Category: Dete

Ako ste roditelj malog deteta verovatno vam se desilo da se ono zaceni na sred ulice ili još gore u prodavnici, a vi niste znali kako da odreagujete…

Zacenjivanje se vrlo često javlja kod dece uzrasta od dve do pet godina. Ogleda se u upornom, preteranom plaču ili ljutnji koja dovodi to toga da se dete „zaceni“ i zacrveni od količine emocija, koje obično „pršte“ na sve strane, te se dete bacaka, vrišti, jeca… Ovo ponašanje zbuni i uznemiri roditelje, jer ne znaju šta da urade sa tolikom količinom emocija koje dete pokazuje, a obično ne znaju ni kako da postupe u tim situacijama.

Gde roditelji greše?

Najčešće greške roditelja kada dete ispoljava ovaj vid ponašanja, ogleda se u sledeće dve krajnosti: prva grupa roditelja je u stanju da sve uradi da prestane zacenjivanje deteta, dok druga grupa roditelja agresivno reaguje, pa se izviče na dete ili ga udari. Obe greške imaju za posledicu kasnije neprilagođeno ponašanje deteta. Naime, ukoliko roditelj „popusti“ detetu kada se ono zaceni tražeći nešto, time šalje jasnu poruku koju će dete protumačiti ovako: „Aha, samo treba da „napravim scenu“, i dobiću sve što poželim. Što veći napad dobijem, to će drugi brže udovoljiti mom zahtevu.“ Kada se desi da roditelj i narednih puta reaguje na zacenjivanje popuštanjem, to ponašanje se učvršćuje, i sve se češće javlja, tako da vremenom roditelj postaje rob emocija svog deteta. Ta deca onda postaju krajnje razmažena i manipulativna. Sa druge strane, ukoliko roditelj agresivno reaguje na detetovo zacenjivanje, to može kratkotočno blokirati ovaj vid ponašanja, ali dugoročno razvija kod deteta osećaj inata, prkosa i buntovništva koje se u kasnijem uzrastu može ispoljiti na drugi, mnogo složeniji način.

Kako reagovati?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, važno je da razumemo zašto dete to radi. Emocije dece su intenzivnije nego kod odraslih, i vrlo često ona ne znaju šta sa njima. Emocije se nekontrolisano „izlivaju“ iz njih. Zato su odrasli tu da nauče decu kako da kanališu i usmeravaju svoje emocionalne reakcije. Takođe, u ovom uzrastu, kada se javlja zacenjivanje kao oblik ponašanja, razvija se detetova autonomija, samopouzdanje i sposobnost da kaže „ne“. Zbog toga je važno da se to ponašanje ne „saseče u korenu“, već da se kanališe. Dakle, važno je da roditelj prepozna emociju deteta, pruži mu podršku: „Razumem da ti je teško, i da si uznemiren, ali sada to ne može.“ Često roditelji popuštaju detetu iz straha (da se ne uguši, da mu ne pozli…), i zato je važno da dete oseti da podržavate njegova osećanja, da ga razumete i da ste tu za njega, ali uz postavljanje jasnih, nedvosmislenih i doslednih granica. Pritom, što manje reči, a što više dela – dete bez mnogo objašnjavanja i pravdanja skloniti iz situacije (prodavnice, ulice), i time mu jasno pokazati da se ovakvim vidom ponašanja ništa ne dobija. Roditelj ovako ličnim primerom pokazuje detetu kako da reguje. Tako će dete naučiti da može da kaže i uobliči svoj zahtev na neki drugi način, a ne zacenjivanjem koje ne vodi ni do kakvog efekta. Takođe, dete uči da postoje granice u njegovom ponašanju i prohtevima što je jako važno za njegovu emocionalnu i socijalnu zrelost. Tako posmatrano, zacenjivanje može biti odličan povod da dete usvoji nove veštine koje su mu neophodne da bi se razvilo u samostalnu, emocionalno stabilnu i socijalno prilagođenu ličnost.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Način na koji se obraćate detetu može mnogo da pomogne u podsticanju govora…

Vaš izraz lica i govor tela, boja i melodičnost glasa i, naravno, podrška značajni su elementi za pokretanje osećaja sigurnosti kod deteta, a samim tim i saradnje. Evo deset korisnih saveta kako da stimulišete govor kod svog deteta.

1. Značajno pojednostavite način obraćanja detetu u vidu jednostavnih i jasnih naloga.
2. Uspostavite direktan kontakt očima sa detetom dok mu se obraćate.
3. Dodatno skrenite pažnju deteta uz pomoć usmerenog govora pri obraćanju (možete imati mikrofon-igračku), kako biste još više podstakli dete da se oglašava. Kada čuje svoj glas brže će steći tzv. slušnu povratnu spregu i doći će do bržeg dozrevanja govornih centara u moždanoj kori.
4. Govorite veselim tonom, a možete i pevušiti. Ostvarite pozitan emotivni odnos i ne zaboravite da je temelj svake dobre stimulacije dečja zainteresovanost.
5. Pevajte detetu poznate pesme, i posle izvesnog broja ponavljanja pesmice, na kraju preskočitie poslednju reč ili frazu i sačekajte. Dete će najverovatnije predvideti kraj i izgovoriti traženu reč ili frazu. Kada igrate neku igru u kojoj koristite iste reči, naglašavajte poslednju reč, tako da dete zna da je ona važna, na primer: „Eci, peci, PEC”, ili „Prirema, pozor, SAD!” ili „Tri, četiri, SAD!”. Posle nekog perioda, ponovite igru i onda izostavite poslednju reč, kako bi dete moglo da dovrši izgovaranje.
6. Poželjno je da govor upućen detetu bude propraćen vizuelnom podrškom – pokretom, pokazivanjem slike ili predmeta. U početku koristite pokret – gestove, da podržite to što govorite (pokažete rukom na određeni predmet koji imenujete u toku igre). Deci sa jezičkom nezrelošću, još je potrebniji vizuelni uz verbalni podstrek. To obilato koristite u smislu integracije vizuelnih, auditivnih i kinestetičkih stimulusa.
7. Kada pokazujete neku sliku, npr. životinje, propratite načinom na koji se životinje oglašavaju: „mau!“, „av, av!“ ili „brrrm, brrrm!“ ukoliko pokazujete sliku automobila.
8. Češće ponavljajte iste slike, pokazujući te predmete u 3D koji su na slikama i potkrepite istim načinom izgovaranja, kako bi se dete naviklo na ovu rutinu, a zatim izostavite reč i vidite da li će je dete ponoviti uz prezentovanje date slike.
9. Kako bi se znanje prenelo i na ostale životne situacije (generalizovalo) iskoristite svaku priliku da imenujete stvari koje dete koristi, a ima veze sa prethodno prezentovanim slikama (imenica, glagola, prideva, predloga…). Čestim ponavljanjem reči ili fraza „ugradićete” ih u dnevnu rutinu sve dok dete ne počne da shvata ono što ponavlja i tome dâ značenje.
10. Ukoliko dete koristi više pojedinačnih reči, pokušajte da ih obogatite tako što ćete više koristiti prideve: „velika lopta“, „žuta kocka“, „prljave ruke“. Takođe, možete postavljanjem pitanja dodati glagole: „Šta radi bata, seka?“ Na taj način nastaju prve prave rečenice: „Pije mleko“, „Jede keks“…

Tanja Lukovac, master logoped
Stručna saradnica Škole roditeljstva

Roditelji sa nestrpljenjem očekuju prvu reč deteta, a kada se to ne desi iz najbližeg okruženja dobijaju „utešne“ odgovore – „Ma, progovoriće, što ste nestrpljivi!“ ili „Pa i tvoj stric je kasno progovorio, šta bi ti hteo!?“ Ovakvi komentari samo nakratko umire roditelje…

Ima više uzroka za kašnjenje govora i spori govorni napredak. Možda je dete u fazi prohodavanja, pa mu je koncentracija usmerena na to, možda ima sestru ili brata koji su po uzrastu vrlo blizu, pa mu se posvećuje manje pažnje. A, možda živi u dvojezičnoj porodici gde deca kasnije progovore jer uče istovremeno dva jezika. Ipak, uzroci mogu da budu i biološke prirode.

Šta sve utiče na razvoj govora?

Uzroci kašnjenja govora mogu biti vrlo raznoliki: pre svega neurološki, zatim genetski, anomalije razvoja mozga, kognitivni uzroci, psihogeni i emocionalni uzroci, deficit auditivne percepcije, motorni poremećaji, uticaj sredine, lateralizacija hemisfera Takođe, poznato je da se nasleđuju osobine roditelja i predaka, tako se i u govorno-jezičkom smislu osobine prenose na potomke. Kod jednog broja dece koja kasno progovore nasleđe je uzrok te razvojne smetnje. Nasuprot tome u nekom broju slučajeva dece koja imaju pretke sa govorno-jezičkim manama nije se ispoljila ista nasledna osobina.

Šta je razvojna disfazija?

U poslednje vreme sve češće se može čuti kako dete ima razvojnu disfaziju. Ovaj termin podrazumeva jezički poremećaj pri čemu deca imaju teškoću da razumeju, obrade i izraze jezičku misao. Ovi mališani imaju smetnje sa izgovorom velikog broja glasova, smetnje pamćenja reči, i nepravilnom upotrebom gramatičkih oblika (agramatičnost). Česta je opšta nesposobnost verbalnog izražavanja, reakcija na slušne signale, je adekvatna, ali je fonemski sluh nezreo za uzrast i razumevanje jednostavnih verbalnih poruka. U većini slučajeva to ne znači da sa detetom nešto nije u redu, već da razvoj govora ne ide očekivanom putanjom, i da je potrebna logopedska habilitacija, kako ne bi propustilo osetljive periode razvoja – momente kada je najspremnije da se jezičke strukture nadoknade. Razvojnu disfaziju možete da prepoznate kroz dva simptoma, poremećaj auditivne percepcije i jezički deficit.

Kada je stručna pomoć neizbežna?

• … ne razume jednostavne govorne naloge, ne tapše, ne maše u znak pozdrava i ne pokazuje tri dela svog tela do 18. meseca
• … ne ostvaruje zajedničku pažnju u trajanju od nekoliko sekundi
• … ne progovori do druge godine i u rečniku još uvek ima svega nekoliko reči
• … sa 30. meseci u govoru nema prostu rečenicu
• … ima tri godine i potpuno nerazumljiv govor
• … ima usporen razvoj govorno-jezičkih struktura

Tanja Lukovac, master logoped
Stručna saradnica Škole roditeljstva

Dete se najbolje igra u društvu sa drugim mališanima, pa ako imate dvorište ili baštu – pozovite prijatelje da dođu sa decom, ili idite u park gde uvek ima dece. Evo sjajnih predloga kako da se mališani zabave i ujedno postanu spretniji

U prirodi deteta je da se kreće, ali danas decu treba dodatno ohrabrivati da se igraju napolju, jer previše vremena provode u zatvorenom prostoru. Kada već znaju šta će da rade, ne treba ih sputavati. Ali, ako su bez ideje, svakako im treba pomoći u osmišljavanju aktivnosti, kako ne bi poželela odmah da se vrate kući, ili da se ne bi međusobno posvađala.

1. Vožnja tamo-amoKada su napolju, deca rado voze tricikl, bicikl, trotinet, a da se ne bi samo besciljno vozila u krug i sudarala, pomozite im da se igraju kreativnije. Neka svako dete izabere igračke ili nešto prikladno (plastične flaše, jastučiće sa stolica za sedenje, lopte…) što će biti “roba”, a zatim im predložite da je “razvoze” od “magacina do prodavnice”. Kobajagi prodavnica može da bude stepenište, česma u parku ili klupa. Kada primetite da im je ovo malo dosadilo priskočite im u pomoć i “regulišite saobraćaj”, na primer. Na ovaj način, dete razvija spretnost i preciznost, ali i snalaženje u prostoru.
2. Žmurke
   Žmurke su igra koja nikada ne izlazi iz mode, a vole je i mlađa i starija deca. Idealna je za igranje u sumrak, i to na otvorenom. Trčanjem i skrivanjem – deca razvijaju brzinu, spretnost, orijentaciju u prostoru.
3. Obruč
   Hula-hop obruč može da se vrti oko struka, ali i da se zakotrlja i pusti. Kada nakon krivudanja padne, dete otrči po njega i ponovo ga zakotrlja, i pusti u drugom smeru. Ako ima više dece, mogu da se takmiče čiji obruč će otići dalje. Predložite im da se podele u grupe i da po dvoje do troje uđu u jedan obruč i tako hodaju od jedne klupe do druge, na primer. Na ovaj način razvijaju spretnost i preciznost u držanju.
4. “Zaboravljene” igre
   Školice, klikeri, sve igre loptom su pogodne za igranje u dvorištu ili parku, i poželjne su jer podstiču koordinaciju pokreta, kao i preciznost.
5. Konopac i lastiš
   Preskakanje konopca i igre sa lastišom pored toga što povoljno utiču na koordinaciju pokreta, odlični su za sticanje kondicije posle perioda hladnih dana kada su deca više boravila u zatvorenom prostoru.

Snežana Milanović, diplomirani medicinar fizioterapeut
Stručna saradnica Škole roditeljstva

Dete se rađa sa mnoštvom genetskih predispozicija, koje, uz adekvatno socijalno okruženje, vremenom postižu svoj puni potencijal. Ipak, u psihološkom smislu, možemo razlikovati karakteristike ličnosti koje se pretežno nasleđuju i one koje se stiču tokom života i za koje je neophodna adekvatna podrška sredine u kojoj dete živi. Na koji način i od kog uzrasta to treba da činite? Odgovor je – od prvog dana rođenja vašeg deteta.

Continue reading →