Category: Beba

Noša u 10 koraka 1. deo

Noša u 10 koraka 1. deo

Većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje da dete sedne na nošu i prestane da piški i kaki u pelenu. Smatraju učenje na toalet prekretnicom u razvoju njihovog djeteta – ako ne iz drugog razloga, onda zato što to znači kraj kupovini i menjanju pelena. Međutim malo mama i tata je spremno za to koliko je u stvari vremena i strpljenja potrebno da bi dete savladalo to što od njega tražite.

Neka djeca sve nauče za nekoliko dana a drugoj je potrebno nekoliko mjeseci i duže. Vi i vaše dete imate bolje šanse za uspeh ako razumete koji su važni elementi stvaranja ove nove navike pre nego što odlučite da počnete.

Evo osnovnih koraka:

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost da uđete u ovaj proces
2. Kupite pravu nošu ili dasku za wc
3. Stvorite od noše dnevni ritual
4. Pokažite svom detetu kako vi to radite – pomoći će mu da shvati
5. Objasnite proces, kako se piški i kaki
6. Negujte istrajno ovu novu rutinu
7. Nabavite detetu odeću koja se lako i brzo skida
8. Budite nežni ako mu sporije ide ili nekada ne uspe
9. Počnite da podižete dete noću na nošu
10. Radujte se kada uspe, radujte se i zbog svog uspeha

1. Procenite spremnost vašeg deteta ali i svoju spremnost

Kada su deca stara oko godinu dana, ona su neurofiziološki zrela da mogu da shvate da imaju pun rektum ili bešiku. Neka su spremna da počnu obuku za nošu već sa 18 meseci, dok druga nisu zainteresovani do posle 3. godine. Najveći broj roditelja počinju obuku za nošu kada im je deca oko 2 godine i par meseci.

Upravo zato što postoji tako širok raspon uzrasta u stvaranju I razvijanju sposobnosti deteta za početak navikavanja na nošu, pazite na osnovne znake koji vam mogu pokazati da je vaše dete spremno da počne:

– da li je sposobno da sledi jednostavne instrukcije?
– može li da hoda i da sedne samo?
– ume li da sam svuče pantalone i da ih obuče ponovo?

Pokušajte da ne vršite pritisak na dete. Ako ne razume i ne može – ono jednostavno ne razume i ne može. Svaki pritisak će biti samo kontraproduktivan.

Uspeh u uspešnom prelasku na nošu više zavisi od spremnosti deteta nego od njegovog uzrasta. Nemojte očekivati da vaše mlađe dijete ima istu razvojnu liniju kao vaše starije dijete. Dečaci imaju tendenciju da se obučavaju malo sporije od devojčica, dok mlađa deca često uče brže od prve jer imaju starije dete za uzor.

Uzmite u obzir I druge izazove koji se nalaze pred detetom u tom trenutku. Ako dete preživljava bilo kakve nemire ili promene kao što je škola, nova beba, nova žena koja ga čuva, odlazak u školicu… nije pravo vreme da počinjete. Proces navikavanja na nošu odložite za malo kasnije kada situacija bude mirna.

Isto važi i za vas. Ako ste u sred selidbe ili adaptacije stana, ako ste tek prešli na naporan novi posao, ako doživljavate jutarnje mučnine zbog nove trudnoće, to nije pravo vreme da počnete dete da navikavate na nošu. Sačekajte nekoliko nedelja ili čak meseci da se okolnosti smire. Od žurbe ćete i vi i dete imati samo komplikacije i štete a nimalo koristi.

Navikavanje na nošu počnite onda kada ste spremni I u mogućnosti da detetu posvetite vreme, strpljenje, nežnosti i kada ste u stanju da ovaj proces prihvatate i sa malo humora.

2. Kupovina prave noše

Prvo i najvažnije, investirajte u nošu za decu koja je detetove adekvatne veličine, ne broj veću za sledeću godinu. Ili se odlučite za posebnu adaptiranu dasku za wc koja se pričvršćuje za vaš uobičajeni toalet. Posebna daska će pomoći da dete bude manje zabrinuto zbog korišćenja odraslog toaleta – može imati strah da će da padne u njega, ili ga možda plaši zvuk povlačenja vode.

Otkrijte na internetu koja je noša najbolja za vaše dijete pre nego što krenete u kupovinu. Kada krenete da kupite nošu povedite dete sa sobom. Zamolite ga da vam pomogne oko izbora noše. Kada se vratite kući, napišite njegovo ime na noši i ohrabrite dete da se za početak igra s njom. Na primer da stavlja lutkice da sede ili piške ili jednostavno da koristi nošu da sipa vodu u nju ili smesti igračke. Dobro je da mu noša postane drag i poznat predmet.

…nastavak teksta sledi…

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Strah od razdvajanja

Strah od razdvajanja

Sve bebe do nekog stepena osećaju strah kod razdvajanja. To je normalna faza emotivnog razvoja koja kreće u periodu kada bebe počinju da shvataju da stvari i ljudi postoje i kada nisu vidno prisutni pored njih.

U nekim fazama svog razvoja većina beba će pokazati primetnu anksioznost i postati uznemirena zbog mogućosti da bude odvojena od roditelja. Ako razmišljamo o tome kao o reakciji koja je deo evolutivnog razvoja, onda možemo da kažemo da se beba uznemirila jer je nemoćna i ostaje bez odbrane. Odlazi osoba koja je štiti i brine o njoj.

Stavovi o tome šta raditi kada je odvajanje bebe u pitanju je na određen način i kulturološko pitanje. Zemlje na Zapadu propagiraju odvajanje od najranijeg doba deteta. U nekim zemljama i tri meseca od rođenja. U drugim kulturama se dete ne odvaja od majke najmanje do prve godine života. Mi smo mišljenja da dete treba da ostane uz majku do početka svoje prirodne faze osamostaljivanja i to negde od 12. do 16. meseca. Ukoliko majka mora da počne da radi ranije dobro je da to bude na četiri sata a da za to vreme otac preuzme brigu o bebi.

Odvajanje bebe je frustrirajuće i za dete i za roditelje. Ono što treba da znate je da je separaciona anksioznost faza, koja traje određeno vreme, kroz koju dete prolazi i u jednom trenutku završi sa njom. Međutim veoma je važno da kroz tu fazu provedete dete bezbedno i da izgradite poverenje.

Kada se anksiozost najčešće javlja?

Bebe mogu da pokazuju znake anksioznosti već sa 6 ili 7 meseci ali za većinu beba separaciona anksioznost ima svoj zamah između 10 i 16 meseci i smanjuje se sa 2 godine. Najčešće se javlja kada se dete ostavlja kod kuće ili odvodi u obdanište zbog povratka majke na posao.

Beba takođe u tom periodu može da manifestuje separacionu anksioznost i tokom noći i za to treba imati razumevanja. Celokupan odnos roditelja prema bebi će joj pružiti sigurnost i pomoći joj da tokom noći mirno spava i to u svom krevetu. Ustanovite ritual maženja i čitanja pred spavanje, to će sigurno pomoći. Ali ako se desi da se beba ipak budi uznemirena i da ponekad može da je smiri samo vaše fizičko prisustvo tokom sna, nemojte joj to uskraćivati. Važno je da spavanje sa vama u krevetu ne postane navika, nego da svoju bebu neprekidno usmeravate na njen krevetac. I anksioznost tokom sna se smanjuje kada se dete približi 24. mesecu.

Postoji nekoliko stvari koje možete da učinite da pomognete svojoj bebi u ovoj fazi:

  • Ako je dete manje od uzrasta kada se može socijalizovati i uklopiti u kolektiv školice, a vi morate na posao, organizujte da brigu o detetu vodi neko ko je detetu poznat. Pokušajte da bebu ostavite osobi koju već zna i voli, kao što su tata, baka ili tetka. Vaša beba će i u tom slučaju protestvovati ali će ceo proces proći mnogo bezbolnije.
  • Neka vaša beba prvo upozna osobu koja će je čuvati, dok ste vi još u blizini. Čak iako je u pitanju poznata osoba, ako se tata, baka ili tetka ne snalaze najbolje ili ne znaju bebinu rutinu, dobro je da ste tu dok ne nauče.
  • Neka vaše pozdravljanje sa bebom bude iskreno i otvoreno. Nikako se ne smete iskradati. Potrebno je da pozdravljanje bude kratko i toplo i da se držite iste rutine i rituala svaki put kada se opraštate. Predvidljiva rutina pomaže detetu da izgradi poverenje u vas i da se suoči sa razdvanjem.
  • Pre nego što se odlučite na razdvajanje sa bebom, vežbajte kod kuće neke situacije koje su uvod u razdvajanje. Na primer pustite dete da samo ode u susednu (bezbednu) sobu i ostane u njoj par minuta, nemojte odmah krenuti za njom. Takođe kažite bebi kad vi napuštate sobu gde idete i da se vraćate. U oba slučaja dete će naučiti da je sve u redu i bezbedno ako ostane samo par minuta, kao i da ćete se uvek vratiti.
  • Ostavljajte bebu sa novom osobom ili u obdaništu prvo samo na sat vremena, pa polako produžavajte vreme.
  • Kada ostavljate bebu budite veseli i mirni. Vaša beba jako dobro osećakako se vi osećate i ako pokažete toplinu i entuzijazam znaće da je sve u redu. Ako plačete, kolebate se ili nervirate i ona će postati još anksioznija. Čak iako dete zaplače nemojte se kolebati. Osoba koja je čuva će vam verovatno reći da je dete prestalo da plače čim ste zamakli za vrata.

Roditeljska anksioznost zbog odvajanja bebe je takođe veoma veliki problem, naročito ako dete plače i buni se i time roditelja navede da se oseti krivim što „napušta“ dete. Imajte u vidu da je za dete važno da se osamostali i da će ukoliko ste sa razdvajanjem počeli u pravo vreme, vrlo brzo razvojno stići do faze kada će se radovati društvu u obdaništu. Ljubav, poverenje, nežnost i pažnju i dalje možete pružati detetu sa izuzetkom tih sati kada morate da radite.

Kroz razdvajanje dete uči da vam veruje i da razvija različite veštine na putu ka nezavisnosti. Razdvajanje je, ako je pravilno sprovedeno, korisno za bebu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Razvoj navika u ishrani „prohodalog“ deteta od 12+ meseci

Nemojte se iznenaditi ako se apetit vašeg živahnog energičnog deteta, sada kada je krenulo da puza ili već možda hoda, promenio. Tipično je da deca ovog uzrasta jedu malo manje i iznenada postanu izbirljiva kada je hrana u pitanju. Ova promena može izgledati za vas čudno s obzirom koliko je dete sada fizički aktivno. Razlika leži u tome da sada dete raste sporije i realno mu je potrebno manje hrane nego ranije.
Važno je da ne vršite pritisak na svoje dete da jede više. Umesto toga pustite njegov prirodan apetit da pokaže koliko hrane mu je potrebno da uzme. Iako ne možete da kontrolišete koliko jede, vi ste i dalje zaduženi da ono što je pred njim u tanjiru, ponudu hrane od koje će da bira ono što mu se dopada i treba mu. Prilikom svakog obroka je potrebno da nudite detetu raznovrsnu i zdravu hranu. Oduprite se iskušenju da mu dozvolite da uživa u grickalicama i slatkišima koje ćete možda ponuditi detetu u brizi da ono ne jede dovoljno. Rečenica „sito i debelo – zdravo dete“ ne stoji. Sve dok vidite da vaše dete napreduje ono je dobro. Kao i uvek, ako imate sumnji posavetujte se sa lekarom.
Jedenje čvrste hrane je još uvijek novo iskustvo za vaše dete. Možda će mu trebati vremena da se posle jednoličnosti teksture kašica i tečnosti, navikne na različite teksture, boje i ukuse nove hrane. Mala djeca vole i veoma im je potrebna postojanost i nepromenljivost rutine dana, od igranja do navika spavanja, međutim kada je hrana u pitanju ona su nepredvidiva, čak i kada je u pitanju poznata hrana.
Potrebno je da se pomirite sa tim da će vaše poraslo dete sada iz dana u dan menjati navike u ishrani. Imajte na umu pravilo da ne uvodite novu hranu dok onu već uvedenu detetu ne servirate nekoliko puta. Osim što sporije raste i nije više zainteresovano za hranu kao ranije, vaše dete postaje i sve samostalnije i u fazi je kada uči da samo pravi izbore. Ta potreba deteta će vama kao roditelju biti naporna ali je za dete važna veština koju će morati da razvija tokom godina. Razvoj te veštine uključuje i hranu. Pazite da ne pređete granicu u insistiranju na novoj hrani. Potrebno je da učite dete da isproba nove stvari ali nemojte da nova hrana postane način komunikacije i teren gde će dete početi da odbacuje novu hranu samo da pokaže svoju nezavisnost u odnosu na vaš pritisak – što se može desiti kada se približi drugi rođendan. Znači polako i u dobroj energiji sa novom hranom ali pokušajte da čvrsta hrana detetu postane navika pre nego što se približi druga godina.
Potrebno je često nudite raznovrsnu i zdravu hranu tako da može da bira i istražuje ukuse. Ako ne za vreme ručka onda tokom užina.
Vaše dete ima urođen i prirodan osećaj koliko mu hrane treba da bi zdravo raslo. Ne mojte se brinuti zbog ove faze ali vodite računa da izbor hrane koju dete ima pred sobom bude zdrav. Veoma je važno da detetu hrana bude ponuđena u pozitivnom i opuštenom okruženju. Ako detetu nad glavom vičete: „Jedi! Jedi!“ teško da će prihvatiti to što mu je u tanjiru, samo ćete ga rasplakati.
Evo par saveta kako da budete uspešniji u uvođenju čvrste hrane:

  • Nudite detetu tri redovna obroka i dve zdrave užine. Pobrinite se da vaše dete ima postavljen obrok i užine u određeno doba dana da ne bi pregladnelo ili jelo ukupno premalo tokom dana. Redovnim nuđenjem hrane umanjićete mogućnost da se dete zasiti poznatom teksturom tečnosti.
  • Kada nudite hranu pa i novu hranu, jednostavno je stavite pred dete bez velike gužve oko toga. Potrudite se da bude više vrsta hrane u tanjiru i da hrana odgovara detetovom uzrastu.
  • Uvodite nove namirnice jednu po jednu i u malim količinama. Umesto celog obroka nove namirnice nudite standardnu hranu ili omiljenu hranu uz nešto novo. Uvek uključite bar jednu stvar za koju znate da je dete voli – tako ćete se osigurati da je dete dovoljno pojelo.
  • Potrudite se da ponudite novu hranu kada je dete najgladnije, vi znate u koje doba dana je to slučaj, da li posle popodnevne dremke ili posle igre.
  • Nudite količinu hrane i veličinu zalogaja kao za dete. Detetova porcija je okvirno ¼ obroka odrasle osobe. Porcija mesa je veličine detetovog dlana a povrća 1 do 2 supene kašike za dete od 12 meseci na dalje.
  • Neka deca su senzorno osetljivija od druge. Jednostavno neće voleti teksturu neke hrane bez obzira na ukus. Ili će ih odbijati boja.
  • Potrudite se da dete ne povezuje određenu hranu sa negativnim iskustvima a to je na primer onda kada su bili bolesni ili jednostavno vaša nervoza.
  • Oduprite se iskušenju da detetu nudite zaslađenu hranu da bi ga nahranili.
  • Smanjite ometanja za stolom i u okruženju stola. Deca koja okolo trče, uključen tv, razgovor odraslih će detetovu pažnju i strpljenje dovesti u iskušenje. Ovo je faza kada dete uči da jede čvrstu i zdravu hranu i potrebno je da imate posebno strpljenje jer će vam se to višestruko isplatiti.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Poslednjih godina nauka je ostvarila veliki napredak u području istraživanja mozga. Psihoakustika je nova disciplina u kojoj se povezuju psihologija, fiziologija i akustika i koja proučava percepciju zvuka: način na koji slušamo, naše fiziološke reakcije i neurološki uticaj muzike i zvuka na mozak i druge delove nervnog sistema.

Psihoakustični snimci klasične muzike se koriste sa svrhom da poboljšaju funkciju sluha i mozga, a da istovremeno pruže lepo muzičko iskustvo. Pažljivo odabrana muzika može da posluži da ublaži stres trudnice, da je opusti, da istovremeno pruži blagu muzičku stimulaciju još nerođenoj bebi, da smiri uplakano novorođenče i takođe da podstiče na igru i istraživanje okoline bebe koja puza.
Bebe u materici najviše vole da slušaju uspavanke koje im pevaju mame i tate ali i laganu muziku Mocarta i Vivaldija
Uticaj muzike na telesno, mentalno, emocionalno i duhovno zdravlje poznat je odavno, a sada je i naučno potvrđen. Istraživači sa Univerziteta u Kaliforniji, otkrili su pozitivan uticaj Mocartove muzike na matematičku inteligenciju i orijentaciju u prostoru kod dece, a poznati britanski violinista Jehudi Menjuhin tvrdi da muzički talent duguje svojim roditeljima koji su mu pevali i svirali pre nego što se rodio.
Fetus čuje i reaguje na zvuk već od 16. nedelje trudnoće, što je pre nego što je samo uvo potpuno razvijeno: aktivno počinje da sluša u 24. nedelji trudndoće. Uvo se prvi put u razvoju fetusa pojavljuje u 3. nedelji trudnoće a postaje funkcionalno do 16. nedelje. U 4. mesecu trudnoće fetus reaguje na glasan zvuk na poseban način.

Pevanje uspavanki važnije je od govora
Mnoga istraživanja su proučavala uticaj uspavanki na fetus i na novorođenče. Istraživanja pokazuju da trudnice kao i mlade mame, imaju prirodnu potrebu da pevaju svom detetu. Ta potreba je instinktivna i veoma blagotvorna. Pevanje ima jači i bogatiji spektar zvukova nego govor i suštinski izaziva jače pozitivne reakcije, ima bolje efekte kako kod fetusa tako i kod beba.
Prvu lekciju jezika, sporazumevanja, fetus dobija u materici. Bebama gluvih majki često nedostaje ova prva jezička lekcija, pa se to kasnije može videti u poteškoćama u razvoju govora tog deteta.
Kao dokaz da fetus čuje muziku, stručnjaci navode kao primer da novorođenče više voli melodiju koju je mama pevala kad je bila trudna nego bilo koju novu melodiju koju mama peva kasnije. Bebe u materici slušaju i uče uzorke zvuka i frekvencija značajnih za njihovu kulturu, a mogu čuti zvuke u rasponu od 16 do 20.000 Herca.

Kako fetus reaguje na glasne zvuke?
Japansko istraživanje otkrilo je da su trudnice koje su živele u blizini aerodroma u Osaki rodile manju decu i bile sklonije preranom porođaju. Istraživači uticaja zvuka na fetus navode primer žene koja je u 7. mesecu trudnoće u zoološkom vrtu prisustvovala hranjenju lavova koje je bilo praćeno snažnim urlicima lava. Fetus je tada reagovao jakim udarcima u stomaku majke, zbog kojih se trudnica nije osećala dobro. Kada se dete rodile i u uzrastu kada je gledalo TV i emisije o lavovima i divljim životinjama, dete je veoma snažno reagovalo na slične situacije i zvuke sa ekrana.

Beba se u stomaku pokreće se u ritmu muzike
Istraživač Peter Hepper otkrio je da bebe reaguju i dugoročno pamte muziku iz televizijskih serija koje su njihove mame gledale tokom trudnoće. Kada novorođenče čuju poznate zvuke omiljene serije ili emisije, reaguje kao da je u pitanju nešto umirujuće i poznato, čak se raduje.
Pedijatar William Liley je otkrio je da od 25. nedelje trudnoće dete počinje da poskakuje u ritmu muzike koju sluša a istraživanje u jednoj londonskoj bolnici otkrilo je da muzika Vivaldija i Mocarta smiruje fetus od 4. do 5. meseca trudnoće, a glasnija muzika poput Betovenove i Bramsove navodi fetus na pojačanu aktivnost.
Neka istraživanja otkrila su da su novorođene bebe mirnije kada slušaju zvuke vode i mora jer ih podsećaju na zvuke koje su slušali u majčinom stomaku.
Stručnjaci tvrde da je prenatalni zvuk važan za prenatalni razvoj i pruža osnovu za kasnije učenje i ponašanje, a bebina izloženost muzici koja joj odgovara kada je još u majčinom stomaku pomaže joj u njenom kasnijem psihičkom, emotivnom, intelektualnom i duhovnom razvoju.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Igra kroz razvojne periode do druge godine  života  i njene terapijske moći

Igra kroz razvojne periode do druge godine života i njene terapijske moći

Igra je aktivnost koja je istovremeno i igra i rad.

Igra utiče na sve aspekte razvoja deteta: senzomotorni, kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), na razvoj govora, emocionalni, moralni, socijalni

U prvih 12 meseci, motorna veština se odlikuje pravcem od ležanja do stajanja; korišćenjem obe ruke i pokretima ruke ka ustima. Dok u socijalnom polju dečije oči posmatraju usta sagovornika, dodir roditeljske ruke je najveći podsticaj za lučenje hormona sreće u ovoj senzomotornoj fazi.

12 – 15 meseci, motorna veština doseže umeće hranjenja sa praznom kašikom;čak se poneko dete pretvara da spava a na socijalnom polju imitira neposredno viđene aktivnosti; drži pravilno lutku, medu…

15-19 meseci, motorne veština seže do sposobnosti da se pretvara – da hrani lutku, sebe…a aplauz za bravo su najveći podsticaj za lučenje hormona sreće.

20 meseci, javljaju se čari simbolizacije- zna da kutija može da „kobajagi“ bude auto; Pere „kobajagi“ sudove i radi pretežno ono što vidi od majke.

21 -24 meseci, povezuje dve radnje, lutka pije mleko a potom ide da spava. Socijalno: traži potrebne predmete za igru ali sa latencom i isto lako odustaje.

Ove igre su temelj za razvoj funkcionalnog govora i komunikativnosti svake jedinke.

Izostanak ovih aktivnosti, nekada može biti alarmna lampica da obratimo više pažnje na razvoj deteta.

Takođe ukoliko govor kasni ili dete nije dovoljno socijalno usmereno, potrebno je da se na vreme uključi u logopedski tretman. Tada će logoped igrovnim stimulativnim i sistematizovanim načinom u pravovremenom radu postupno doći do bolje komunikativnosti i bržeg razvoja govora.

Tanja Lukovac,
Master defektologije, logoped
Reedukator psihomotorike i okupacioni terapeut

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Igra

Igra

Igra je dečiji posao. Dok se igra, dete proživljava neka od prethodih iskustava, istražuje stvari vezane za njegov svet, odigrava svoja maštanja i snove. Dete uči o svom telu i o svetu oko sebe. Ulazi u razne vrste interakcija i uči prve socijalne veštine.

Kada igra počinje? Svaki put kada bebi menjate pelene, dajete obroke, stavljate bebu u krevetac, vaša beba odgovara na ritam, pokrete, osmehe, reči svojih roditelja. Od petog meseca igra postaje složenija: beba može da počne da se igra sa visećim ukrasima iznad mesta gde leži. Ako rukom zakači ukras, on će se zaklatiti iznad njene glave dok ponovo ne dođe do bebine ruke. Kada se pomera, visuljak pravi neke zvuke ako je od šuškavog materijala ili ima zvonce u sebi, takođe pravi i interesantne senke na zidu ako je lampa sa druge strane. Pustite bebu da se igra, ne prekidajte je svojim intervencijama. Beba uči da ispunjava sopstveni prostor svojom nezavisnom igrom. Igra takođe može da odloži bebin plač i neke njene primarne zahteve – dete se zaigralo.

Najveći deo igre bebe svodi se na niz eksperimenata, testiranja i isprobavanja toga kako svet funkcioniše. Na primer detetu koje je tek naučilo da hoda možete dati da nosi drvenu varjaču. Ona mu može ispasti iz ruke kada hoda. Dete će se sagnuti u pokušaju da je ponovo obuhvati. Ovoga puta kada hoda sa varjačom trudiće se da je drži obema rukama u pokušaju da je zadrži kod sebe, trudiće se da se koncentriše. Sad pada dete i to na zadnjicu jer gubi ravnotežu sa potpunim fokusom na varjači. Sad će ostati na zadnjici ali će gurati varjaču po podu proizvodeći razne zvuke. Šta je sve dete naučilo od jedne varjače: 1. usavršilo je veštinu hodanja, 2. naučilo je da održava ravnotežu držeći nezgrapniju igračku u ruci, 3. naučilo je da od varjače maštom napravi neku vrstu vozila koje „vozi“ po podu. Sigurno mnogo korisnije na sve načine od gledanja tableta ili televizije.

Nekada će dete koje puzi, negde oko sedmog ili osmog meseca, da se ustremi prema nekom predmetu interesovanja koji ćete vi opravdano proglasiti za „zabranjen“. Želi da ispita taj predmet. Možda već zna da se vi tome protivite pa će kada se približava da se osvrće da proveri gde ste vi i da li pazite na njega. Vi ste dete već naučili ako priđe predmetu koji nije za igru, da ćete ga uzeti u ruke, ukloniti sa datog mesta ili ćete ga držanjem ruku onemogućiti da posegne za datim predmetom. Objasnićete detetu energičnim glasom da taj predmet nije za igru. Daćete mu drugu opciju za igru. Šta dete uči: 1. da predvidi postupke odraslih iz svoje okoline, 2. da postoji način da ih kontroliše i privuče vašu pažnju.

Vaša reakcija će mu dati moć nad vama ili mu neće dati moć nad vama! Ako kriknete i potrčite prema njemu eto detetu radosti: kakva moć! Oduševljeno je i još mnogo puta će to ponavljati. Ako mirno priđete bez uzbuđivanja i skrenete mu pažnju šta je to što je u redu i šta dozvoljavate, dete tu moć neće dobiti. Zatim kada uradi ili se igra sa nečim dozvoljenim, pohvalite ga – važno je da fokus „moći“ prebacite na ono šta odobravate i pohvalu zbog toga.

Jednom kada dete nauči da hoda, mogući su razni eksperimenti deteta nad vama, prostorom, istraživanjem. Ako dete zamakne za ugao i izgubi vam se sa očiju, verovatno će cijukati da bi proverilo vaš odgovor i pozvalo vas da ga umirite jer mu je potrebno da zna da ste tu. Ako negde iza ćoška ćuti i umirilo se, proverite čime se bavi, moguće radi nešto nedopušteno.

Oko 13. ili 14. meseca već može da se desi da dva prohodala deteta budu jedan preko puta drugog i uđu u interakciju. Jedno dete će na primer uzeti suvu grančicu sa zemlje, drugo će se takođe, oponašajući ga, sagnuti da nađe svoju suvu grančicu. Njihove igre se poklapaju. Oponašaju pokrete jedan drugog, prateći brzinu pokreta, liniju i jačinu pokreta, bacajući predmet. Testiraju međusobne granice pokušavajući da uzmu grančice jedan od drugog. Ovo je već početak istraživanja socijalnih veština, komuniciranja bez reči, praćenje igara svojih drugara. Nemojte detetu uskraćivati društvo drugara jer je ono korisno na više načina.

Otac može započeti igru sa tek prohodalim detetom tako što će se zakloniti iza na primer velikog mantila i iznenada će „izvirivati“ iz njega a zatim se povući nazad. Svaki put kada se očeva glava pojavi dete će cičati od oduševljenja i smejati se. Ako tata ostane duže sakriven ispod mantila dete će zabrinuto krenuti da ga traži. Kad otac na kraju odbaci mantil i uzme dete u naručje ono će oduševljeno vriskati od zadovoljstva.

Igra se zasniva na očekivanjima, zabavnim iznenađenjima, varijacijama. Kroz igru dete uči od najranijih dana. Igra je veoma važan deo detetovog razvoja.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Druga beba

Druga beba

Majka se često u trenutku kada sazna da je u drugom stanju oseća nespremno da voli dva deteta odjednom. Za vreme svoje trudnoće jednostavno ne može da zamisli da će drugo dete voleti kao i prvo. Oseća da joj je teško starijem detetu kaže da dolazi još jedna beba. Kao da će se druga beba umešati u skladan odnos ljubavi sa prvim detetom. Kao da će dolaskom drugog deteta majka nekako izneveriti prvo dete.

Suparništvo između braće i sestara često je provocirano uprao ovom ambivalentnošću majke, snažan osećaj privrženosti koji majka oseća prema prvom detetu može da intenzivira suparništvo. Puno toga zavisi od svesnosti majke da je potrebno da sebi da vremena sa drugim detetom kao što je imala sa prvim detetom. Potrebno je da sebi da vremena da se u njoj osećanja ljubavi, privrženosti i prepoznavanja, bliskosti prema drugom detetu u potpunosti probude.

Jedno od najvažnijih iskustava svakog deteta je učenje o zajedničkom životu sa ostalim članovima porodice. Danas je veoma teško naći roditelje koji svoje dete uče o vrlini deljenja sa drugima. Upravo suprotno, većina roditelja se trudi da dete zaštiti od osećanja ljubomire i suparništva.

Ono što roditelj treba da uradi je da nauči dete da se oseća odgovornim za svog mlađeg brata ili sestru kao i za dobrobit cele porodice. Da bi ste ovo postigli nema potrebe da imate fokus na suparništvu. Starije dete treba da uči o odgovornosti prema drugim ljudima upravo izgradnjom svesti o tome da treba da deli sa svojim mlađim bratom ili sestrom i da je to prirodno. Dete će se suočavati sa suparništvom tako što će ga preoblikovati u brigu za mlađeg brata ili sestru. Dete će „proživeti“ to suparništvo kroz brigu.

Važno je da od bebinog dolaska u porodicu starije dete uključite u proces staranja o bebi. To ćete postići tako što ćete mu dozvoliti da u skladu sa svojim godinama obavlja određene zadatke kao što su: hranjenje bebe, donošenje pelena, pridržavanje i ljuljanje bebe kada je uznemirena. Pustite starije dete da bira šta će bebica obući i šta ćete joj novo kupiti, pustite ga da vam pomaže u presvlačenju – biće mu privlačnije i interesantnije ako bebi oblačite stvari koje je odabralo. Neka zabavlja bebu tepanjem ili pričom. Pustite ga da gura kolica. Kada izlazite u šetnju sa oba deteta, pripremite starije dete pričom da ljudi tako smešno reaguju na male bebe ali vole stariju decu podjednako kao i male bebe. Recite detetu da vas dvoje šetate bebu i da ako ste u parku i dosadno mu je da se igra, može da sedne pored vas. Ako se drugi ljudi okupe oko bebe, pričajte sa njima tako što ćete zagrliti starije dete. Vi ste ekipa, tim.

Ako ste kod kuće ceo dan možda ćete se osećati iscrpljeno zbog celodnevnog angažovanja da ugodite deci koja će se podjednako boriti za vašu pažnju i naklonost, svako na svoj način. Imaćete osećaj da im niste ugodili, da je neko uvek nezadovoljan, da ste neuspešni kao roditelj oba deteta. Naravno da niste, sve je to prirodno. Lek je da pronađete malo vremena u toku dana ali i duže vreme u toku nedelje kada ćete provoditi vreme samo sa jednim detetom. Nasamo ćete mu posvetiti svu pažnju, zajedno raditi stvari koje ga vesele i koje su vam oboma prijatne. Oboje treba da budete angažovani. Pitajte dete šta želi da radite a zatim mu zahvalite na ideji. Neka to vreme postane vaša nedeljna praksa i ritual.

Vaš stav prema oba deteta ne može biti podjednak iz vrlo jednostavnog razloga što su vaša deca različita, njihov temperament je različit, potrebe različite, senzibilitet, fizička izdržljivost… Potrebno je da se adaptirate na dečije razlike u karakterima i da ono što im nudite ili kako komnicirate sa njima, bude prilagođeno načinu na koji to oni mogu da prihvate i iskoriste. Čak iako biste želeli da vaše dete poseduje neke druge osobine, uzdržite se da pravite od njega ono što ono ne može da bude. Potrudite se da detetu pomognete da osobine koje poseduje i u kojima je najbolji, razvije na optimalan način. Hvalite svako dete zbog njegovog posebnog talenta i nemojte podcenjivati ono što radi prosečno.

Deca treba da znaju da su različita i da su baš takva prihvaćena i voljena. To će im dati odličnu osnovu za samopouzdanje u društvu kada još malo porastu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Povezivanje sa bebom

Povezivanje sa bebom

Pedijatri Maršal Klaus i Džon Kenel su prvi opisali uspostavljanje veze, takozvani „bonding“ između roditelja i novorođenčeta. Oni su naglasili značaj koji u tom procesu povezivanja i uspostavljanja odnosa ima prvih nekoliko dana po rođenju bebe. U tom smislu su isticali zanemarivanje tih potreba roditelja i dece u tadašnjim bolnicama gde se pre svega vodilo računa o fizičkom, medicinskom aspektu razvoja bebe.

Ovi pedijatri su prvi preporučili da mladi roditelji od samog rođenja u bolničkoj sobi provode određeno vreme držeći bebu, dodirujući je, pričajući sa njom. Preporučivali su da majke uspostavljaju dodir bebine i svoje kože da bi se održao kontinuitet bliskosti po izlasku bebe iz maminog stomaka. Očevi su ohrabrivani da drže bebu i takođe ostvare kontakt kožom. Istraživanja su pokazala da je to jako osetljiv trenutak i da tako blizak kontakt pomaže ocu da prigrli bebu, da se oslobodi napetosti i straha. Takođe je to način da mladi otac zdravo kanališe i usmeri sva svoja očekivanja i strepnje tokom trudnoće u smislu kakav ili kako će biti otac. Takav kontakt je način da se otac poveže sa činjenicom da je beba, njegovo dete, sada „stvarno biće“ a ne više neka bebica u stomaku koju čekamo.

Istraživanja dr Klausa i dr Kenela pokazali su i da je prisustvo babice (medicinske sestre) kao osobe koja je podrška i poseduje veliko iskustvo i tokom porođaja i nakon porođaja u prvim danima, dobar način da se mladi roditelji oslobode straha, pripreme za uloge roditelja i uspostave vezu sa bebom, razumeju njene potrebe.

Roditelji koji nisu uspeli da se povežu sa bebom i nisu imali dovoljno podrške mogu, kada krenu samostalno da se suočavaju sa potrebama i plačom bebe, da pomisle da „nisu uspeli a još nisu ni počeli da budu roditelji“. Međutim treba znati da je povezivanje sa bebom dugotrajni proces i da ništa nije izgubljeno. Čak i ukoliko okolnosti zahtevaju da beba odmah po rođenju bude prebačena u odeljenje intenzivne nege, zbog čega roditelji ne mogu da uspostave odmah kontakt sa njom, treba da znaju da nisu propustili priliku da se potpuno i zdravo vežu za bebu. Roditelji treba da znaju da svaka porodica ima svoj tempo razvoja i da nam je cilj dugoročno i čvrsto vezivanje. Prve trenutke sa bebom možemo porediti sa zaljubljivanjem ali je zato dugoročno vezivanje sa bebom ona duboka ljubav koja traži istrajnost i strpljenje.

Otkrivanje stvarne bebe

Kada prvi put provodite vreme sa svojom bebom i komentarišete njeno ponašanje, vi u stvari prvi put upoznajete svoje dete. Uvek treba da imate u vidu da je vaše dete jedinstveno po svim svojim osobinama. Fizičke osobine vidite odmah, oblik nosića, na koga ima prstiće, koje boje će biti oči… ali neke druge osobine: da li je ekstravertno ili mirno, da li je mazno ili ne, da li je spavalica ili je budna beba – te osobine ćete tek uočavati kroz bebino ponašanje. Ako ste maštali o mirnoj bebi a vaša beba je živahna ili plahovita ili se teško umiruje, to vam može predstavljati problem. Ako su mama ili tata na primer stidljivi ili tihi a dobiju dete bundžiju i drekavca to može biti problem. Ako je roditelj na primer robustan i energičan, glasan, a dobije dete koje je mirno, osetljivo i tiho – to takođe može biti problem. Ako su roditelji svesni da ih čeka prilagođavanje „stvarnoj bebi“ to će onda olakšati ceo proces. Koliko god beba bila različita po karakteru do vas, volećete je iz srca, tako da to ne treba da vas brine. Ukoliko se pripremite da ćete biti oprezni u svojim očekivanjima prilikom upoznavanja bebe, to može preduprediti neka mala razočarenja. Dete različitog temperamenta od roditeljskog, koje pritom kao svaka beba traži pažnju 24 sata 7 dana u nedelji, može za roditelja da predstavlja izazov.

U knjizi „Prvi odnos“ psihijatar Bertrand Krejmer je govorio o potrebi da roditelji pomire stvarnu bebu sa imaginarnom, sanjanom bebom. Pokušaji da se beba okarakteriše i svrsta u neku određenu kategoriju, deo su napora da se beba prihvati. Pa tako imamo „plačljivka“, „malu princezu“, „osvajača“, „anđela“. To su sve načini da roditelji pomire unutar sebe realnost sa sanjanim.

Beba se neće „uklapati“ ni u jednu ulogu 100% jer je beba biće i individua za sebe. Učite o svojoj bebi od nje same i prihvatite je kao jedinstvenu i samo vašu. Tako joj dajete najbolju podršku da zdravo odraste.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Kada vaša beba uđe u fazu takozvane “separacije” koju prati prohodavanje ali i razvoj osobina kao što je “ne” stav, agresivnost i prkos, možete se naći u situaciji da postanete zbunjeni kao roditelj i da ne znate gde da postavite zdrave granice. Vaše dete treba da razvija svoju slobodnu ličnost ali takođe i da se uklopi u strukturu vašeg vaspitanja.

Tantrumi (napadi besa), bacanje po podu, bacanje predmeta, vrištanje, su samo neke od ne baš omiljenih manifestacija detetovog ponašanja u ovoj fazi. Naravno da detetu ne treba sve dozvoljavati, ono mora da nauči šta je dozvoljeno a šta ne, šta je dobro a šta loše ponašanje, šta je prihvatljivo a šta nije prihvatljivo.

Agresivnost (12 do 36 meseci), ujedanje i bacanje predmeta

Agresivno ponašanje je normalna faza razvoja tek prohodalog deteta. U ovom uzrastu vaše dete otkriva nezavisnost i samostalnost. U njemu se javlja želja da istražuje, saznaje, postane nezavisno. U koliziji je između potrebe da ga mama štiti i potrebe da ode od nje. Dete traži ali često i ne zna šta traži i šta će od toga dobiti.

Nemojte se plašiti svog deteta u toj fazi, pokažite zdrav roditeljski razum i autoritet. Zabrana je detetu potrebna za zdrav razvoj podjednako kao i odobravanje. Dete mora da postavi strukturu dobro-loše i ako ga to ne naučite neće valjati.

Međutim treba da znate da je određena količina bacanja, ugriza, pobune – normalna, ne treba da vas zabrinjava ako se pojavi u detetovom ponašanju. To ne znači da treba da igronišete takvo ponašanje. Budite sasvim sigurni da vaše dete svaki put od vas čuje i jasno zna da je takvo njegovo ponašanje neprihvatljivo. Pokažite mu bolje i kvalitetnije načine da zatraži, dobije, dogovori se.

Važno je da ostanete mirni. Pokazujući mu kako se vi uspešno kontrolišete naučićete i dete da se isto tako kontroliše. Vikanje, udaranje deteta kada se ne ponaša dobro neće ga naučiti boljem ponašanju. Potrebno je da detetu ponovite, mirno i energično, sa ljubavlju, koliko god puta je potrebno da to nije prihvatljivo a sa druge strane pokazati mu šta je prihvatljivo. Na primer: ne postoji ni jedan razlog da se vaše dete koje interesuju predmeti u kuhinji, penje na gornje kuhinjske elemente da bi nešto videlo, koliko god se bunilo i plakalo, ne treba da ga podižete na sto ili kuhinjske elemente da nešto dohvati. Alternativa je da mu oslobodite donju fijoku, da na niske police pri podu, postavite predmete koje može da razgleda i da se igra sa njima, da mu dodate set predmeta koji su za njega bezbedni kao što su šerpice, kutlače i varjače, plastične posudice ili modlice. Povremeno menjajte predmete. Možete u njih sipati malo vode ili nečeg sličnog u zavisnosti od uzrasta i godišnjeg doba.

Postavite jasne granice svaki put na isti način uvek kada je dete agresivno. Budite istrajni i mudri. Nekad je dovoljno da dete fizički iznesete iz te situacije ili da mu skrenete pažnju na nešto drugo podjednako interesantno. Pomozite detetu da izađe iz besa svojim mudrim ponašanjem. Ako dete plače i buni se nemojte to shvatati tragično, izdržite malo, sa ljubavlju, mirno.

Nagrađujte i ohrrujte dobro ponašanje. Mnogo efikasnije od kažnjavanja je nagrađivanje. Ono postavlja fokus na sve ono dobro i prijatno koje sledi ako poštuje pravila i dogovor. Kad god kod deteta primetite da je prihvatilo neko od dobrih ponašanja, pohvalite ga. Na primer: ako dete pita da li sme da uzme igračku koja je pred drugim detetom ili da li sme da se ljulja a drugo dete je na ljuljašci, to je već veliki pomak u ponašanju jer nije prišlo da uzme ili gurne bez pitanja. Pohvalite takvo ponašanje podjednako jasno kao što ste objašnjavali kada su granice u pitanju. Dete će tako znati šta je u redu i da postoji prostor da uči i da prilagodi svoje ponašanje uz vaše odobravanje i podršku.

Dajte mu uvek vrlo logična objašnjenja zabrana ali i dozvola. Tako dete uči.

Budite konstantni i istrajni u svojim pravilima. Postarajte se da dete jasno poznaje posledice svojih ponašanja. Postarajte se da dete može da razdvoji svoju grešku u ponašanju od toga da je uvek voljeno i da uvek ima vašu podršku.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prvoj godini života ima svoje zakonitosti. Zato je veoma važno upoznati buduće roditelje kako da na pravilan i stimulativan način podstiču i ne remete prirodan razvoj motornih veština.
U period od 0-3 meseca treba obratiti pažnju na sledeće:

  • Bebu tokom ležanja treba okretati na oba boka i stomak (čim otpadne pupak). Česte promene položaja deluju stimulativno na nju i omogućavaju brže integrisanje u spoljašnju sredinu.
  • Kada nosimo bebu u naručju treba izbegavati uspravan položaj i forsirati horizontalan, tako da bebina glava bude položena na našu desnu ili levu podlakticu što bliže laktu, a njena ledja budu okrenuta ka našem stomaku i grudima.
  • Svaki dan, kada je beba raspoložena, poželjno je uraditi po nekoliko (bar 10) pokreta u svim zglobovima ruku i nogu, rame-lakat-šaka, kuk-koleno-stopalo, u svim pravcima koje taj zglob dozvoljava. Na primer kruženje unapred i u nazad u ramenima, kružni pokreti u kukovima na gore ukoso i upolje (poželjno za produbljivanje čašice na karličnoj kosti), itd. Zatim okrenuti je sa ledja na bok, jedan pa drugi i odvajati je od podloge lagano povlačeći je za ramena, a kasnije kad malo ojača hvatati je za šakice i raditi isto kako bi je podstakli da uspostavlja što bolju kontrolu glave i vrata. Na stomaku očekujemo da u prvom mesecu uspe da okrene glavu sa jedne na drugu stranu da bi već u drugom mesecu uspevala da odiže glavu, vrat i ramena od podloge za 45 stepeni.
  • Krajem trećeg meseca očekujemo da je počela da kontroliše glavu, a na stomaku da drži glavu i ramena uspravno, skoro pod pravim uglom u odnosu na podlogu.
  • Igra i igračke imaju važno mesto u ovom uzrastu. Prve igračke bi trebalo da su šareni krug, crno-bela lopta i zvečka. Nuditi ih u sredini tela u visini šakica i podsticati bebu da ih hvata i fiksira i prati pogledom.
  • Svaka naša aktivnost sa bebom ne bi trebala da bude brza, nagla i snažna nego lagana, ritmična i prijatna tako da beba pokazuje zadovoljstvo i uživanje tokom izvodjenja istih. U ovom periodu pripremamo je za zahtevnije motorne aktivnosti koje joj prirodno slede kasnije.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić