Deca su već u najranijem uzrastu izložena senzacijama „potrošnje“: igara, zabave, uzbuđenja. Veoma često u obdaništima programi za decu su pravljeni tako da za dete „svega ima u izobilju“. Šta to znači? Vaše dete je neprekidno izloženo serviranim programima koji mu nude da se aktivira i uključi, kao i da nešto nauči ali sa druge strane navikavaju dete na neprekidan visok stepen „zabave“. Uglavnom je u obdaništima glavni fokus na grupnim aktivnostima da bi se ispunio dan druženjem i korisnim sadržajima. Zaboravlja se koliko od toga su deca u stanju da prime, koliko je deci nužno a koliko ih umara ili zasićuje. Takođe im stvara jednu vrstu navike da im dan organizuju i ispunjavaju drugi. Glavni razlog za grupne aktivnosti je pre svega to što je po detetu premalo vaspitačica. Pedagozi i psiholozi iz obdaništa će svakako objasniti roditeljima koliko je važno da dete uči sve što uči i u tome sigurno ima istine.
Ono što se zaboravlja a za detetov razvoj je izuzetno značajno je koliko je za dete važna dosada. Kada se deca dosađuju ona osećaju određeni nemir u telu. Roditelji i vaspitači gledaju tada da na neki način zaokupe detetovu pažnju da bi dete bilo mirno. Međutim sledeći korak dosade je ulazak deteta u prostor unutar sebe u kojem se nalazi stvaralačka energija i kreativnost deteta. Osobina koju svako dete poseduje. Tek u tački dosade dete se okreće unutrašnjem izvoru i počinje da stvara igru za sebe. Videli ste često dete koje se igra kamenčićima, komadićima papira, kutijom, priča sa drvcima zamišljajući da su nešto drugo.
Deca koja su u obdaništu previše angažovana u različitim aktivnostima (6 -7 sati takvih aktivnosti za dete najviše što može da primi), podižu svoj prag zavisnosti od „potrošnje“ igre i zabave. Deca kojima je dan u potpunosti organizovan u obdaništu, kada dođu kući traže od roditelja isti stepen „spoljašnje“ organizacije i zabave jer inače postaju „nemirna“. Drugim rečima kreće dosada.
Roditelji obično izlaze na kraj sa detetovom dosadom ili tako što isplaniraju zanimljiv plan i program i takođe pune detetov dan ili tako što, ako su umorni od posla, problem dosade rešavaju prevelikom količinom crtanih filmova ili još gore igrica na mobilnom telefonu ili tabletu.
Dete je opet daleko od svog unutrašnjeg prostora stvaralačke energije.
Dete kome je dosadno će biti za roditelja naporno. U početku će roditelj predlagati razne načine da se dete zabavi i dete koje je naviklo na to da je neprekidno „zasuto“ aktivnostima, će roditeljske predloge da se samo zabavi odbijati. Koliko god privlačni bili.
Potrebno je da roditelji izdrže bar 15 minuta u tome da ostave dete da se dosađuje. Toliko je otprilike potrebno da dete dođe u kontakt sa svojom kreativnošću i da se nečim zabavi. Unutrašnji nemir (telesni nemir) će se transformisati u unutrašnje istraživanje, dijalog i rad. Dete će postati mali stvaralac sopstvene zabave. Dete će početi samo da se igra.
Da bi ste bolje razumeli dete, prisetite se sebe kada posle izrazito naporne i dinamične radne nedelje svane subotnje jutro a vi odjednom osećate telesni nemir koji vas vuče da nešto radite. Ne možete da se svrtite i jednostavno odmarate. Imate potrebu da „završavate neke poslove“. Potrebno vam je vreme da dođete u kontakt sa svojom mirnom stvaralačkom energijom uz koju ćete stvoriti svoju „igru“. Kada odemo na odmor potrebno nam je nekoliko da na da počnemo da se odmaramo i uživamo u mirovanju. Isti taj momenat postoji i kod vašeg deteta kada ga smestite u miran prostor bez spoljne stimulacije – potrebno mu je vreme da se prilagodi.
Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić