Bez razlike da li ste u braku, razvedeni ili samohrani roditelj, treba da imate u vidu da vaše dete voli oba roditelja. Iz koje god perspektive posmatrali, roditelji su uzor svojoj deci, deca uče iz ponašanja roditelja i iz izbora koje roditelji prave.
Deca kopiraju unutrašnje i spoljašnje ponašanje svojih roditelja. Ono što čini razliku je da ne kopiraju pola od jednog a pola od drugog roditelja ili od roditelja istog pola. Na ovaj proces utiče čitav niz faktora kao što su emocionalna bliskost, dostupnost oba roditelja, fizička bliskost i duhovna veza, povezanost sa svakim roditeljem pojedinačno.
Učenje od uzora znači da će dete pratiti izbore i modele svog roditelja ali može da znači i da će dete zauzeti i potpuno suprotne stavove. U slučaju da je jedan od roditelja napravio neke kompromise u životu i zbog toga „stradao“, odrekao se sebe, može da se desi da detetu upravo želja da ne ponovi tu roditeljsku grešku postane osnovna smernica u životu.
Na taj način nekada deca dolaze u situacije krajnosti, pa na primer ženska deca žena koje su bile „žrtve“ u porodici, fokus imaju na karijeri i samostalnosti ali sa druge strane podjednako ne znaju kako da uspostavne zdrav i kvalitetan odnos sa partnerom – što je bila suština maminog problema. Ili sinovi muškaraca koji su prihvatili dominaciju roditelja ili supruge, postaju izrazito tvrdoglavi i uporni u tome da sprovedu šta su zamislili ali sa druge strane se ipak u detaljima ceo život bore protiv toga da ne pokleknu „pokoravanju“ u raznim situacijama.
U današnje vreme većina dece provode relativno malo vremena sa roditeljima tako da je mogućnost da životne mudrosti i smernice steknu kroz posmatranje i doživljavanje roditelja manja nego u ranijim generacijama. Tim je važnije da su roditelji svesni koja je njihova važnost u detetovom životu i da je i odsutan roditelj i dalje važna figura i „roditelj“. Pričajući loše ili sa omalovažavanjem o drugom roditelju, sa podsmehom, netrpeljivošću i sl., samo činimo jako lošu uslugu našem detetu jer onda ima dva loša uzora koje želi da izbegne i postaje mu jako teško da postavi stabilno svoju ličnost.
Vaspitavanje deteta nije da naučimo kako da se ponaša – to je najlakše postići. Vaspitavanje je da ga naučimo kako da „bude“: stabilno, samopouzdano, sa svešću o sopstvenoj vrednosti, granicama, sa svešću o važnosti svojih potreba, sa poverenjem u svoje sposobnosti. Dete postaje samopouzdano i stabilno upravo kroz ljubav i podršku roditelja. Čak i ako jedan od roditelja nije sposoban ili prisutan da tu podršku pruži, nećemo detetu pomoći da sebe izgradi ako budemo govorili ružno o njemu. Figura odsutnog ili „lošeg“ roditelja i dalje ostaje figura roditelja, uzora, smernice, tačka prema kojoj se dete orijentiše. Odnos sa roditeljima spada u primarne odnose u životu, one na osnovu kojih formira sve druge odnose. Roditelj koji to ima u vidu će se ponašati zrelo u situaciji kada sa partnerom nije u najboljim odnosima.
Roditelji mogu da se raziđu ali za dete roditelji ostaju to što jesu. Ako ste se razišli od muža ili žene, vašem detetu je to i dalje tata ili mama. Potreban mu je. Ako za nešto treba da se borite onda je to da partner koji je odsutan iz detetovog života bude prisutniji. Kao i da drugi roditelj, ukoliko ste u braku, uvek ima vašu podršku i da sa njim imate dobru komunikaciju.
Važno je da vi vašim stabilnim odnosom i stavom postanete uzor svom detetu, da ne bi tražilo uzore tamo gde ne treba da ih nalazi – na ulici.
Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić