Category: Beba

Dede i babe

Dede i babe

Mladoj porodici koja je dobila bebu potrebna je pomoć i podrška porodice, neko kome mogu da se obrate za pomoć. Bake i dede, tetke i ujaci, stričevi, čine mrežu podrške na koju mladi mogu da se oslone.

Ono što u današnje vreme nije dobro je što se dešava sve češće da babe i dede skoro samostalno podrižu unučiće sa kojima ih mladi roditelji ostave jer su tu „bezbedni“. Ako oba roditelja rade a dete je kod babe i dede onda će dete podizati u skladu sa svojim stavovima i mišljenjima koji su često drugačiji od onih mame i tate pa roditelji često zbog detetovih reakcija i ponašanja odustanu od takve pomoći. Druga situacija je da i babe i dede rade i da skoro nemaju slobodnog vremena da posvete unučićima, pa svi čeznu za njihovom pomoći i prisustvom.

Mnoga istraživanja pokazuju da se deca, koja su imala tu sreću da u njihovom podizanju učestvuje čitava porodična „mreža“ počevši od babe i dede, napredovala mnogo brže u razvoju. Neki čak tvrde da će se pojava da mladi parovi žive sami sa bebom, pokazati kao društveni eksperiment koji nije doneo najbolje rezultate.

Postoje neka pravila koja bi babe i dede trebali da poštuju:

– Dede i babe nisu roditelji bebi. Treba da se potrude da brižno i sa pažnjom daju savet i saslušaju mlade

– Odredite jedan dan u nedelji kada ćete se posvetiti vašim unučićima. Ili tako što ćete posebno pomoći i provesti vreme sa njima, ili tako što ćete ih povesti u šetnju ili na izlet

– Ne pokušavajte da se prema svakom unučetu isto ponašate. Svako dete je priča za sebe i svako ima potrebu da oseti da njega posebno poznajete i posmatrate, da shvatate njegove, njemu svojstvene potrebe

– Ponudite se da pričuvate unučiće kad ne radite ili kad imate slobodnog vremena

– Izbegavajte nagle promene raspoloženja ili snažna ispoljavanja raspoloženja pred unučićima, to će ih uplašiti i zbuniti

– Ukoliko vam se čini da negde treba da budete strogi ili da ne udovoljavate detetu, posavetujte se sa mladim roditeljima i poštujte njihovo mišljenje i zahteve. Oni postavljaju pravila kada vas ostave sa unucima, bilo da je beba ili veća deca, očekuju da ih se pridržavate. Oni su roditelji

– Otvorite svoj dom kao mesto porodičnog okupljanja u vreme praznika ili porodičnih svečanosti. Čak iako to traži poseban trud, stvorićete trenutke koji će postati uspomene i radost detinjstva za unučiće. Potrudite se da raspoloženje na proslavi bude skladno i veselo

– Poštujte pravila mladih roditelja kada je u pitanju disciplina dece i struktura njihovog dana. Mladi roditelji računaju na vašu podršku a ne na omalovažavanje kroz nepoštovanje njihovih stavova. Ne kritikujte i ne ogovarajte mlade roditelje pred unučićima. Svima je u interesu da deca budu dobro vaspitana i odrastu kao zdravi mladi ljudi a na takav način im nećete u tome pomoći

– Budite spremni da saslušate mlade roditelje ali ne „delite“ savete ili prigovore osim kada se to od vas traži. Vaše je da obezbedite nešto podjednako vredno: ljubav, utehu, zagrljaj, osećaj sigurnosti, stabilnost

– Kada ste udaljeni od svoje dece i unučića, kontaktirajte sa njima. Ako ne telefonom onda pošaljite video zapis, razglednicu ili napišite pismo ili mejl

– Potrudite se da unucima čitate odgovarajuće priče ili prepričavate situacije iz života kada su njihovi roditelji bili deca

– Javljajte se telefonom često, naročito ako je vaše unuče doživelo nešto što nije svakodnevno, povredu ili neki mali trijumf na kom treba čestitati.

– Kažite svom detetu da je dobar roditelj ako stvarno mislite da se snalazi u toj ulozi. Pokažite da ste zadivljeni načinom na koji su vaši unuci zbrinuti i vaspitani

Babe i dede su dragoceni i veoma mnogo mogu da pomognu. Potrebno je samo da se povuku „jedan korak“ i da dopuste mladim roditeljima da određuju pravila. Potrebno je da im daju svu podršku koju mogu i svaku pohvalu koju mogu, to će svima mnogo značiti.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Dete i odnos roditelja

Dete i odnos roditelja

Veoma je važno da se roditelji pre dolaska deteta pripreme za izmenjene uloge u kojima će se naći kao i za napore i iskušenja, umor roditeljstva.

Najčešće se o bebi razmišlja sa stanovišta ispunjenja želje za bebom, svojim detetom, mirišljavim zavežljajem koji ima naše crte lica. Dolazak bebe se bez sumnje idealizuje a pre svega zbog nedostatka iskustva i jednostavnog nepoznavanja tempa i načina na koji se dete podiže. Teorija je jedno a praksa drugo, u praksi se oseća sve ono što teorija samo napominje: bol u grudima, bol rane, umor i neispavanost, hormoni, nedostatak vremena za sve ono što je bio naš prethodni život, nesporazumi u komunikaciji.

Druga pojava je razlika između realne bebe i željene bebe. Željena je možda bila mirna i maza kao mi. Realna je možda bučna i zahtevna kao neko iz porodice koga baš ne volimo najviše. A to je i dalje naše dete o kom treba da brinemo sa puno ljubavi i strpljenja.

Ne postoji rešenje za to da je malo dete za roditelje naporno. To je tako. Međutim kada dolazi do napetosti i neprijateljstva između nas i bebe ili između partnera, najčešće je nešto drugo uzrok. Treba da se zapitamo zašto tako reagujemo, zašto su nam neke situacije nepodnošljive i neprijatne. Najčešće dete nije razlog.

Dolazak bebe ne znači da ste iznenada odrasli i sazreli. Onaj ko je pre dolaska bebe bio nezreo neće samo činom dolaska bebe postati zrela i odgovorna osoba. Naša ličnost se nije promenila. O promeni ličnosti i sazrevanju treba razmišljati i raditi na vreme pre nego što dete dođe.

U tom smislu veoma je važno da ste objektivni u tome ko ste, koliko ste zreli kao i koliko je zreo vaš partner. Takođe treba da se suočite sa tim da li je vaša veza u potpunosti otvorena, sa poverenjem i dobrom komunikacijom, nežnošću. Sve ono što vam smeta ili niste postavili na svoje mesto pre nego što je beba došla, neće se samo od sebe promeniti kada dete dođe. Na partnerskom odnosu treba da se radi.

Mladi roditelji treba da budu spremni da kroz poteškoće i probleme zajedno rastu. U porodici sa decom uvek ima prostora za različita mišljenja i sukobe. Svi članovi imaju svoje, nekad različite, želje i potrebe i potrebno ih je uskladiti i usaglasiti. Onoliko koliko su partneri puni poštovanja i empatije jedno za drugo, toliko će njihov odnos imati šanse da preživi a deca da rastu u zdravom okruženju.

Mnogi činioci mogu dodatno opteretiti odnos i doneti umor, napetost i nesuglasice. Na primer određene zavisnosti ili depresija. U to spada i postporođajna depresija o kojoj treba povesti računa i partnerki pružiti svu podršku jer ona sama sebi ne može do kraja da pomogne. Depresija i alkoholizam na primer, mogu se savladati uz pomoć terapeuta i ako se porodica nađe zajedno i složno u tome da pomogne da partner kom treba pomoć izađe iz krize, onda taj problem za oboje može da bude prilika za rast i sazrevanje. Takav odnos će posle te krize biti čvršći i bliskiji.

Važno je da su roditelji međusobno otvoreni i slobodni da iznesu svoje probleme i da saslušaju jedno drugo. Takav način komunikacije dovešće ih do dobrih rešenja koja će doneti zajedno, međutim, što je još važnije, takvom komunikacijom će učiti svoju decu da treba da preuzmu odgovornost za sebe i svoje postupke. Čak iako nismo ponosni na neki svoj postupak, ako preuzmemo odgovornost za njega, otvoreno razgovaramo sa partnerom, otvorićemo mogućnost za konstruktivan izlazak iz teške situacije. Problemi se neće „gurati pod tepih“, sakrivati, rešavati „zvocanjem“ ili okretanjem glave na drugu stranu, nego će se sagledati i prihvatiti takvi kakvi su, bez stida i krivice. Bez optuživanja i netrpeljivosti. A svaki problem koji se na konstruktivan i odgovoran način rešava je prilika za razvoj, kako pojedinca tako i odnosa.

Kada beba dolazi, osim što se radujete i spremate sve ono što je bebi potrebno kada stigne, odvojte vreme da dogovorite osnovna pravila vašeg odnosa. Postavite na svoje mesto ono što možda do tada niste. Počevši od toga ko ima kakve obaveze i ulogu do toga da pre svega vi dogovarate međusobno na koji način ćete podizati svoje dete.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Integritet roditelja i integritet deteta

Integritet roditelja i integritet deteta

Roditelji se suočavaju sa fazom odrastanja deteta u kojoj dete uči da se suprotstavi i izbori za svoje mišljenje. Veoma je važno da dete razvije svoj integritet, međutim podjednako je važno da dete nauči šta je dobro a šta loše, šta dozvoljeno a šta nije. Kakva pravila su postavljena. Potrebno je da roditelji obrate pažnju da postavljaju zabrane tako da one imaju smisla a da nisu proizvod nervoze ili umora. Takođe je potrebno da znate razliku između toga da od deteta tražite slepu poslušnost ili postavljate pravila ali poštujete integritet. Slepa poslušnost deteta neće voditi ka tome da dete izgradi integritet. Logične zabrane i shvatljiva, logična pravila, kojih se istrajno pridržavate, hoće.

Da biste mogli detetu da postavite zdrave granice ali i da ga naučite integritetu, potrebno je da znate da postavite svoje granice i poštujete svoje potrebe. Kako roditelj koji nema postavljene svoje granice i ne poštuje svoje potrebe, može svoje dete da nauči da to radi na zdrav način? Šta znači postaviti granice i izraziti potrebe? Znači znati šta želimo a šta ne želimo i posedovati mogućnost i volju da to jasno izrazimo. Izraziti svoje potrebe ne znači da ćemo ih po svaku cenu sprovesti u delo. Znači da ćemo ih biti svesni i da ćemo ih postaviti kao temu za razgovor. Jasno izlažući svoje potrebe mi u stvari otvaramo prostor da se više zbližimo sa svojim ukućanima i okolinom. Možemo raspravljati sa drugima o svojim i nihovim potrebama i pronaći zajedničko rešenje ili moguće rešenje koje će nam omogućiti da uvažavamo jedno drugo. Važno je da naše potrebe budu prepoznate.

Svaki pojedinac, malecki ili odrastao, je individua sa svojim specifičnim potrebama za koje želi da ih drugi uvaže. Mnogim roditeljima je teško da uvide i uvaže detetove potrebe jer su odrasli u porodicama gde nisu naučili kako da očuvaju svoj integritet. U krajnjoj liniji, psihologija i teme emotivnog odrastanja deteta I formiranja ličnosti su relativno skoro postavljene. U mnogim tradicijama ne postoji u vaspitanju običaj da se dete uvažava. U nekim tradicijama je ta neophodnost da dete treba da izgradi integritet već prepoznata.

Mnogi roditelji su vaspitavani tako da su kad su bili deca morali, da bi bili voljeni, da potisnu svoju individualnost i da budu poslušna u svakoj mogućoj situaciji. Neposlušnost je bila ekstrem i izuzetak a za neposlušnost se smatralo svako mišljenje koje je drugačije od mišljenja oca porodice.

Razmislite na koji način učite dete poslušnosti i da li u tom učenju vodite računa da dete ima priliku da kaže šta zaista misli i oseća. Poslušnost deteta je potreba roditelja a disciplina deteta je ono što dete gradi kao ličnost. Disciplina se postiže jasnim pravilima i jasnom strukturom dana a ne neprekidnim kaznama. U toj jasnoj strukturi dana se dešavaju promene u skladu sa uzrastom deteta ali je to uvek promena koja je logična i zdrava. Dete u starijim razredima može na primer da nešto uči i uveče ali dete koje tek polazi u školu svoje učenje završava čim stigne iz škole ili ako je to posle podne, onda čim ujutru ustane i doručkuje. Nikako uveče, tada treba da spava.

Dete treba da vas sluša zato što je to što tražite logično i potrebno a ne zato da biste ga voleli i da bi bilo prihvaćeno. Kada se deca za ljubav i odobravanje roditelja bore poslušnošću i kada je njihovo mišljenje drugačije ili kada su pod prisilom, onda se dešavaju mnoge stvari koje ne želimo. Na primer dete laže da bi izbeglo osudu i kaznu, odbacivanje. Dete nauči da je najbolje da potisne svoje potrebe ako želi da bude prihvaćeno i “dobro”.

Povedite računa o tome da li vam dete govori kako se oseća, da li znate šta misli. Čak iako je malo. Takođe povedite računa da li svojim ponašanjem i stavovima učite dete šta znači pravi integritet i prava saradnja.
Kao i uvek, dete uči od nas. Sve što želimo da vidimo kod deteta prvo treba da proverimo kod sebe.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Kad i koliko beba spava?

Kad i koliko beba spava?

Roditelji često dozvoljavaju da beba ostane uveče dugo budna da bi noću učvrstila san i da bi svi mogli bolje da se odmore. Takođe ne puštaju da dete zaspi u toku dana da ne bi „pokvarilo“ noćni san. Smatraju da će beba ako se umori spavati čvršće i duže. To je zabluda. Detetu je san potreban za razvoj. Takođe tako stvaraju detetu loše navike kada je njegov raspored dana u pitanju.

Kada je uveče dugo budno dete skraćuje prirodno vreme za san. Detetov mozak u toku dana „radi“, sortira impulse, reaguje na nadražaje koji dolaze preko čula. Kada dete ne spava dovoljno, mozak se ne odmori dovoljno. Izostane period dubokog sna kada mozak sortira šta je primio i kada u jednom periodu novih nadražaja nema. Kada dete ne spava na vreme i dovoljno, ukupna količina impulsa i nadražaja koje dete primi na dnevnom nivou je za dete prevelika. Tada i tako dobijamo razdražljivo dete pa čak i dete sa laganim poremećajem pažnje.

Mnogo sna odmori mozak tako da dete svaki put prirodno utone u san, samo prividno paradoksalno – dete koje mnogo spava sve više i lepše spava. Američki pedijatri i psiholozi su radili mnoga istraživanja na tu temu. Njihova preporuka je da dete ide u krevet uvek u isto vreme i rano – čak u 19 časova a najkasnije do 20h.

Još jedan razlog mladih roditelja da ostave dete budno je želja da kao porodica više vremena provode zajedno, strah da se ne posvećuje dovoljno vremena bebi. Sigurno su roditeljima dragoceni večernji sati kada je porodica na okupu, ali treba razdvojiti kvanitet od kvaliteta vremena. Detetu je san neophodan za razvoj.

I kada dete poraste treba da ide rano da spava i uvek u isto vreme. Kada primetite da dete trlja oči ili pokazuje znake umora, reagujte i stavite ga u krevet. Nije dobro da se dete bori sa umorom a zatim u potpunosti razbudi.

Dete ne stvara, samo, navike kada će ići da spava, nego ih mi kao roditelji stvaramo detetu od prvog meseca. Dete ne može da živi isti život kao tata i mama. Potrebno je razdvojiti „detetovo vreme“ i „odraslo vreme“.

Evo tabele uzrasta bebe i količine sna koja joj je potrebna:

Starost: Novorođenče
Noć: 8,5 sati (u segmentima zbog dojenja)
Dan: 8,5 sati (različite dužine dremki)
Prosečan ukupan san: 17 sati

Starost: 1 mesec
Noć: 9 sati (u segmentima zbog dojenja)
Dan: 8 sati (različite dužine dremki)
Prosečan ukupan san: 17 sati

Starost: 3 meseca
Noć: 10 sati (u segmentima zbog dojenja)
Dan: 6 sati (tri dremke)
Prosečan ukupan san: 16 sati

Starost: 6 meseci
Noć: 10 sati (prekinuto obrokom)
Dan: 5 sati (dve ili tri dremke)
Prosečan ukupan san: 15 sati

Starost: 9 meseci
Noć: 11 sati (dete spava celu noć)
Dan: 3,5 sati (dve dremke)
Prosečan ukupan san: 14,5 sati

Starost: 12 meseci
Noć: 11 sati (dete spava celu noć)
Dan: 3 sata (dve dremke)
Prosečan ukupan san: 14 sati

Starost: 18 meseci
Noć: 11 sati
Dan: 2,5 sati (jedna dremka)
Prosečan ukupan san: 13,5 sati

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 3. deo

Noša u 10 koraka 3. deo

8. Budite nežni ako mu sporije ide

Navikavanje na nošu može biti naporno i teško i za roditelje i za decu. Imajte u vidu da su povremene „omaške“ potpuno normalne. Dete se naučilo ali još odlazak na nošu nije postala potpuno savladana veština. Nema tog deteta koje se nije više puta upiškilo ili ukakilo pre nego što je bilo u stanju da stvarno bude suvo i u gaćicama ceo dan.

Omaška ne znači da dete nije ništa naučilo ili da su vaši pokušaji bez rezultata. Kada se desi da se dete upiški nemojte se ljutiti ili kažnjavati dete. Ako ništa drugo, tek od skoro mu je razvoj mišića omogućio da drži bešiku i rektum zatvorenim. Još uvek uči zašto je uopšte važno da koristi nošu umesto da to radi u pelenu kao do sada. Za svaku veštinu je potrebno vreme.

Šta je to što još možete da uradite? Osim što ste detetu omogućili da bude obučeno u odeću koju lako može da skine, budite pozitivni i nežni i mirno ga presvucite. Napomenite da sledeći put pokuša da koristi nošu.

9. Podižite dete noću na nošu

Nabavljajte i dalje standardnu zalihu pelena. Čak i kad postignete da je dete danju čisto i suvo, proći će nekoliko meseci, ako ne i godina, dok ono ne bude isto tako suvo i noću.

U ovom uzrastu dete još nije sposobno da se probudi u sred noći da bi selo na nošu ili otišlo u toalet. Pre nego što krenete da navikavate dete da i noću bude suvo, stavite detetu pelenu pred spavanje ali ga ohrabrite da sedne na nošu pre toga. Isto tako napomenite detetu da može da sedne na nošu i u toku noći. Kažite detetu da ako se probudi u sred noći i ima potrebu da piški ili kaki, može slobodno da vas zove da mu pomognete.

Postavite gumeni čaršav ispod pamučnog da bi zaštitili dušek. Kada procenite da je dete najčešće suvo preko cele noći, obucite mu uveče samo gaćice. Neka sedne na nošu pre nego što legne u krevet. Podignite ga još jednom ako je potrebno kada vi odete na spavanje a kada se dete ujutru probudi usmerite ga da prvo sedne na nošu i da mu tako počne dan.

Bez obzira na detetove godine treba da znate da određen broj dece nije u stanju da ostane suvo noću skoro do školskog doba. Piškenje u krevet je nevoljno, deca nemaju kontrolu nad tim. Nemojte da se dete stidi zbog toga, objasnite mu da nije njegova greška. Nemojte grditi dete. Povedite računa o tome da ga noću podignete da sedne na nošu.

10. Radujte se detetovom i svom uspehu

Koliko god ispravno radili i trudili se, vaše dete će ipak pratiti svoj ritam razvoja u navikavanju na nošu, kao i u svim drugim veštinama. Neurofiziološki razvoj ide različitim tempom kod razne dece. Kada vaše dete bude mentalno i fizički spremno da nauči ovu veštinu ono će to i uraditi. Ako budete imali strpljenja da ga sačekate proces privikavanja neće biti previše naporan i stresan ni za vas ni za dete. Ako budete kažnjavali i grdili dete onda učenje na nošu može postati i više od toga – sredstvo komunikacije, način da dete pokazuje inat i ljutnju, dete može odbiti da sarađuje.

Kada se vaše dete nauči da bude suvo i koristi nošu i danju i noću, napravite od toga malu proslavu. Možete zajedno da odete kod prijatelja koji imaju manje dete da vaše dete pokloni toj bebi svoje pelene koje mu više ne trebaju. Biće ponosno na sebe.

Stav Škole roditeljstva Nada Lazić kada je u pitanju navikavanje na nošu je:

– Detetu treba nuditi nošu čim je u stanju da stabilno samostalno sedi

– Uslovni refleks će pomoći da, ako posle svakog obilnijeg obroka postavimo dete na nošu, dođe do pražnjenja creva

– Noša treba da bude bele boje da bi se mogla videti boja mokraće što je za roditelja važna informacija i pokazatelj da eventualno nešto nije u redu

– Noša treba da se koristi u kupatilu da bi se dete navikavalo na red u korišćenju prostorija.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 2. deo

Noša u 10 koraka 2. deo

3. Stvorite rutinu

Kupili ste nošu zajedno sa detetom? Pustite ga da se igra sa njom. Postavljajte dete na nošu potpuno obučeno bar jednom dnevno, za početak posle doručka, ili pre večernjeg kupanja, ili u nekom drugom trenutku dana kada već po iskustvu znate da će imati potrebu da kaki ili piški. To detetu pomaže da se navikne na nošu i prihvati je kao deo dnevne rutine. Ako idete negde gde znate da neće biti kupatila odnosno uslova da to uradite a da ne propustite rutinu, ponesite nošu sa sobom gde god da krenete.

Jednom kada se dete dobro navikne na ovu rutinu, postavite dete da sedne na nošu gole guze. Opet, za početak, samo da stvori naviku, da se navikne na to kakav je osećaj. Sada već možete da kažete detetu da samo skine pantalone pre sedanja na nošu kao i da je skidanje pantalona pre upotrebe noše ono što odrasli, pa i mama i tata (starija braća i sestre) rade svaki dan.

Ako sedenje na noši sa ili bez odeće uznemirava vaše dete, nemojte ga forsirati. Nemojte da uđete u grešku da fizički prisiljavate dete da sedi na noši naročito ako izgleda da je uplašeno. Bolje je da odložite ceo proces nekoliko nedelja pre nego što pokušate ponovo. Kada je dete spremno da sedne na nošu tada će biti spremno i da nastavi sa procesom navikavanja na nju.

4. Pokažite detetu kako vi to radite

Deca uče tako što posmatraju i imitiraju. Gledanje odraslih kako koriste WC je prirodan način da dete shvati šta se radi u toaletu. Ako imate muško dete, jednostavnije je da u početku sedi kada piški. Kada savlada prvi korak navikavanja na nošu, može da gleda kako njegov tata ili stariji brat piške stojeći – to će mu pomoći da savlada veštinu uz samo još malo dodatnog ohrabrenja.

U demonstriranje spada i da objasnite detetu kako znate da imate potrebu da idete u WC, kakav je to osećaj. Onda objasnite šta se desi kada koristite toalet i pustite dete da pogleda u wc šolju pošto je upotrebite. Takođe pokažite detetu kako se brišete toalet papirom, kako podižete veš i oblačite se, zatim kako povlačite vodu i ispirate toalet i na kraju kako perete ruke.

Iako ćete još neko vreme pomagati detetu u ovim aktivnostima, naročito brišući ga toalet papirom, ako dete vidi da vi to radite i sluša vaše objašnjenje procesa, ono će se mnogo lakše i brže navići i adaptirati. Ako je vaše dete devojčica, pokažite joj kako treba da se briše od napred prema nazad da bi izbegla infekciju urogenitalnog trakta.

Ako vaše dete ima stariju braću i sestre, dobro je da je prisutno kada su u toaletu, to će mu pomoći da lagodnije prihvati veštinu koju vi pokušavate da ga naučite.

5. Negujte istrajno novu rutinu

Ohrabrite dete da seda na nošu kad god ima potrebu da piški ili kaki. Pitajte dete povremeno da li mu se piški. Ako je detetu potrebna pomoć da bi skinulo pelenu i selo na nošu, pobrinite se da ono zna da može slobodno da vas pita za pomoć u bilo kom trentuku. Navikavanje na nošu se obično počinje kada počinje toplo vreme. Dobro je da pustite dete da ide okolo gole guze ili samo u gaćicama a da je noša uvek blizu. Lakše će se adaptirati ako mu je noša dostupna. Imaćete barice po stanu ponekad ali će takođe i dete brže shvatiti proces.

Poneko dete ima potrebu da par minuta sedi na noši da bi se opustilo i da bi pustilo da nešto iz njega izađe. Ohrabrite dete da ostane da sedi malo duže. Za to vreme možete da pričate sa njim ili mu čitate nešto.

Kada vaše dete uspešno obavi posao na noši, obaspite ga pohvalama da ga ohrabrite da nastavi da se trudi dok do kraja ne ovlada ovom veštinom. Naravno da će se dešavati da ne uspe da stigne do noše, ali uz vaše ohrabrenje trudiće se da radi „pravu stvar“. Iako treba da pohvalite dete pokušajte da upotreba noše ne postane previše presudna i velika stvar je dete može postati nervozno i nesigurno da li će uspeti da ispuni vaša očekivanje.

6. Nabavite detetu praktičnu odeću koja se lako skida

Kada ste dete rešili da učite da koristi nošu potrebno je da mu obezbedite sve preduslove da to zaista može najlakše da nauči. Donji delovi trenerke, haljinice, mekani šorcevi sa lastišem, omogućavaju detetu da se samo skine za nošu što je kritičan korak ka tome da postane samostalno kada je noša u pitanju. Ovo je odeća koja će detetu biti laka za skidanje a istovremeno će osetiti kada se upiški ili ukaki. Ipak ostanite još neko vreme kod upotrebe pelene preko noći. Tek kada dete savlada rutinu preko dana možete da računate da će sa jednim podizanjem na nošu u toku noći, moći da izdrži suvo do jutra.

…nastavak sledi…

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 1. deo

Noša u 10 koraka 1. deo

Većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje da dete sedne na nošu i prestane da piški i kaki u pelenu. Smatraju učenje na toalet prekretnicom u razvoju njihovog djeteta – ako ne iz drugog razloga, onda zato što to znači kraj kupovini i menjanju pelena. Međutim malo mama i tata je spremno za to koliko je u stvari vremena i strpljenja potrebno da bi dete savladalo to što od njega tražite.

Neka djeca sve nauče za nekoliko dana a drugoj je potrebno nekoliko mjeseci i duže. Vi i vaše dete imate bolje šanse za uspeh ako razumete koji su važni elementi stvaranja ove nove navike pre nego što odlučite da počnete.

Evo osnovnih koraka:

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost da uđete u ovaj proces
2. Kupite pravu nošu ili dasku za wc
3. Stvorite od noše dnevni ritual
4. Pokažite svom detetu kako vi to radite – pomoći će mu da shvati
5. Objasnite proces, kako se piški i kaki
6. Negujte istrajno ovu novu rutinu
7. Nabavite detetu odeću koja se lako i brzo skida
8. Budite nežni ako mu sporije ide ili nekada ne uspe
9. Počnite da podižete dete noću na nošu
10. Radujte se kada uspe, radujte se i zbog svog uspeha

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost

Kada su deca stara oko godinu dana, ona su neurofiziološki zrela da mogu da shvate da imaju pun rektum ili bešiku. Neka su spremna da počnu obuku za nošu već sa 18 meseci, dok druga nisu zainteresovani do posle 3. godine. Najveći broj roditelja počinju obuku za nošu kada im je deca oko 2 godine i par meseci.

Upravo zato što postoji tako širok raspon uzrasta u stvaranju I razvijanju sposobnosti deteta za početak navikavanja na nošu, pazite na osnovne znake koji vam mogu pokazati da je vaše dete spremno da počne:

– da li je sposobno da sledi jednostavne instrukcije?
– može li da hoda i da sedne samo?
– ume li da sam svuče pantalone i da ih obuče ponovo?

Pokušajte da ne vršite pritisak na dete. Ako ne razume i ne može – ono jednostavno ne razume i ne može. Svaki pritisak će biti samo kontraproduktivan.

Uspeh u uspešnom prelasku na nošu više zavisi od spremnosti deteta nego od njegovog uzrasta. Nemojte očekivati da vaše mlađe dijete ima istu razvojnu liniju kao vaše starije dijete. Dečaci imaju tendenciju da se obučavaju malo sporije od devojčica, dok mlađa deca često uče brže od prve jer imaju starije dete za uzor.

Uzmite u obzir I druge izazove koji se nalaze pred detetom u tom trenutku. Ako dete preživljava bilo kakve nemire ili promene kao što je škola, nova beba, nova žena koja ga čuva, odlazak u školicu… nije pravo vreme da počinjete. Proces navikavanja na nošu odložite za malo kasnije kada situacija bude mirna.

Isto važi i za vas. Ako ste u sred selidbe ili adaptacije stana, ako ste tek prešli na naporan novi posao, ako doživljavate jutarnje mučnine zbog nove trudnoće, to nije pravo vreme da počnete dete da navikavate na nošu. Sačekajte nekoliko nedelja ili čak meseci da se okolnosti smire. Od žurbe ćete i vi i dete imati samo komplikacije i štete a nimalo koristi.

Navikavanje na nošu počnite onda kada ste spremni I u mogućnosti da detetu posvetite vreme, strpljenje, nežnosti i kada ste u stanju da ovaj proces prihvatate i sa malo humora.

2. Kupovina prave noše

Prvo i najvažnije, investirajte u nošu za decu koja je detetove adekvatne veličine, ne broj veću za sledeću godinu. Ili se odlučite za posebnu adaptiranu dasku za wc koja se pričvršćuje za vaš uobičajeni toalet. Posebna daska će pomoći da dete bude manje zabrinuto zbog korišćenja odraslog toaleta – može imati strah da će da padne u njega, ili ga možda plaši zvuk povlačenja vode.

Otkrijte na internetu koja je noša najbolja za vaše dijete pre nego što krenete u kupovinu. Kada krenete da kupite nošu povedite dete sa sobom. Zamolite ga da vam pomogne oko izbora noše. Kada se vratite kući, napišite njegovo ime na noši i ohrabrite dete da se za početak igra s njom. Na primer da stavlja lutkice da sede ili piške ili jednostavno da koristi nošu da sipa vodu u nju ili smesti igračke. Dobro je da mu noša postane drag i poznat predmet.

…nastavak teksta sledi…

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Strah od razdvajanja

Strah od razdvajanja

Sve bebe do nekog stepena osećaju strah kod razdvajanja. To je normalna faza emotivnog razvoja koja kreće u periodu kada bebe počinju da shvataju da stvari i ljudi postoje i kada nisu vidno prisutni pored njih.

U nekim fazama svog razvoja većina beba će pokazati primetnu anksioznost i postati uznemirena zbog mogućosti da bude odvojena od roditelja. Ako razmišljamo o tome kao o reakciji koja je deo evolutivnog razvoja, onda možemo da kažemo da se beba uznemirila jer je nemoćna i ostaje bez odbrane. Odlazi osoba koja je štiti i brine o njoj.

Stavovi o tome šta raditi kada je odvajanje bebe u pitanju je na određen način i kulturološko pitanje. Zemlje na Zapadu propagiraju odvajanje od najranijeg doba deteta. U nekim zemljama i tri meseca od rođenja. U drugim kulturama se dete ne odvaja od majke najmanje do prve godine života. Mi smo mišljenja da dete treba da ostane uz majku do početka svoje prirodne faze osamostaljivanja i to negde od 12. do 16. meseca. Ukoliko majka mora da počne da radi ranije dobro je da to bude na četiri sata a da za to vreme otac preuzme brigu o bebi.

Odvajanje bebe je frustrirajuće i za dete i za roditelje. Ono što treba da znate je da je separaciona anksioznost faza, koja traje određeno vreme, kroz koju dete prolazi i u jednom trenutku završi sa njom. Međutim veoma je važno da kroz tu fazu provedete dete bezbedno i da izgradite poverenje.

Kada se anksiozost najčešće javlja?

Bebe mogu da pokazuju znake anksioznosti već sa 6 ili 7 meseci ali za većinu beba separaciona anksioznost ima svoj zamah između 10 i 16 meseci i smanjuje se sa 2 godine. Najčešće se javlja kada se dete ostavlja kod kuće ili odvodi u obdanište zbog povratka majke na posao.

Beba takođe u tom periodu može da manifestuje separacionu anksioznost i tokom noći i za to treba imati razumevanja. Celokupan odnos roditelja prema bebi će joj pružiti sigurnost i pomoći joj da tokom noći mirno spava i to u svom krevetu. Ustanovite ritual maženja i čitanja pred spavanje, to će sigurno pomoći. Ali ako se desi da se beba ipak budi uznemirena i da ponekad može da je smiri samo vaše fizičko prisustvo tokom sna, nemojte joj to uskraćivati. Važno je da spavanje sa vama u krevetu ne postane navika, nego da svoju bebu neprekidno usmeravate na njen krevetac. I anksioznost tokom sna se smanjuje kada se dete približi 24. mesecu.

Postoji nekoliko stvari koje možete da učinite da pomognete svojoj bebi u ovoj fazi:

  • Ako je dete manje od uzrasta kada se može socijalizovati i uklopiti u kolektiv školice, a vi morate na posao, organizujte da brigu o detetu vodi neko ko je detetu poznat. Pokušajte da bebu ostavite osobi koju već zna i voli, kao što su tata, baka ili tetka. Vaša beba će i u tom slučaju protestvovati ali će ceo proces proći mnogo bezbolnije.
  • Neka vaša beba prvo upozna osobu koja će je čuvati, dok ste vi još u blizini. Čak iako je u pitanju poznata osoba, ako se tata, baka ili tetka ne snalaze najbolje ili ne znaju bebinu rutinu, dobro je da ste tu dok ne nauče.
  • Neka vaše pozdravljanje sa bebom bude iskreno i otvoreno. Nikako se ne smete iskradati. Potrebno je da pozdravljanje bude kratko i toplo i da se držite iste rutine i rituala svaki put kada se opraštate. Predvidljiva rutina pomaže detetu da izgradi poverenje u vas i da se suoči sa razdvanjem.
  • Pre nego što se odlučite na razdvajanje sa bebom, vežbajte kod kuće neke situacije koje su uvod u razdvajanje. Na primer pustite dete da samo ode u susednu (bezbednu) sobu i ostane u njoj par minuta, nemojte odmah krenuti za njom. Takođe kažite bebi kad vi napuštate sobu gde idete i da se vraćate. U oba slučaja dete će naučiti da je sve u redu i bezbedno ako ostane samo par minuta, kao i da ćete se uvek vratiti.
  • Ostavljajte bebu sa novom osobom ili u obdaništu prvo samo na sat vremena, pa polako produžavajte vreme.
  • Kada ostavljate bebu budite veseli i mirni. Vaša beba jako dobro osećakako se vi osećate i ako pokažete toplinu i entuzijazam znaće da je sve u redu. Ako plačete, kolebate se ili nervirate i ona će postati još anksioznija. Čak iako dete zaplače nemojte se kolebati. Osoba koja je čuva će vam verovatno reći da je dete prestalo da plače čim ste zamakli za vrata.

Roditeljska anksioznost zbog odvajanja bebe je takođe veoma veliki problem, naročito ako dete plače i buni se i time roditelja navede da se oseti krivim što „napušta“ dete. Imajte u vidu da je za dete važno da se osamostali i da će ukoliko ste sa razdvajanjem počeli u pravo vreme, vrlo brzo razvojno stići do faze kada će se radovati društvu u obdaništu. Ljubav, poverenje, nežnost i pažnju i dalje možete pružati detetu sa izuzetkom tih sati kada morate da radite.

Kroz razdvajanje dete uči da vam veruje i da razvija različite veštine na putu ka nezavisnosti. Razdvajanje je, ako je pravilno sprovedeno, korisno za bebu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Nemojte se iznenaditi ako se apetit vašeg živahnog energičnog deteta, sada kada je krenulo da puza ili već možda hoda, promenio. Tipično je da deca ovog uzrasta jedu malo manje i iznenada postanu izbirljiva kada je hrana u pitanju. Ova promena može izgledati za vas čudno s obzirom koliko je dete sada fizički aktivno. Razlika leži u tome da sada dete raste sporije i realno mu je potrebno manje hrane nego ranije.
Važno je da ne vršite pritisak na svoje dete da jede više. Umesto toga pustite njegov prirodan apetit da pokaže koliko hrane mu je potrebno da uzme. Iako ne možete da kontrolišete koliko jede, vi ste i dalje zaduženi da ono što je pred njim u tanjiru, ponudu hrane od koje će da bira ono što mu se dopada i treba mu. Prilikom svakog obroka je potrebno da nudite detetu raznovrsnu i zdravu hranu. Oduprite se iskušenju da mu dozvolite da uživa u grickalicama i slatkišima koje ćete možda ponuditi detetu u brizi da ono ne jede dovoljno. Rečenica „sito i debelo – zdravo dete“ ne stoji. Sve dok vidite da vaše dete napreduje ono je dobro. Kao i uvek, ako imate sumnji posavetujte se sa lekarom.
Jedenje čvrste hrane je još uvijek novo iskustvo za vaše dete. Možda će mu trebati vremena da se posle jednoličnosti teksture kašica i tečnosti, navikne na različite teksture, boje i ukuse nove hrane. Mala djeca vole i veoma im je potrebna postojanost i nepromenljivost rutine dana, od igranja do navika spavanja, međutim kada je hrana u pitanju ona su nepredvidiva, čak i kada je u pitanju poznata hrana.
Potrebno je da se pomirite sa tim da će vaše poraslo dete sada iz dana u dan menjati navike u ishrani. Imajte na umu pravilo da ne uvodite novu hranu dok onu već uvedenu detetu ne servirate nekoliko puta. Osim što sporije raste i nije više zainteresovano za hranu kao ranije, vaše dete postaje i sve samostalnije i u fazi je kada uči da samo pravi izbore. Ta potreba deteta će vama kao roditelju biti naporna ali je za dete važna veština koju će morati da razvija tokom godina. Razvoj te veštine uključuje i hranu. Pazite da ne pređete granicu u insistiranju na novoj hrani. Potrebno je da učite dete da isproba nove stvari ali nemojte da nova hrana postane način komunikacije i teren gde će dete početi da odbacuje novu hranu samo da pokaže svoju nezavisnost u odnosu na vaš pritisak – što se može desiti kada se približi drugi rođendan. Znači polako i u dobroj energiji sa novom hranom ali pokušajte da čvrsta hrana detetu postane navika pre nego što se približi druga godina.
Potrebno je često nudite raznovrsnu i zdravu hranu tako da može da bira i istražuje ukuse. Ako ne za vreme ručka onda tokom užina.
Vaše dete ima urođen i prirodan osećaj koliko mu hrane treba da bi zdravo raslo. Ne mojte se brinuti zbog ove faze ali vodite računa da izbor hrane koju dete ima pred sobom bude zdrav. Veoma je važno da detetu hrana bude ponuđena u pozitivnom i opuštenom okruženju. Ako detetu nad glavom vičete: „Jedi! Jedi!“ teško da će prihvatiti to što mu je u tanjiru, samo ćete ga rasplakati.
Evo par saveta kako da budete uspešniji u uvođenju čvrste hrane:

  • Nudite detetu tri redovna obroka i dve zdrave užine. Pobrinite se da vaše dete ima postavljen obrok i užine u određeno doba dana da ne bi pregladnelo ili jelo ukupno premalo tokom dana. Redovnim nuđenjem hrane umanjićete mogućnost da se dete zasiti poznatom teksturom tečnosti.
  • Kada nudite hranu pa i novu hranu, jednostavno je stavite pred dete bez velike gužve oko toga. Potrudite se da bude više vrsta hrane u tanjiru i da hrana odgovara detetovom uzrastu.
  • Uvodite nove namirnice jednu po jednu i u malim količinama. Umesto celog obroka nove namirnice nudite standardnu hranu ili omiljenu hranu uz nešto novo. Uvek uključite bar jednu stvar za koju znate da je dete voli – tako ćete se osigurati da je dete dovoljno pojelo.
  • Potrudite se da ponudite novu hranu kada je dete najgladnije, vi znate u koje doba dana je to slučaj, da li posle popodnevne dremke ili posle igre.
  • Nudite količinu hrane i veličinu zalogaja kao za dete. Detetova porcija je okvirno ¼ obroka odrasle osobe. Porcija mesa je veličine detetovog dlana a povrća 1 do 2 supene kašike za dete od 12 meseci na dalje.
  • Neka deca su senzorno osetljivija od druge. Jednostavno neće voleti teksturu neke hrane bez obzira na ukus. Ili će ih odbijati boja.
  • Potrudite se da dete ne povezuje određenu hranu sa negativnim iskustvima a to je na primer onda kada su bili bolesni ili jednostavno vaša nervoza.
  • Oduprite se iskušenju da detetu nudite zaslađenu hranu da bi ga nahranili.
  • Smanjite ometanja za stolom i u okruženju stola. Deca koja okolo trče, uključen tv, razgovor odraslih će detetovu pažnju i strpljenje dovesti u iskušenje. Ovo je faza kada dete uči da jede čvrstu i zdravu hranu i potrebno je da imate posebno strpljenje jer će vam se to višestruko isplatiti.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Poslednjih godina nauka je ostvarila veliki napredak u području istraživanja mozga. Psihoakustika je nova disciplina u kojoj se povezuju psihologija, fiziologija i akustika i koja proučava percepciju zvuka: način na koji slušamo, naše fiziološke reakcije i neurološki uticaj muzike i zvuka na mozak i druge delove nervnog sistema.

Psihoakustični snimci klasične muzike se koriste sa svrhom da poboljšaju funkciju sluha i mozga, a da istovremeno pruže lepo muzičko iskustvo. Pažljivo odabrana muzika može da posluži da ublaži stres trudnice, da je opusti, da istovremeno pruži blagu muzičku stimulaciju još nerođenoj bebi, da smiri uplakano novorođenče i takođe da podstiče na igru i istraživanje okoline bebe koja puza.
Bebe u materici najviše vole da slušaju uspavanke koje im pevaju mame i tate ali i laganu muziku Mocarta i Vivaldija
Uticaj muzike na telesno, mentalno, emocionalno i duhovno zdravlje poznat je odavno, a sada je i naučno potvrđen. Istraživači sa Univerziteta u Kaliforniji, otkrili su pozitivan uticaj Mocartove muzike na matematičku inteligenciju i orijentaciju u prostoru kod dece, a poznati britanski violinista Jehudi Menjuhin tvrdi da muzički talent duguje svojim roditeljima koji su mu pevali i svirali pre nego što se rodio.
Fetus čuje i reaguje na zvuk već od 16. nedelje trudnoće, što je pre nego što je samo uvo potpuno razvijeno: aktivno počinje da sluša u 24. nedelji trudndoće. Uvo se prvi put u razvoju fetusa pojavljuje u 3. nedelji trudnoće a postaje funkcionalno do 16. nedelje. U 4. mesecu trudnoće fetus reaguje na glasan zvuk na poseban način.

Pevanje uspavanki važnije je od govora
Mnoga istraživanja su proučavala uticaj uspavanki na fetus i na novorođenče. Istraživanja pokazuju da trudnice kao i mlade mame, imaju prirodnu potrebu da pevaju svom detetu. Ta potreba je instinktivna i veoma blagotvorna. Pevanje ima jači i bogatiji spektar zvukova nego govor i suštinski izaziva jače pozitivne reakcije, ima bolje efekte kako kod fetusa tako i kod beba.
Prvu lekciju jezika, sporazumevanja, fetus dobija u materici. Bebama gluvih majki često nedostaje ova prva jezička lekcija, pa se to kasnije može videti u poteškoćama u razvoju govora tog deteta.
Kao dokaz da fetus čuje muziku, stručnjaci navode kao primer da novorođenče više voli melodiju koju je mama pevala kad je bila trudna nego bilo koju novu melodiju koju mama peva kasnije. Bebe u materici slušaju i uče uzorke zvuka i frekvencija značajnih za njihovu kulturu, a mogu čuti zvuke u rasponu od 16 do 20.000 Herca.

Kako fetus reaguje na glasne zvuke?
Japansko istraživanje otkrilo je da su trudnice koje su živele u blizini aerodroma u Osaki rodile manju decu i bile sklonije preranom porođaju. Istraživači uticaja zvuka na fetus navode primer žene koja je u 7. mesecu trudnoće u zoološkom vrtu prisustvovala hranjenju lavova koje je bilo praćeno snažnim urlicima lava. Fetus je tada reagovao jakim udarcima u stomaku majke, zbog kojih se trudnica nije osećala dobro. Kada se dete rodile i u uzrastu kada je gledalo TV i emisije o lavovima i divljim životinjama, dete je veoma snažno reagovalo na slične situacije i zvuke sa ekrana.

Beba se u stomaku pokreće se u ritmu muzike
Istraživač Peter Hepper otkrio je da bebe reaguju i dugoročno pamte muziku iz televizijskih serija koje su njihove mame gledale tokom trudnoće. Kada novorođenče čuju poznate zvuke omiljene serije ili emisije, reaguje kao da je u pitanju nešto umirujuće i poznato, čak se raduje.
Pedijatar William Liley je otkrio je da od 25. nedelje trudnoće dete počinje da poskakuje u ritmu muzike koju sluša a istraživanje u jednoj londonskoj bolnici otkrilo je da muzika Vivaldija i Mocarta smiruje fetus od 4. do 5. meseca trudnoće, a glasnija muzika poput Betovenove i Bramsove navodi fetus na pojačanu aktivnost.
Neka istraživanja otkrila su da su novorođene bebe mirnije kada slušaju zvuke vode i mora jer ih podsećaju na zvuke koje su slušali u majčinom stomaku.
Stručnjaci tvrde da je prenatalni zvuk važan za prenatalni razvoj i pruža osnovu za kasnije učenje i ponašanje, a bebina izloženost muzici koja joj odgovara kada je još u majčinom stomaku pomaže joj u njenom kasnijem psihičkom, emotivnom, intelektualnom i duhovnom razvoju.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić