Category: Porodica

Prva druženja i prijatelji

Prva druženja i prijatelji

Kada dete napuni 12 meseci pa najkasnije do 24 meseca, nastupa vreme kada roditelji treba da se pobrinu da se dete upozna i igra sa svojim vršnjacima i drugom decom.

Tako dete upoznaje karakteristike socijalnih veza ali i svoje osobine o kojima treba da povede računa ili da ih razvije. Naučiće mnogo toga, između ostalog kako da deli i kako da ne očekuje ako nešto da da mu se vrati istom merom. Sa drugarima dete se uči da upoznaje razne igre i veštine na koje se možda samo ne bi odlučilo. Takođe uči da upozna osnovne prinicipe razmene „uzimanja-davanja“ koji karakterišu sve ljudske odnose i situacije a koje u svojoj kući kao dete često nije u prilici da nauči i upozna. Roditelji detetu sve daju bez da traže nešto za uzvrat i time mu ne čine najbolju uslugu.

Dete u društvu druge dece uči da se nosi sa sopstvenom ćudi, privikava se na pravila da ne bi bilo odbačeno i da bi ravnopravno učestvovalo u svim radostima druženja.

Deca iz porodica sa više dece su već donekle savladala ove veštine. Deca koja su jedinci mogu imati problema da shvate kako svet funkcioniše. Pri tom treba razlučiti igru i odnos dece kada su u pitanju starija deca ili mlađa deca u odnosu sa vršnjacima. Sa starijom decom dete će biti u situaciji da to dete uvek pokazuje svoju nadmoć, da ga zadirkuje, da ga „smešta na njegovo mesto“. Mlađa deca detetu neće predstavljati izazov i učenje i zato mu možda i neće biti interesantna. Tek sa vršnjakom će dete moći ravnopravno da otkriva i uči sve ono što je potrebno u njegovoj zdravoj socijalizaciji i razvoju.

Dvogodišnjaci i trogodišnjaci imitiraju jedni druge. Ovo dečije „snimanje“ i ponavljanje čitavih postupaka svojih vršnjaka ima svoju dobru i lošu stranu. Podražavanje je prostor za razvoj ali i prostor da se usvoje neka ponašanja koja inače ne bi razvio pa može da se desi da dođe kući i da vas ugrize ili kaže ružnu reč. Vodite računa o društvu vaše dece!

Ako je vaše dete agresivno ili je u društvu agresivnog deteta, može da se desi da druženje ne funkcioniše i da osnovna funkcija druženja: socijalizacija i razvoj, bude izostavljena. U oba slučaja nemojte stavljati dete u vatru nego nađite društvo detetu sličnog deteta – upravo da bi moglo da uči i normalno shvati šta su granice. Treba da svom detetu prevashodno nađete drugare koji mu po temperamentu odgovara jer će samo tako imati šansu da uče jedni od drugih.

Zadirkivanje nekad može biti deo odnosa sa decom. Dete koje će se tome povinovati može biti upravo dete koje takav odnos u kući ima sa svojim starijim sestrama i braćom. Dete može imati nesigurnost i strah da neće biti u stanju da održi ravnopravne odnose igre i razvoja sa vršnjacima, pa ih takvim ponašanjem može i provocirati da ga zadirkuju. Takođe isto ponašanje i posledice može da snosi i dete koje je to koje zadirkuje. Potrebno je razgovarati sa detetom i ukazati mu na posledice ponašanja i na mogućnost da će ostati usamljeno. Roditelji deteta koje zadirkuje i roditelji deteta koje trpi zadirkivanje će ipak radije ostati negde blizu da vide da li se nešto promenilo u igri.

Kavgadžija dete – je nesigurno dete. Nije u stanju da se nosi sa svojim agresivnim osećanjima i svojim vršnjacima. Ovakvo dete pokušava da povredi decu i rečima: „Glup si, debeo si kao slon, ružan si, kukavica si…“ Roditelji takvog deteta treba da vide gde detetu pružaju podršku, da li ga neprekidno kažnjavaju i grde, koliko kvalitetnog vremena provode sa njim, koje lepe stvari kod njega mogu da pohvale. Ali i da razgovraju sa njim o posledicama takvog ponašanja za njegov odnos sa vršnjacima.

Detetu koje trpi zadirkivanje treba objasniti da mora da uči da se nosi sa tim mirno i da ima vere u svoje vrednosti i kvalitete, kao i da će takvih situacija biti u životu još.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Kažnjavanje deteta

Kažnjavanje deteta

Jedna od velikih dilema roditelja je kako vaspitati dete? Kako podići dete a da ono nauči važne stvari? Kako da ne razmazimo dete?

Potrebno je da razlučimo šta svaki od ovih pojmova znači. Pre svega potrebno je da razdvojimo: „Da dete nauči šta treba“ od „Da kaznimo dete“.

Svaka porodica je priča za sebe i pravila se jednostavno ne mogu linearno prenositi. Nešto je i kulturološko ili religiozno pitanje u vaspitanju. Ne postoji jedno rešenje za sve. Ali postoji tačka zdravog razuma i ljubavi za dete koja će vas voditi u pravom smeru.

Potrebno je da naša deca postanu samostalna bića koja će znati da na zdrav način prime kritiku i daju kritiku što je jedan od važnih aspekata odrastanja i zrelosti.

Jedno je važno da razlučite: deca i roditelji treba da se uvažavaju ali nisu jednaki. Roditelj je odrasla osoba a dete je malo. Detetu je potrebno vođstvo, struktura, uputstvo. Roditelji koji znaju šta hoće za svoje dete neće dopuštati detetu da radi šta hoće samo zato što se buni. Takođe neće postavljati previše kruta pravila koja čine da je dete na neki način uvek u „grešci“.

Pre svega, roditelji koji znaju šta hoće i u kom pravcu vaspitavaju svoje dete, neće vređeti dete, ponižavati ga, telesno ga povređivati nego će mu pravila pokazivati na miran i zreo način.

Nemojte gubiti iz vida da ste u tom odnosu roditelj – dete, vi ti koji ste zrela i odgovorna osoba. Ne svađajte se sa detetom kao da ste drugo, malo veće dete. Rodtelji koji umeju da budu iskreni prema sebi će uvek prepoznati gde su preterali i kada su mogli i drugačije da postupe. Nemojmo da zaboravimo da našom agresivnošću i unižavanjem deteta dajemo detetu zeleno svetlo da i ono bude jednog dana prema nama i prema drugima neko ko unižava i agresivan je.

Kada se dete uči nečemu i kažnjava, to treba da se radi tako da dete ni jednog trenutka ne posumnja u svoju vrednost kao ljudskog bića.

Roditelji treba svojim vaspitavanjem da postignu da dete nauči da neka ponašanja snose posledice i da te posledice nisu dobre i prijatne. Ako padne boleće ga, ako uđe u baru biće mokar, i td. Poenta je u tome da dete odluči da će raditi one stvari zbog kojih će mu biti bolje jer zna posledice.

Ukoliko dete radi stvari da ne bi dobilo kaznu onda niste naučili dete da razmišlja i ima poverenja u svoje izbore i odluke nego ste ga naučili da u životu izbegava kazne.

Kada dete traži da radi nešto, upotrebite zdrav razum. Ne postoji opravdan razlog da dete ruši stvari sa stola kada treba da se igra svojim igračkama. Ne postoji ni jedan opravdan razlog da se penje na stolove ili elemente jer će se ubrzo peti i na prozor i ogradu terase.

Naravno da je potrebno da postavite zabranu. Međutim uradite to tako što ćete objasniti detetu zašto je nešto opasno i vrlo jasno mu reći da vi to ne možete dozvoliti jer bi se tako povredilo. Dete će se možda buniti i plakati ali njegovo je da uči, da pokušava da probija granice i da u nekim slučajevima nauči gde su granice i da ih ne može proći.

Striktnu doslednost čuvajte za važne i opasne situacije kao što je struja, visina, ključala voda, prelaženje ulice, vezivanje pojasa.

Striktna doslednost nije potrebna u manje važnim dnevnim stvarima: da li je pojelo sve iz tanjira, da li je obuklo pogrešne čarape ili da li hoće da se tušira ili kupa. Da li spava sa medom ili 10 igračaka. Da li pije vodu iz čaše ili traži još uvek dečije verzije čaša. Ako ne naučite da budete fleksibilni u malim stvarima, dete ćete neprekidno nešto opominjati i neprekidno ćete biti „nezadovoljni“ detetom. Odnosno ono neprekidno neće valjati. A to nije osnova za dobro vaspitanje.

Dobro vaspitanje je usaglašen stav roditelja, pun ljubavi, jasno postavljene granice, postavljanje svog roditeljskog autoriteta vrlo jasno. Objašnjavanje a ne vikanje i vređanje. Međusobno uvažavanje ali tako da se zna ko vodi.

Jedan izuzetak čine tantrumi (napadi besa) koji prate jednu razvojnu fazu odrastanja malog deteta. Oni zahtevaju posebnu pažnju i različit pristup.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Kad i koliko beba spava?

Kad i koliko beba spava?

Roditelji često dozvoljavaju da beba ostane uveče dugo budna da bi noću učvrstila san i da bi svi mogli bolje da se odmore. Takođe ne puštaju da dete zaspi u toku dana da ne bi „pokvarilo“ noćni san. Smatraju da će beba ako se umori spavati čvršće i duže. To je zabluda. Detetu je san potreban za razvoj. Takođe tako stvaraju detetu loše navike kada je njegov raspored dana u pitanju.

Kada je uveče dugo budno dete skraćuje prirodno vreme za san. Detetov mozak u toku dana „radi“, sortira impulse, reaguje na nadražaje koji dolaze preko čula. Kada dete ne spava dovoljno, mozak se ne odmori dovoljno. Izostane period dubokog sna kada mozak sortira šta je primio i kada u jednom periodu novih nadražaja nema. Kada dete ne spava na vreme i dovoljno, ukupna količina impulsa i nadražaja koje dete primi na dnevnom nivou je za dete prevelika. Tada i tako dobijamo razdražljivo dete pa čak i dete sa laganim poremećajem pažnje.

Mnogo sna odmori mozak tako da dete svaki put prirodno utone u san, samo prividno paradoksalno – dete koje mnogo spava sve više i lepše spava. Američki pedijatri i psiholozi su radili mnoga istraživanja na tu temu. Njihova preporuka je da dete ide u krevet uvek u isto vreme i rano – čak u 19 časova a najkasnije do 20h.

Još jedan razlog mladih roditelja da ostave dete budno je želja da kao porodica više vremena provode zajedno, strah da se ne posvećuje dovoljno vremena bebi. Sigurno su roditeljima dragoceni večernji sati kada je porodica na okupu, ali treba razdvojiti kvanitet od kvaliteta vremena. Detetu je san neophodan za razvoj.

I kada dete poraste treba da ide rano da spava i uvek u isto vreme. Kada primetite da dete trlja oči ili pokazuje znake umora, reagujte i stavite ga u krevet. Nije dobro da se dete bori sa umorom a zatim u potpunosti razbudi.

Dete ne stvara, samo, navike kada će ići da spava, nego ih mi kao roditelji stvaramo detetu od prvog meseca. Dete ne može da živi isti život kao tata i mama. Potrebno je razdvojiti „detetovo vreme“ i „odraslo vreme“.

Evo tabele uzrasta bebe i količine sna koja joj je potrebna:

Starost: Novorođenče
Noć: 8,5 sati (u segmentima zbog dojenja)
Dan: 8,5 sati (različite dužine dremki)
Prosečan ukupan san: 17 sati

Starost: 1 mesec
Noć: 9 sati (u segmentima zbog dojenja)
Dan: 8 sati (različite dužine dremki)
Prosečan ukupan san: 17 sati

Starost: 3 meseca
Noć: 10 sati (u segmentima zbog dojenja)
Dan: 6 sati (tri dremke)
Prosečan ukupan san: 16 sati

Starost: 6 meseci
Noć: 10 sati (prekinuto obrokom)
Dan: 5 sati (dve ili tri dremke)
Prosečan ukupan san: 15 sati

Starost: 9 meseci
Noć: 11 sati (dete spava celu noć)
Dan: 3,5 sati (dve dremke)
Prosečan ukupan san: 14,5 sati

Starost: 12 meseci
Noć: 11 sati (dete spava celu noć)
Dan: 3 sata (dve dremke)
Prosečan ukupan san: 14 sati

Starost: 18 meseci
Noć: 11 sati
Dan: 2,5 sati (jedna dremka)
Prosečan ukupan san: 13,5 sati

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 3. deo

Noša u 10 koraka 3. deo

8. Budite nežni ako mu sporije ide

Navikavanje na nošu može biti naporno i teško i za roditelje i za decu. Imajte u vidu da su povremene „omaške“ potpuno normalne. Dete se naučilo ali još odlazak na nošu nije postala potpuno savladana veština. Nema tog deteta koje se nije više puta upiškilo ili ukakilo pre nego što je bilo u stanju da stvarno bude suvo i u gaćicama ceo dan.

Omaška ne znači da dete nije ništa naučilo ili da su vaši pokušaji bez rezultata. Kada se desi da se dete upiški nemojte se ljutiti ili kažnjavati dete. Ako ništa drugo, tek od skoro mu je razvoj mišića omogućio da drži bešiku i rektum zatvorenim. Još uvek uči zašto je uopšte važno da koristi nošu umesto da to radi u pelenu kao do sada. Za svaku veštinu je potrebno vreme.

Šta je to što još možete da uradite? Osim što ste detetu omogućili da bude obučeno u odeću koju lako može da skine, budite pozitivni i nežni i mirno ga presvucite. Napomenite da sledeći put pokuša da koristi nošu.

9. Podižite dete noću na nošu

Nabavljajte i dalje standardnu zalihu pelena. Čak i kad postignete da je dete danju čisto i suvo, proći će nekoliko meseci, ako ne i godina, dok ono ne bude isto tako suvo i noću.

U ovom uzrastu dete još nije sposobno da se probudi u sred noći da bi selo na nošu ili otišlo u toalet. Pre nego što krenete da navikavate dete da i noću bude suvo, stavite detetu pelenu pred spavanje ali ga ohrabrite da sedne na nošu pre toga. Isto tako napomenite detetu da može da sedne na nošu i u toku noći. Kažite detetu da ako se probudi u sred noći i ima potrebu da piški ili kaki, može slobodno da vas zove da mu pomognete.

Postavite gumeni čaršav ispod pamučnog da bi zaštitili dušek. Kada procenite da je dete najčešće suvo preko cele noći, obucite mu uveče samo gaćice. Neka sedne na nošu pre nego što legne u krevet. Podignite ga još jednom ako je potrebno kada vi odete na spavanje a kada se dete ujutru probudi usmerite ga da prvo sedne na nošu i da mu tako počne dan.

Bez obzira na detetove godine treba da znate da određen broj dece nije u stanju da ostane suvo noću skoro do školskog doba. Piškenje u krevet je nevoljno, deca nemaju kontrolu nad tim. Nemojte da se dete stidi zbog toga, objasnite mu da nije njegova greška. Nemojte grditi dete. Povedite računa o tome da ga noću podignete da sedne na nošu.

10. Radujte se detetovom i svom uspehu

Koliko god ispravno radili i trudili se, vaše dete će ipak pratiti svoj ritam razvoja u navikavanju na nošu, kao i u svim drugim veštinama. Neurofiziološki razvoj ide različitim tempom kod razne dece. Kada vaše dete bude mentalno i fizički spremno da nauči ovu veštinu ono će to i uraditi. Ako budete imali strpljenja da ga sačekate proces privikavanja neće biti previše naporan i stresan ni za vas ni za dete. Ako budete kažnjavali i grdili dete onda učenje na nošu može postati i više od toga – sredstvo komunikacije, način da dete pokazuje inat i ljutnju, dete može odbiti da sarađuje.

Kada se vaše dete nauči da bude suvo i koristi nošu i danju i noću, napravite od toga malu proslavu. Možete zajedno da odete kod prijatelja koji imaju manje dete da vaše dete pokloni toj bebi svoje pelene koje mu više ne trebaju. Biće ponosno na sebe.

Stav Škole roditeljstva Nada Lazić kada je u pitanju navikavanje na nošu je:

– Detetu treba nuditi nošu čim je u stanju da stabilno samostalno sedi

– Uslovni refleks će pomoći da, ako posle svakog obilnijeg obroka postavimo dete na nošu, dođe do pražnjenja creva

– Noša treba da bude bele boje da bi se mogla videti boja mokraće što je za roditelja važna informacija i pokazatelj da eventualno nešto nije u redu

– Noša treba da se koristi u kupatilu da bi se dete navikavalo na red u korišćenju prostorija.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 2. deo

Noša u 10 koraka 2. deo

3. Stvorite rutinu

Kupili ste nošu zajedno sa detetom? Pustite ga da se igra sa njom. Postavljajte dete na nošu potpuno obučeno bar jednom dnevno, za početak posle doručka, ili pre večernjeg kupanja, ili u nekom drugom trenutku dana kada već po iskustvu znate da će imati potrebu da kaki ili piški. To detetu pomaže da se navikne na nošu i prihvati je kao deo dnevne rutine. Ako idete negde gde znate da neće biti kupatila odnosno uslova da to uradite a da ne propustite rutinu, ponesite nošu sa sobom gde god da krenete.

Jednom kada se dete dobro navikne na ovu rutinu, postavite dete da sedne na nošu gole guze. Opet, za početak, samo da stvori naviku, da se navikne na to kakav je osećaj. Sada već možete da kažete detetu da samo skine pantalone pre sedanja na nošu kao i da je skidanje pantalona pre upotrebe noše ono što odrasli, pa i mama i tata (starija braća i sestre) rade svaki dan.

Ako sedenje na noši sa ili bez odeće uznemirava vaše dete, nemojte ga forsirati. Nemojte da uđete u grešku da fizički prisiljavate dete da sedi na noši naročito ako izgleda da je uplašeno. Bolje je da odložite ceo proces nekoliko nedelja pre nego što pokušate ponovo. Kada je dete spremno da sedne na nošu tada će biti spremno i da nastavi sa procesom navikavanja na nju.

4. Pokažite detetu kako vi to radite

Deca uče tako što posmatraju i imitiraju. Gledanje odraslih kako koriste WC je prirodan način da dete shvati šta se radi u toaletu. Ako imate muško dete, jednostavnije je da u početku sedi kada piški. Kada savlada prvi korak navikavanja na nošu, može da gleda kako njegov tata ili stariji brat piške stojeći – to će mu pomoći da savlada veštinu uz samo još malo dodatnog ohrabrenja.

U demonstriranje spada i da objasnite detetu kako znate da imate potrebu da idete u WC, kakav je to osećaj. Onda objasnite šta se desi kada koristite toalet i pustite dete da pogleda u wc šolju pošto je upotrebite. Takođe pokažite detetu kako se brišete toalet papirom, kako podižete veš i oblačite se, zatim kako povlačite vodu i ispirate toalet i na kraju kako perete ruke.

Iako ćete još neko vreme pomagati detetu u ovim aktivnostima, naročito brišući ga toalet papirom, ako dete vidi da vi to radite i sluša vaše objašnjenje procesa, ono će se mnogo lakše i brže navići i adaptirati. Ako je vaše dete devojčica, pokažite joj kako treba da se briše od napred prema nazad da bi izbegla infekciju urogenitalnog trakta.

Ako vaše dete ima stariju braću i sestre, dobro je da je prisutno kada su u toaletu, to će mu pomoći da lagodnije prihvati veštinu koju vi pokušavate da ga naučite.

5. Negujte istrajno novu rutinu

Ohrabrite dete da seda na nošu kad god ima potrebu da piški ili kaki. Pitajte dete povremeno da li mu se piški. Ako je detetu potrebna pomoć da bi skinulo pelenu i selo na nošu, pobrinite se da ono zna da može slobodno da vas pita za pomoć u bilo kom trentuku. Navikavanje na nošu se obično počinje kada počinje toplo vreme. Dobro je da pustite dete da ide okolo gole guze ili samo u gaćicama a da je noša uvek blizu. Lakše će se adaptirati ako mu je noša dostupna. Imaćete barice po stanu ponekad ali će takođe i dete brže shvatiti proces.

Poneko dete ima potrebu da par minuta sedi na noši da bi se opustilo i da bi pustilo da nešto iz njega izađe. Ohrabrite dete da ostane da sedi malo duže. Za to vreme možete da pričate sa njim ili mu čitate nešto.

Kada vaše dete uspešno obavi posao na noši, obaspite ga pohvalama da ga ohrabrite da nastavi da se trudi dok do kraja ne ovlada ovom veštinom. Naravno da će se dešavati da ne uspe da stigne do noše, ali uz vaše ohrabrenje trudiće se da radi „pravu stvar“. Iako treba da pohvalite dete pokušajte da upotreba noše ne postane previše presudna i velika stvar je dete može postati nervozno i nesigurno da li će uspeti da ispuni vaša očekivanje.

6. Nabavite detetu praktičnu odeću koja se lako skida

Kada ste dete rešili da učite da koristi nošu potrebno je da mu obezbedite sve preduslove da to zaista može najlakše da nauči. Donji delovi trenerke, haljinice, mekani šorcevi sa lastišem, omogućavaju detetu da se samo skine za nošu što je kritičan korak ka tome da postane samostalno kada je noša u pitanju. Ovo je odeća koja će detetu biti laka za skidanje a istovremeno će osetiti kada se upiški ili ukaki. Ipak ostanite još neko vreme kod upotrebe pelene preko noći. Tek kada dete savlada rutinu preko dana možete da računate da će sa jednim podizanjem na nošu u toku noći, moći da izdrži suvo do jutra.

…nastavak sledi…

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Noša u 10 koraka 1. deo

Noša u 10 koraka 1. deo

Većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje da dete sedne na nošu i prestane da piški i kaki u pelenu. Smatraju učenje na toalet prekretnicom u razvoju njihovog djeteta – ako ne iz drugog razloga, onda zato što to znači kraj kupovini i menjanju pelena. Međutim malo mama i tata je spremno za to koliko je u stvari vremena i strpljenja potrebno da bi dete savladalo to što od njega tražite.

Neka djeca sve nauče za nekoliko dana a drugoj je potrebno nekoliko mjeseci i duže. Vi i vaše dete imate bolje šanse za uspeh ako razumete koji su važni elementi stvaranja ove nove navike pre nego što odlučite da počnete.

Evo osnovnih koraka:

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost da uđete u ovaj proces
2. Kupite pravu nošu ili dasku za wc
3. Stvorite od noše dnevni ritual
4. Pokažite svom detetu kako vi to radite – pomoći će mu da shvati
5. Objasnite proces, kako se piški i kaki
6. Negujte istrajno ovu novu rutinu
7. Nabavite detetu odeću koja se lako i brzo skida
8. Budite nežni ako mu sporije ide ili nekada ne uspe
9. Počnite da podižete dete noću na nošu
10. Radujte se kada uspe, radujte se i zbog svog uspeha

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost

Kada su deca stara oko godinu dana, ona su neurofiziološki zrela da mogu da shvate da imaju pun rektum ili bešiku. Neka su spremna da počnu obuku za nošu već sa 18 meseci, dok druga nisu zainteresovani do posle 3. godine. Najveći broj roditelja počinju obuku za nošu kada im je deca oko 2 godine i par meseci.

Upravo zato što postoji tako širok raspon uzrasta u stvaranju I razvijanju sposobnosti deteta za početak navikavanja na nošu, pazite na osnovne znake koji vam mogu pokazati da je vaše dete spremno da počne:

– da li je sposobno da sledi jednostavne instrukcije?
– može li da hoda i da sedne samo?
– ume li da sam svuče pantalone i da ih obuče ponovo?

Pokušajte da ne vršite pritisak na dete. Ako ne razume i ne može – ono jednostavno ne razume i ne može. Svaki pritisak će biti samo kontraproduktivan.

Uspeh u uspešnom prelasku na nošu više zavisi od spremnosti deteta nego od njegovog uzrasta. Nemojte očekivati da vaše mlađe dijete ima istu razvojnu liniju kao vaše starije dijete. Dečaci imaju tendenciju da se obučavaju malo sporije od devojčica, dok mlađa deca često uče brže od prve jer imaju starije dete za uzor.

Uzmite u obzir I druge izazove koji se nalaze pred detetom u tom trenutku. Ako dete preživljava bilo kakve nemire ili promene kao što je škola, nova beba, nova žena koja ga čuva, odlazak u školicu… nije pravo vreme da počinjete. Proces navikavanja na nošu odložite za malo kasnije kada situacija bude mirna.

Isto važi i za vas. Ako ste u sred selidbe ili adaptacije stana, ako ste tek prešli na naporan novi posao, ako doživljavate jutarnje mučnine zbog nove trudnoće, to nije pravo vreme da počnete dete da navikavate na nošu. Sačekajte nekoliko nedelja ili čak meseci da se okolnosti smire. Od žurbe ćete i vi i dete imati samo komplikacije i štete a nimalo koristi.

Navikavanje na nošu počnite onda kada ste spremni I u mogućnosti da detetu posvetite vreme, strpljenje, nežnosti i kada ste u stanju da ovaj proces prihvatate i sa malo humora.

2. Kupovina prave noše

Prvo i najvažnije, investirajte u nošu za decu koja je detetove adekvatne veličine, ne broj veću za sledeću godinu. Ili se odlučite za posebnu adaptiranu dasku za wc koja se pričvršćuje za vaš uobičajeni toalet. Posebna daska će pomoći da dete bude manje zabrinuto zbog korišćenja odraslog toaleta – može imati strah da će da padne u njega, ili ga možda plaši zvuk povlačenja vode.

Otkrijte na internetu koja je noša najbolja za vaše dijete pre nego što krenete u kupovinu. Kada krenete da kupite nošu povedite dete sa sobom. Zamolite ga da vam pomogne oko izbora noše. Kada se vratite kući, napišite njegovo ime na noši i ohrabrite dete da se za početak igra s njom. Na primer da stavlja lutkice da sede ili piške ili jednostavno da koristi nošu da sipa vodu u nju ili smesti igračke. Dobro je da mu noša postane drag i poznat predmet.

…nastavak teksta sledi…

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Odnosi sa vršnjacima i roditeljima – dete od dve godine

Odnosi sa vršnjacima i roditeljima – dete od dve godine

U periodu od druge do četvrte godine odnos sa vršnjacima za dete postaje sve važniji. Detetu su potrebna ta iskustva, pre svega zato što u odosima sa decom može da isproba svoje obrasce ponašanja, kao i da prihvati njihove odnoso obrasce grupe. Deca isprobavaju složenija osećanja u druženju. Već od treće godine se veoma raduju drugarima, čak se međusobno zadirkuju. Deca se vole, grle i nedostaju jedni drugima. Osim što se uče prijateljstvu deca se uče i suparništvu. Sve to im je potrebno da nauče za zdravo odrastanje. Suparništvo je sastavni deo prijateljstva pa će dete podjednako voleti svog prijatelja koliko će se i takmičiti sa njim. Važno je da na neki način usmerite dete na druženje sa decom koja su vam po svojim obrascima ponašanja prihvatljiva jer će vaše dete od njih prihvatati neke njihove navike.

Uzmite u obzir da su kod trogodišnjaka seksualna istraživanja već prisutna. Veći broj trogodišnjaka će se na neki način igrati „mame i tate“. To je bezopasan način da istraže svoja tela.

Igre istraživanja i iskustva sa vršnjacima donose detetu mogućnost da stvori jasnije predstave o sebi. Treba se zabrinuti za dete koje nije počelo da u trećoj godini gradi čvrste odnose sa vršnjacima. Posebno ozbiljno treba shvatiti ako druga deca ne vole vaše dete ili ne žele da se igraju sa njim. Deca jako dobro osete kada neko dete ima problem i drže se na odstojanju od njega. Nervozna ili gnevna deca, koja još nisu naučila na pravilan odnos sa drugima, ugrožavaju ravnotežu koje je neko dete u sebi postiglo kada je u pitanju njegova sopstvena agresija i strahovi.

Roditelji mogu da pomognu detetu koje ne ume da se ponaša sa vršnjacima upravo stavljajući ga rano u grupu sa njima. Pametno je prvo upoznati dete sa jednim detetom koje ima slične karakterne crte, pa im omogućiti kada se zbliže, da provode više vremena zajedno na primer na izletu. Tako će ta dva deteta učiti jedno o drugom. Kada dete izgradi odnos sa jednim detetom, nauči da se ponaša, lakše će biti prihvaćeno u grupi sa drugom decom.

Ako je problem u tome da vaše dete ne želi da deli svoje stvari, vi kao roditelji treba da mu objasnite da će mu biti teško da deli stvari sa drugima ali i da je to neophodno. Potrebno je da uvežbate sa detetom da deli svoje stvari. Najbolje je reći detetu da izdvoji par svojih omiljenih igračaka koje ne mora da deli ni sa kim, ali da ga pripremite da će morati da deli ostale u igri sa drugom decom. Kada vaše dete napravi i najmanji korak u tom pravcu, jasno ga pohvalite. Učenje da se deli je veoma važna lekcija u životu.

Kada dete počne spontano da deli igračke sa drugom decom to je znak da se pojavila empatija, dete to radi bez spoljašnjeg pritiska. Na primer podeliće svoj slatkiš sa nekim detetom i kada na licu tog deteta vidi zadovoljstvo zbog slatkiša, biće mu drago. To je kod deteta začetak altruizma – veoma važne ljudske osobine.

Trogodišnje dete počinje da se identifikuje sa roditeljima pojedinačno. Nekada će se izrazito vezati za jednog roditelja do te mere da će oponašati pokrete. Zatim će u narednom periodu proglasiti drugog roditelja za miljenika. Dete naglo menja naklonost ali dete takvim fokusiranjem na jednog roditelja upija njegove osobine i ponašanje. Ove promene naklonosti su bolne i zbunjujuće za roditelja. Roditelji se u fazama kada nisu u fokusu osećaju odbačeni. Dete na svoj način počinje da gradi svoj identitet. Pomozite i detetu i sebi. Predložite detetu da provedete neko vreme sami sa njim, u šetnji, kupovini, parku. Čitajte mu priče pred spavanje sami. Ne forsirajte dete. Takvo ponašanje i naklonost prema jednom roditelju traje nekoliko meseci. Pa iako je to isprobavanje identifikacije sa majkom ili dečije flertovanje sa ocem – dete samo uči da izlazi na kraj sa svojim intenzivnim osećanjima.

Posebno je u ovom periodu teško i detetu i roditeljima da izađu na kraj sa osećanjima agresije i gneva. Dete ispituje roditelje izazivajući njihove reakcije da bi naučilo šta je prihvatljivo a šta ne i gde su vam granice. Na vama je da to i naučite dete. Bez obzira na izlive besa nema razloga da dozvolite detetu sve što u besu hoće jer ga time nećete naučit mnogo važniju lekciju u životu – šta je dobro a šta loše, šta je prihvatljivo a šta ne.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Strah od razdvajanja

Strah od razdvajanja

Sve bebe do nekog stepena osećaju strah kod razdvajanja. To je normalna faza emotivnog razvoja koja kreće u periodu kada bebe počinju da shvataju da stvari i ljudi postoje i kada nisu vidno prisutni pored njih.

U nekim fazama svog razvoja većina beba će pokazati primetnu anksioznost i postati uznemirena zbog mogućosti da bude odvojena od roditelja. Ako razmišljamo o tome kao o reakciji koja je deo evolutivnog razvoja, onda možemo da kažemo da se beba uznemirila jer je nemoćna i ostaje bez odbrane. Odlazi osoba koja je štiti i brine o njoj.

Stavovi o tome šta raditi kada je odvajanje bebe u pitanju je na određen način i kulturološko pitanje. Zemlje na Zapadu propagiraju odvajanje od najranijeg doba deteta. U nekim zemljama i tri meseca od rođenja. U drugim kulturama se dete ne odvaja od majke najmanje do prve godine života. Mi smo mišljenja da dete treba da ostane uz majku do početka svoje prirodne faze osamostaljivanja i to negde od 12. do 16. meseca. Ukoliko majka mora da počne da radi ranije dobro je da to bude na četiri sata a da za to vreme otac preuzme brigu o bebi.

Odvajanje bebe je frustrirajuće i za dete i za roditelje. Ono što treba da znate je da je separaciona anksioznost faza, koja traje određeno vreme, kroz koju dete prolazi i u jednom trenutku završi sa njom. Međutim veoma je važno da kroz tu fazu provedete dete bezbedno i da izgradite poverenje.

Kada se anksiozost najčešće javlja?

Bebe mogu da pokazuju znake anksioznosti već sa 6 ili 7 meseci ali za većinu beba separaciona anksioznost ima svoj zamah između 10 i 16 meseci i smanjuje se sa 2 godine. Najčešće se javlja kada se dete ostavlja kod kuće ili odvodi u obdanište zbog povratka majke na posao.

Beba takođe u tom periodu može da manifestuje separacionu anksioznost i tokom noći i za to treba imati razumevanja. Celokupan odnos roditelja prema bebi će joj pružiti sigurnost i pomoći joj da tokom noći mirno spava i to u svom krevetu. Ustanovite ritual maženja i čitanja pred spavanje, to će sigurno pomoći. Ali ako se desi da se beba ipak budi uznemirena i da ponekad može da je smiri samo vaše fizičko prisustvo tokom sna, nemojte joj to uskraćivati. Važno je da spavanje sa vama u krevetu ne postane navika, nego da svoju bebu neprekidno usmeravate na njen krevetac. I anksioznost tokom sna se smanjuje kada se dete približi 24. mesecu.

Postoji nekoliko stvari koje možete da učinite da pomognete svojoj bebi u ovoj fazi:

  • Ako je dete manje od uzrasta kada se može socijalizovati i uklopiti u kolektiv školice, a vi morate na posao, organizujte da brigu o detetu vodi neko ko je detetu poznat. Pokušajte da bebu ostavite osobi koju već zna i voli, kao što su tata, baka ili tetka. Vaša beba će i u tom slučaju protestvovati ali će ceo proces proći mnogo bezbolnije.
  • Neka vaša beba prvo upozna osobu koja će je čuvati, dok ste vi još u blizini. Čak iako je u pitanju poznata osoba, ako se tata, baka ili tetka ne snalaze najbolje ili ne znaju bebinu rutinu, dobro je da ste tu dok ne nauče.
  • Neka vaše pozdravljanje sa bebom bude iskreno i otvoreno. Nikako se ne smete iskradati. Potrebno je da pozdravljanje bude kratko i toplo i da se držite iste rutine i rituala svaki put kada se opraštate. Predvidljiva rutina pomaže detetu da izgradi poverenje u vas i da se suoči sa razdvanjem.
  • Pre nego što se odlučite na razdvajanje sa bebom, vežbajte kod kuće neke situacije koje su uvod u razdvajanje. Na primer pustite dete da samo ode u susednu (bezbednu) sobu i ostane u njoj par minuta, nemojte odmah krenuti za njom. Takođe kažite bebi kad vi napuštate sobu gde idete i da se vraćate. U oba slučaja dete će naučiti da je sve u redu i bezbedno ako ostane samo par minuta, kao i da ćete se uvek vratiti.
  • Ostavljajte bebu sa novom osobom ili u obdaništu prvo samo na sat vremena, pa polako produžavajte vreme.
  • Kada ostavljate bebu budite veseli i mirni. Vaša beba jako dobro osećakako se vi osećate i ako pokažete toplinu i entuzijazam znaće da je sve u redu. Ako plačete, kolebate se ili nervirate i ona će postati još anksioznija. Čak iako dete zaplače nemojte se kolebati. Osoba koja je čuva će vam verovatno reći da je dete prestalo da plače čim ste zamakli za vrata.

Roditeljska anksioznost zbog odvajanja bebe je takođe veoma veliki problem, naročito ako dete plače i buni se i time roditelja navede da se oseti krivim što „napušta“ dete. Imajte u vidu da je za dete važno da se osamostali i da će ukoliko ste sa razdvajanjem počeli u pravo vreme, vrlo brzo razvojno stići do faze kada će se radovati društvu u obdaništu. Ljubav, poverenje, nežnost i pažnju i dalje možete pružati detetu sa izuzetkom tih sati kada morate da radite.

Kroz razdvajanje dete uči da vam veruje i da razvija različite veštine na putu ka nezavisnosti. Razdvajanje je, ako je pravilno sprovedeno, korisno za bebu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Nemojte se iznenaditi ako se apetit vašeg živahnog energičnog deteta, sada kada je krenulo da puza ili već možda hoda, promenio. Tipično je da deca ovog uzrasta jedu malo manje i iznenada postanu izbirljiva kada je hrana u pitanju. Ova promena može izgledati za vas čudno s obzirom koliko je dete sada fizički aktivno. Razlika leži u tome da sada dete raste sporije i realno mu je potrebno manje hrane nego ranije.
Važno je da ne vršite pritisak na svoje dete da jede više. Umesto toga pustite njegov prirodan apetit da pokaže koliko hrane mu je potrebno da uzme. Iako ne možete da kontrolišete koliko jede, vi ste i dalje zaduženi da ono što je pred njim u tanjiru, ponudu hrane od koje će da bira ono što mu se dopada i treba mu. Prilikom svakog obroka je potrebno da nudite detetu raznovrsnu i zdravu hranu. Oduprite se iskušenju da mu dozvolite da uživa u grickalicama i slatkišima koje ćete možda ponuditi detetu u brizi da ono ne jede dovoljno. Rečenica „sito i debelo – zdravo dete“ ne stoji. Sve dok vidite da vaše dete napreduje ono je dobro. Kao i uvek, ako imate sumnji posavetujte se sa lekarom.
Jedenje čvrste hrane je još uvijek novo iskustvo za vaše dete. Možda će mu trebati vremena da se posle jednoličnosti teksture kašica i tečnosti, navikne na različite teksture, boje i ukuse nove hrane. Mala djeca vole i veoma im je potrebna postojanost i nepromenljivost rutine dana, od igranja do navika spavanja, međutim kada je hrana u pitanju ona su nepredvidiva, čak i kada je u pitanju poznata hrana.
Potrebno je da se pomirite sa tim da će vaše poraslo dete sada iz dana u dan menjati navike u ishrani. Imajte na umu pravilo da ne uvodite novu hranu dok onu već uvedenu detetu ne servirate nekoliko puta. Osim što sporije raste i nije više zainteresovano za hranu kao ranije, vaše dete postaje i sve samostalnije i u fazi je kada uči da samo pravi izbore. Ta potreba deteta će vama kao roditelju biti naporna ali je za dete važna veština koju će morati da razvija tokom godina. Razvoj te veštine uključuje i hranu. Pazite da ne pređete granicu u insistiranju na novoj hrani. Potrebno je da učite dete da isproba nove stvari ali nemojte da nova hrana postane način komunikacije i teren gde će dete početi da odbacuje novu hranu samo da pokaže svoju nezavisnost u odnosu na vaš pritisak – što se može desiti kada se približi drugi rođendan. Znači polako i u dobroj energiji sa novom hranom ali pokušajte da čvrsta hrana detetu postane navika pre nego što se približi druga godina.
Potrebno je često nudite raznovrsnu i zdravu hranu tako da može da bira i istražuje ukuse. Ako ne za vreme ručka onda tokom užina.
Vaše dete ima urođen i prirodan osećaj koliko mu hrane treba da bi zdravo raslo. Ne mojte se brinuti zbog ove faze ali vodite računa da izbor hrane koju dete ima pred sobom bude zdrav. Veoma je važno da detetu hrana bude ponuđena u pozitivnom i opuštenom okruženju. Ako detetu nad glavom vičete: „Jedi! Jedi!“ teško da će prihvatiti to što mu je u tanjiru, samo ćete ga rasplakati.
Evo par saveta kako da budete uspešniji u uvođenju čvrste hrane:

  • Nudite detetu tri redovna obroka i dve zdrave užine. Pobrinite se da vaše dete ima postavljen obrok i užine u određeno doba dana da ne bi pregladnelo ili jelo ukupno premalo tokom dana. Redovnim nuđenjem hrane umanjićete mogućnost da se dete zasiti poznatom teksturom tečnosti.
  • Kada nudite hranu pa i novu hranu, jednostavno je stavite pred dete bez velike gužve oko toga. Potrudite se da bude više vrsta hrane u tanjiru i da hrana odgovara detetovom uzrastu.
  • Uvodite nove namirnice jednu po jednu i u malim količinama. Umesto celog obroka nove namirnice nudite standardnu hranu ili omiljenu hranu uz nešto novo. Uvek uključite bar jednu stvar za koju znate da je dete voli – tako ćete se osigurati da je dete dovoljno pojelo.
  • Potrudite se da ponudite novu hranu kada je dete najgladnije, vi znate u koje doba dana je to slučaj, da li posle popodnevne dremke ili posle igre.
  • Nudite količinu hrane i veličinu zalogaja kao za dete. Detetova porcija je okvirno ¼ obroka odrasle osobe. Porcija mesa je veličine detetovog dlana a povrća 1 do 2 supene kašike za dete od 12 meseci na dalje.
  • Neka deca su senzorno osetljivija od druge. Jednostavno neće voleti teksturu neke hrane bez obzira na ukus. Ili će ih odbijati boja.
  • Potrudite se da dete ne povezuje određenu hranu sa negativnim iskustvima a to je na primer onda kada su bili bolesni ili jednostavno vaša nervoza.
  • Oduprite se iskušenju da detetu nudite zaslađenu hranu da bi ga nahranili.
  • Smanjite ometanja za stolom i u okruženju stola. Deca koja okolo trče, uključen tv, razgovor odraslih će detetovu pažnju i strpljenje dovesti u iskušenje. Ovo je faza kada dete uči da jede čvrstu i zdravu hranu i potrebno je da imate posebno strpljenje jer će vam se to višestruko isplatiti.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Igra kroz razvojne periode do druge godine  života  i njene terapijske moći

Igra kroz razvojne periode do druge godine života i njene terapijske moći

Igra je aktivnost koja je istovremeno i igra i rad.

Igra utiče na sve aspekte razvoja deteta: senzomotorni, kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), na razvoj govora, emocionalni, moralni, socijalni

U prvih 12 meseci, motorna veština se odlikuje pravcem od ležanja do stajanja; korišćenjem obe ruke i pokretima ruke ka ustima. Dok u socijalnom polju dečije oči posmatraju usta sagovornika, dodir roditeljske ruke je najveći podsticaj za lučenje hormona sreće u ovoj senzomotornoj fazi.

12 – 15 meseci, motorna veština doseže umeće hranjenja sa praznom kašikom;čak se poneko dete pretvara da spava a na socijalnom polju imitira neposredno viđene aktivnosti; drži pravilno lutku, medu…

15-19 meseci, motorne veština seže do sposobnosti da se pretvara – da hrani lutku, sebe…a aplauz za bravo su najveći podsticaj za lučenje hormona sreće.

20 meseci, javljaju se čari simbolizacije- zna da kutija može da „kobajagi“ bude auto; Pere „kobajagi“ sudove i radi pretežno ono što vidi od majke.

21 -24 meseci, povezuje dve radnje, lutka pije mleko a potom ide da spava. Socijalno: traži potrebne predmete za igru ali sa latencom i isto lako odustaje.

Ove igre su temelj za razvoj funkcionalnog govora i komunikativnosti svake jedinke.

Izostanak ovih aktivnosti, nekada može biti alarmna lampica da obratimo više pažnje na razvoj deteta.

Takođe ukoliko govor kasni ili dete nije dovoljno socijalno usmereno, potrebno je da se na vreme uključi u logopedski tretman. Tada će logoped igrovnim stimulativnim i sistematizovanim načinom u pravovremenom radu postupno doći do bolje komunikativnosti i bržeg razvoja govora.

Tanja Lukovac,
Master defektologije, logoped
Reedukator psihomotorike i okupacioni terapeut

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić