Psihomotorni razvoj deteta počinje još u intrauterinom periodu, kada se odvija intenzivni anatomski, a potom i funkcionalni razvoj nervnog sistema…
Veći deo razvoja čula i pokreta odvija se u drugoj polovini trudnoće, tako da novorođenče u trenutku rođenja ima razvijene osnove reagovanja na čulnu i motornu stimulaciju. Iako je teško utvrditi pokazatelje začetaka psihičkog života fetusa, javljanje refleksnih pokreta u četvrtom mesecu je jedan od pokazatelja.
Od euforije do ozbiljnosti
Od trenutka kada saznaju za začeće, budući roditelji prolaze kroz karakteristične faze u kojima se pripremaju za roditeljstvo. Nakon što saznaju za trudnoću, budući roditelji ulaze u nov životni period. Iako su u početku euforični, ubrzo nakon tog „prvog naleta“ dolazi svest o velikoj odgovornosti i neophodnoj zrelosti za ovaj životni zadatak. Tokom ove faze, oba partnera preispituju svoje detinjstvo, karakteristike svojih roditelja i razmišljaju o tome kakvi bi oni želeli da budu kao roditelji. Nakon toga, jedan od važnih trenutaka u trudnoći javlja se najčešće između 16. i 20. nedelje trudnoće, kada buduća majka oseća prve pokrete svoje bebe. Pokretanjem fetus na izvestan način „podseća“ buduće roditelje na sebe i svoje postojanje, podstičući ih time da intenziviraju pripreme za njegovo rođenje. Tada počinje razvoj svesti o bebi kao izdvojenom biću. Trudnica stvara sliku budućeg deteta, koja je vrlo često idealistična. Trudnica ponovo prolazi kroz proces preisitivanja sebe, pa je smena euforičnog raspoloženja sa periodima tuge česta tokom ovog perioda. Strahovi su učestaliji. Takođe, u ovoj fazi se često javljaju snovi o savršenom dečaku ili devojčici, kao i svest o preferenciji pola. Tokom poslednjih meseci trudnoće, budući roditelji sve realističnije doživljavaju svoju bebu. U ovoj fazi, domovi se preuređuju, kupuju se stvari za buduću bebu, i biraju se imena. Oba roditelja su u velikoj meri upoznata sa procedurama pre i nakon porođaja. Širi porodični krug je sve uključeniji u iščekivanje prinove.
Uticaj maminih emocija na bebu
U periodu trudnoće, većina žena razmišlja o tome da li i na koji način njeno emocionalno stanje utiče na razvoj bebe. Telesne, odnosno hormonske promene kroz koje trudnica prolazi je jedan od razloga što se trudnoća naziva „drugo stanje“. Povišena ili neujednačena emocionalnost je čest prateći efekat trudnoće. Svaka emocija koju doživljavamo, bilo da je prijatna ili neprijatna, ima svoju psihološku, fiziološku i ponašajnu komponentu. Putem fiziologije trudnice, tj. putem krvotoka, njene emocije se prenose na fetus. To se odnosi i na prijatne, kao i na neprijatne emocije. Naravno, to ne znači da žena tokom trudnoće treba da bude „pod staklenim zvonom“, bežeći od neprijatnih emocija, jer svi oni svakodnevni stresovi koje doživljava, i koje prevazilazi, ne ostavljaju trajnog traga na njoj, pa ni na njenoj bebi. Međutim, hroničan stres (partnersko ili porodično nasilje) ili jaka trauma (saobraćajna nesreća, napad, prirodne nepogode..) mogu dovesti do drastičnog povećanja nivoa hormona stresa u organizmu, što dovodi do povećane pokretljivosti fetusa, i do „fetalne panike“. Nakon rođenja, ove bebe su često hiperaktvne, a mogu imati i poremećen metabolizam. Naravno, važi i obrnuto, sve ono što uvodi trudnicu u prijatna osećanja opuštenosti, ljubavi, nežnosti, takođe se preko krvotoka prenosi na bebu. Zato se trudnicama i savetuje da rade one aktivnosti koje im prijaju (slušanje muzike, boravak u prirodi i sl), kao i da traže podršku u bližem socijanom okruženju (partner, bliža i dalja porodica, prijatelji…). Sve su ovo važni izvori prijatnih osećanja koja će budućoj majci, ali i bebi mnogo značiti na pragu rođenja.
Slađana Đorđević, master psiholog, sertifikovani psihoterapeut
Stručna saradnica Škole roditeljstva