite standardnu hranu ili omiljenu hranu uz nešto novo. Uvek uključite bar jednu stvar za koju znate da je dete voli – tako ćete se osigurati da je dete dovoljno pojelo.
  • Potrudite se da ponudite novu hranu kada je dete najgladnije, vi znate u koje doba dana je to slučaj, da li posle popodnevne dremke ili posle igre.
  • Nudite količinu hrane i veličinu zalogaja kao za dete. Detetova porcija je okvirno ¼ obroka odrasle osobe. Porcija mesa je veličine detetovog dlana a povrća 1 do 2 supene kašike za dete od 12 meseci na dalje.
  • Neka deca su senzorno osetljivija od druge. Jednostavno neće voleti teksturu neke hrane bez obzira na ukus. Ili će ih odbijati boja.
  • Potrudite se da dete ne povezuje određenu hranu sa negativnim iskustvima a to je na primer onda kada su bili bolesni ili jednostavno vaša nervoza.
  • Oduprite se iskušenju da detetu nudite zaslađenu hranu da bi ga nahranili.
  • Smanjite ometanja za stolom i u okruženju stola. Deca koja okolo trče, uključen tv, razgovor odraslih će detetovu pažnju i strpljenje dovesti u iskušenje. Ovo je faza kada dete uči da jede čvrstu i zdravu hranu i potrebno je da imate posebno strpljenje jer će vam se to višestruko isplatiti.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Poslednjih godina nauka je ostvarila veliki napredak u području istraživanja mozga. Psihoakustika je nova disciplina u kojoj se povezuju psihologija, fiziologija i akustika i koja proučava percepciju zvuka: način na koji slušamo, naše fiziološke reakcije i neurološki uticaj muzike i zvuka na mozak i druge delove nervnog sistema.

Psihoakustični snimci klasične muzike se koriste sa svrhom da poboljšaju funkciju sluha i mozga, a da istovremeno pruže lepo muzičko iskustvo. Pažljivo odabrana muzika može da posluži da ublaži stres trudnice, da je opusti, da istovremeno pruži blagu muzičku stimulaciju još nerođenoj bebi, da smiri uplakano novorođenče i takođe da podstiče na igru i istraživanje okoline bebe koja puza.
Bebe u materici najviše vole da slušaju uspavanke koje im pevaju mame i tate ali i laganu muziku Mocarta i Vivaldija
Uticaj muzike na telesno, mentalno, emocionalno i duhovno zdravlje poznat je odavno, a sada je i naučno potvrđen. Istraživači sa Univerziteta u Kaliforniji, otkrili su pozitivan uticaj Mocartove muzike na matematičku inteligenciju i orijentaciju u prostoru kod dece, a poznati britanski violinista Jehudi Menjuhin tvrdi da muzički talent duguje svojim roditeljima koji su mu pevali i svirali pre nego što se rodio.
Fetus čuje i reaguje na zvuk već od 16. nedelje trudnoće, što je pre nego što je samo uvo potpuno razvijeno: aktivno počinje da sluša u 24. nedelji trudndoće. Uvo se prvi put u razvoju fetusa pojavljuje u 3. nedelji trudnoće a postaje funkcionalno do 16. nedelje. U 4. mesecu trudnoće fetus reaguje na glasan zvuk na poseban način.

Pevanje uspavanki važnije je od govora
Mnoga istraživanja su proučavala uticaj uspavanki na fetus i na novorođenče. Istraživanja pokazuju da trudnice kao i mlade mame, imaju prirodnu potrebu da pevaju svom detetu. Ta potreba je instinktivna i veoma blagotvorna. Pevanje ima jači i bogatiji spektar zvukova nego govor i suštinski izaziva jače pozitivne reakcije, ima bolje efekte kako kod fetusa tako i kod beba.
Prvu lekciju jezika, sporazumevanja, fetus dobija u materici. Bebama gluvih majki često nedostaje ova prva jezička lekcija, pa se to kasnije može videti u poteškoćama u razvoju govora tog deteta.
Kao dokaz da fetus čuje muziku, stručnjaci navode kao primer da novorođenče više voli melodiju koju je mama pevala kad je bila trudna nego bilo koju novu melodiju koju mama peva kasnije. Bebe u materici slušaju i uče uzorke zvuka i frekvencija značajnih za njihovu kulturu, a mogu čuti zvuke u rasponu od 16 do 20.000 Herca.

Kako fetus reaguje na glasne zvuke?
Japansko istraživanje otkrilo je da su trudnice koje su živele u blizini aerodroma u Osaki rodile manju decu i bile sklonije preranom porođaju. Istraživači uticaja zvuka na fetus navode primer žene koja je u 7. mesecu trudnoće u zoološkom vrtu prisustvovala hranjenju lavova koje je bilo praćeno snažnim urlicima lava. Fetus je tada reagovao jakim udarcima u stomaku majke, zbog kojih se trudnica nije osećala dobro. Kada se dete rodile i u uzrastu kada je gledalo TV i emisije o lavovima i divljim životinjama, dete je veoma snažno reagovalo na slične situacije i zvuke sa ekrana.

Beba se u stomaku pokreće se u ritmu muzike
Istraživač Peter Hepper otkrio je da bebe reaguju i dugoročno pamte muziku iz televizijskih serija koje su njihove mame gledale tokom trudnoće. Kada novorođenče čuju poznate zvuke omiljene serije ili emisije, reaguje kao da je u pitanju nešto umirujuće i poznato, čak se raduje.
Pedijatar William Liley je otkrio je da od 25. nedelje trudnoće dete počinje da poskakuje u ritmu muzike koju sluša a istraživanje u jednoj londonskoj bolnici otkrilo je da muzika Vivaldija i Mocarta smiruje fetus od 4. do 5. meseca trudnoće, a glasnija muzika poput Betovenove i Bramsove navodi fetus na pojačanu aktivnost.
Neka istraživanja otkrila su da su novorođene bebe mirnije kada slušaju zvuke vode i mora jer ih podsećaju na zvuke koje su slušali u majčinom stomaku.
Stručnjaci tvrde da je prenatalni zvuk važan za prenatalni razvoj i pruža osnovu za kasnije učenje i ponašanje, a bebina izloženost muzici koja joj odgovara kada je još u majčinom stomaku pomaže joj u njenom kasnijem psihičkom, emotivnom, intelektualnom i duhovnom razvoju.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Igra kroz razvojne periode do druge godine  života  i njene terapijske moći

Igra kroz razvojne periode do druge godine života i njene terapijske moći

Igra je aktivnost koja je istovremeno i igra i rad.

Igra utiče na sve aspekte razvoja deteta: senzomotorni, kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), na razvoj govora, emocionalni, moralni, socijalni

U prvih 12 meseci, motorna veština se odlikuje pravcem od ležanja do stajanja; korišćenjem obe ruke i pokretima ruke ka ustima. Dok u socijalnom polju dečije oči posmatraju usta sagovornika, dodir roditeljske ruke je najveći podsticaj za lučenje hormona sreće u ovoj senzomotornoj fazi.

12 – 15 meseci, motorna veština doseže umeće hranjenja sa praznom kašikom;čak se poneko dete pretvara da spava a na socijalnom polju imitira neposredno viđene aktivnosti; drži pravilno lutku, medu…

15-19 meseci, motorne veština seže do sposobnosti da se pretvara – da hrani lutku, sebe…a aplauz za bravo su najveći podsticaj za lučenje hormona sreće.

20 meseci, javljaju se čari simbolizacije- zna da kutija može da „kobajagi“ bude auto; Pere „kobajagi“ sudove i radi pretežno ono što vidi od majke.

21 -24 meseci, povezuje dve radnje, lutka pije mleko a potom ide da spava. Socijalno: traži potrebne predmete za igru ali sa latencom i isto lako odustaje.

Ove igre su temelj za razvoj funkcionalnog govora i komunikativnosti svake jedinke.

Izostanak ovih aktivnosti, nekada može biti alarmna lampica da obratimo više pažnje na razvoj deteta.

Takođe ukoliko govor kasni ili dete nije dovoljno socijalno usmereno, potrebno je da se na vreme uključi u logopedski tretman. Tada će logoped igrovnim stimulativnim i sistematizovanim načinom u pravovremenom radu postupno doći do bolje komunikativnosti i bržeg razvoja govora.

Tanja Lukovac,
Master defektologije, logoped
Reedukator psihomotorike i okupacioni terapeut

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Igra

Igra

Igra je dečiji posao. Dok se igra, dete proživljava neka od prethodih iskustava, istražuje stvari vezane za njegov svet, odigrava svoja maštanja i snove. Dete uči o svom telu i o svetu oko sebe. Ulazi u razne vrste interakcija i uči prve socijalne veštine.

Kada igra počinje? Svaki put kada bebi menjate pelene, dajete obroke, stavljate bebu u krevetac, vaša beba odgovara na ritam, pokrete, osmehe, reči svojih roditelja. Od petog meseca igra postaje složenija: beba može da počne da se igra sa visećim ukrasima iznad mesta gde leži. Ako rukom zakači ukras, on će se zaklatiti iznad njene glave dok ponovo ne dođe do bebine ruke. Kada se pomera, visuljak pravi neke zvuke ako je od šuškavog materijala ili ima zvonce u sebi, takođe pravi i interesantne senke na zidu ako je lampa sa druge strane. Pustite bebu da se igra, ne prekidajte je svojim intervencijama. Beba uči da ispunjava sopstveni prostor svojom nezavisnom igrom. Igra takođe može da odloži bebin plač i neke njene primarne zahteve – dete se zaigralo.

Najveći deo igre bebe svodi se na niz eksperimenata, testiranja i isprobavanja toga kako svet funkcioniše. Na primer detetu koje je tek naučilo da hoda možete dati da nosi drvenu varjaču. Ona mu može ispasti iz ruke kada hoda. Dete će se sagnuti u pokušaju da je ponovo obuhvati. Ovoga puta kada hoda sa varjačom trudiće se da je drži obema rukama u pokušaju da je zadrži kod sebe, trudiće se da se koncentriše. Sad pada dete i to na zadnjicu jer gubi ravnotežu sa potpunim fokusom na varjači. Sad će ostati na zadnjici ali će gurati varjaču po podu proizvodeći razne zvuke. Šta je sve dete naučilo od jedne varjače: 1. usavršilo je veštinu hodanja, 2. naučilo je da održava ravnotežu držeći nezgrapniju igračku u ruci, 3. naučilo je da od varjače maštom napravi neku vrstu vozila koje „vozi“ po podu. Sigurno mnogo korisnije na sve načine od gledanja tableta ili televizije.

Nekada će dete koje puzi, negde oko sedmog ili osmog meseca, da se ustremi prema nekom predmetu interesovanja koji ćete vi opravdano proglasiti za „zabranjen“. Želi da ispita taj predmet. Možda već zna da se vi tome protivite pa će kada se približava da se osvrće da proveri gde ste vi i da li pazite na njega. Vi ste dete već naučili ako priđe predmetu koji nije za igru, da ćete ga uzeti u ruke, ukloniti sa datog mesta ili ćete ga držanjem ruku onemogućiti da posegne za datim predmetom. Objasnićete detetu energičnim glasom da taj predmet nije za igru. Daćete mu drugu opciju za igru. Šta dete uči: 1. da predvidi postupke odraslih iz svoje okoline, 2. da postoji način da ih kontroliše i privuče vašu pažnju.

Vaša reakcija će mu dati moć nad vama ili mu neće dati moć nad vama! Ako kriknete i potrčite prema njemu eto detetu radosti: kakva moć! Oduševljeno je i još mnogo puta će to ponavljati. Ako mirno priđete bez uzbuđivanja i skrenete mu pažnju šta je to što je u redu i šta dozvoljavate, dete tu moć neće dobiti. Zatim kada uradi ili se igra sa nečim dozvoljenim, pohvalite ga – važno je da fokus „moći“ prebacite na ono šta odobravate i pohvalu zbog toga.

Jednom kada dete nauči da hoda, mogući su razni eksperimenti deteta nad vama, prostorom, istraživanjem. Ako dete zamakne za ugao i izgubi vam se sa očiju, verovatno će cijukati da bi proverilo vaš odgovor i pozvalo vas da ga umirite jer mu je potrebno da zna da ste tu. Ako negde iza ćoška ćuti i umirilo se, proverite čime se bavi, moguće radi nešto nedopušteno.

Oko 13. ili 14. meseca već može da se desi da dva prohodala deteta budu jedan preko puta drugog i uđu u interakciju. Jedno dete će na primer uzeti suvu grančicu sa zemlje, drugo će se takođe, oponašajući ga, sagnuti da nađe svoju suvu grančicu. Njihove igre se poklapaju. Oponašaju pokrete jedan drugog, prateći brzinu pokreta, liniju i jačinu pokreta, bacajući predmet. Testiraju međusobne granice pokušavajući da uzmu grančice jedan od drugog. Ovo je već početak istraživanja socijalnih veština, komuniciranja bez reči, praćenje igara svojih drugara. Nemojte detetu uskraćivati društvo drugara jer je ono korisno na više načina.

Otac može započeti igru sa tek prohodalim detetom tako što će se zakloniti iza na primer velikog mantila i iznenada će „izvirivati“ iz njega a zatim se povući nazad. Svaki put kada se očeva glava pojavi dete će cičati od oduševljenja i smejati se. Ako tata ostane duže sakriven ispod mantila dete će zabrinuto krenuti da ga traži. Kad otac na kraju odbaci mantil i uzme dete u naručje ono će oduševljeno vriskati od zadovoljstva.

Igra se zasniva na očekivanjima, zabavnim iznenađenjima, varijacijama. Kroz igru dete uči od najranijih dana. Igra je veoma važan deo detetovog razvoja.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Druga beba

Druga beba

Majka se često u trenutku kada sazna da je u drugom stanju oseća nespremno da voli dva deteta odjednom. Za vreme svoje trudnoće jednostavno ne može da zamisli da će drugo dete voleti kao i prvo. Oseća da joj je teško starijem detetu kaže da dolazi još jedna beba. Kao da će se druga beba umešati u skladan odnos ljubavi sa prvim detetom. Kao da će dolaskom drugog deteta majka nekako izneveriti prvo dete.

Suparništvo između braće i sestara često je provocirano uprao ovom ambivalentnošću majke, snažan osećaj privrženosti koji majka oseća prema prvom detetu može da intenzivira suparništvo. Puno toga zavisi od svesnosti majke da je potrebno da sebi da vremena sa drugim detetom kao što je imala sa prvim detetom. Potrebno je da sebi da vremena da se u njoj osećanja ljubavi, privrženosti i prepoznavanja, bliskosti prema drugom detetu u potpunosti probude.

Jedno od najvažnijih iskustava svakog deteta je učenje o zajedničkom životu sa ostalim članovima porodice. Danas je veoma teško naći roditelje koji svoje dete uče o vrlini deljenja sa drugima. Upravo suprotno, većina roditelja se trudi da dete zaštiti od osećanja ljubomire i suparništva.

Ono što roditelj treba da uradi je da nauči dete da se oseća odgovornim za svog mlađeg brata ili sestru kao i za dobrobit cele porodice. Da bi ste ovo postigli nema potrebe da imate fokus na suparništvu. Starije dete treba da uči o odgovornosti prema drugim ljudima upravo izgradnjom svesti o tome da treba da deli sa svojim mlađim bratom ili sestrom i da je to prirodno. Dete će se suočavati sa suparništvom tako što će ga preoblikovati u brigu za mlađeg brata ili sestru. Dete će „proživeti“ to suparništvo kroz brigu.

Važno je da od bebinog dolaska u porodicu starije dete uključite u proces staranja o bebi. To ćete postići tako što ćete mu dozvoliti da u skladu sa svojim godinama obavlja određene zadatke kao što su: hranjenje bebe, donošenje pelena, pridržavanje i ljuljanje bebe kada je uznemirena. Pustite starije dete da bira šta će bebica obući i šta ćete joj novo kupiti, pustite ga da vam pomaže u presvlačenju – biće mu privlačnije i interesantnije ako bebi oblačite stvari koje je odabralo. Neka zabavlja bebu tepanjem ili pričom. Pustite ga da gura kolica. Kada izlazite u šetnju sa oba deteta, pripremite starije dete pričom da ljudi tako smešno reaguju na male bebe ali vole stariju decu podjednako kao i male bebe. Recite detetu da vas dvoje šetate bebu i da ako ste u parku i dosadno mu je da se igra, može da sedne pored vas. Ako se drugi ljudi okupe oko bebe, pričajte sa njima tako što ćete zagrliti starije dete. Vi ste ekipa, tim.

Ako ste kod kuće ceo dan možda ćete se osećati iscrpljeno zbog celodnevnog angažovanja da ugodite deci koja će se podjednako boriti za vašu pažnju i naklonost, svako na svoj način. Imaćete osećaj da im niste ugodili, da je neko uvek nezadovoljan, da ste neuspešni kao roditelj oba deteta. Naravno da niste, sve je to prirodno. Lek je da pronađete malo vremena u toku dana ali i duže vreme u toku nedelje kada ćete provoditi vreme samo sa jednim detetom. Nasamo ćete mu posvetiti svu pažnju, zajedno raditi stvari koje ga vesele i koje su vam oboma prijatne. Oboje treba da budete angažovani. Pitajte dete šta želi da radite a zatim mu zahvalite na ideji. Neka to vreme postane vaša nedeljna praksa i ritual.

Vaš stav prema oba deteta ne može biti podjednak iz vrlo jednostavnog razloga što su vaša deca različita, njihov temperament je različit, potrebe različite, senzibilitet, fizička izdržljivost… Potrebno je da se adaptirate na dečije razlike u karakterima i da ono što im nudite ili kako komnicirate sa njima, bude prilagođeno načinu na koji to oni mogu da prihvate i iskoriste. Čak iako biste želeli da vaše dete poseduje neke druge osobine, uzdržite se da pravite od njega ono što ono ne može da bude. Potrudite se da detetu pomognete da osobine koje poseduje i u kojima je najbolji, razvije na optimalan način. Hvalite svako dete zbog njegovog posebnog talenta i nemojte podcenjivati ono što radi prosečno.

Deca treba da znaju da su različita i da su baš takva prihvaćena i voljena. To će im dati odličnu osnovu za samopouzdanje u društvu kada još malo porastu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić