Dete se rađa sa mnoštvom genetskih predispozicija, koje, uz adekvatno socijalno okruženje, vremenom postižu svoj puni potencijal. Ipak, u psihološkom smislu, možemo razlikovati karakteristike ličnosti koje se pretežno nasleđuju i one koje se stiču tokom života i za koje je neophodna adekvatna podrška sredine u kojoj dete živi. Na koji način i od kog uzrasta to treba da činite? Odgovor je – od prvog dana rođenja vašeg deteta.
Temperament i karakter
Smatra se da je temperament urođen sklop emocionalnih predispozicija i reagovanja, odnosno da se pretežno nasleđuje, dok su karakterne osobine, odnosno osobine koje čine samu srž ličnosti (određen sklop emocionalnog doživljaja sebe i sveta oko sebe, motivacija, moralne karaktersitike, itd…) uslovljene, pre svega, ranim razvojem deteta i njegovim odnosom sa primarnom porodicom.
Emocionalne poruke
Novije studije prenatalne i perinatalne psihologije ukazuju na to da je za detetov neophodno da primi odgovarajuće, neverbalne i verbalne, poruke koje će postati stubovi temeljci njegovoj ličnosti u daljem rastu i razvoju. Ono što beba na izvestan način „pita“ svoje roditelje je:
Da li sam željena?
Radost, dobrodošlica i nežnost kojom roditelji dočekaju svoju bebu jeste način na koji beba može da oseti da je željena. Dodir i neverbalna razmena ljubavi čine da se beba oseti voljeno što će doprineti tome da i kasnije u životu ima doživljaj sebe kao osobe koja zaslužuje ljubav.
Da li sam dobrodošla?Da li pripradam?
Jako je važno da se beba u prvim danima/nedeljama života oseti kao deo porodice, i kao neko ko pripada tu. Zanemarivanje i ignorisanje dečjeg plača, koje ponekad roditelji i svesno koriste, je model u kojem dete dobija odričan odgovor na ovo pitanje. Kada ovo iskustvo dugo traje, kasnije ta deca imaju problem da se osete kao deo grupe u svakom smislu (vršnjačka grupa, razred, šira socijalna zajednica).
Da li sam sigurna? Da li sam zaštićena?
Suočena sa potpuno novim i nepoznatim svetom oko i u sebi, beba traži podršku i osećaj sigurnosti od svojih roditelja/staratelja. Kad u ovim prvim mesecima beba primi adekvatan osećaj sigurnosti i zaštićenosti, oni postaju zdrav oslonac osećaju sigurnosti u sebe.
Da li sam viđena? Doživljena? Da li me čuju?
Nije slučajno što su neke bebe toliko glasne u pokušaju da skrenu pažnju na sebe. Bebi je neophodan osećaj da je primećena i da se na njen plač reaguje, jer tako stiče doživljaj sopstvenog postojanja i značaja u tuđim životima. Zato, koliko je to moguće, u prvim mesecima života, roditelji treba da reaguju na plač svog deteta pažnjom i posvećenošću, jer mu time šalju poruku da je važno.
…
Naravno, ova pitanja novorođenče postavlja svojim roditeljima neverbalno, tražeći način na koji može da oseti sigurnost, podršku i ljubav i, na izvestan način, ih „unese“ u sebe. Rani emocionalni „imprinti“ koje beba primi u prvim mesecima i godinama života, „boje“ njen doživljaj sebe i sveta oko sebe tokom života.
Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić