Poremećaji pažnje ADD/ADHD i njihovo odražavanje na progovaranje

Poremećaji pažnje ADD/ADHD i njihovo odražavanje na progovaranje

Poremećaj pažnje ili ADD-ADHD (Attention defcit disorder – attention defiit hyperactivity disorder),  prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji je grupa poremećaja čija su osnovna obeležja deficit pažnje i hiperaktivnost. Karakterišu ih rani početak, prisustvo poremećaja u svim situacijama i uporno održavanje kroz vreme.

Poreklo i uzroci ADHD su sklop više faktora. Poremećaj i genetski i biohemijski faktori imaju značajnu ulogu (Caylak, 2012).Smatra se da između 5-12 % dece u svetu ima ovaj poremećaj(G. Polanczyk et al. 2007).

ADHD poremećaj se javlja rano u detinjstvu, traje dugo,uz varijacije u stepenu i izraženosti pojedinih simptoma i o njemu se govori kao o hroničnom poremećaju. Upravo raširenost pojave, hronični tok i uticaj na kvalitet života,  ukazuju na značaj problema  ali i značaj blagovremenog započinjanja terapijskog postupka.

 

Simptomi kao kriterijumi za ADD/ADHD:

  1. Stalno održavanje obrasca nepaznje i/ili hiperaktivnosti-impulsivnosti koji se meša sa razvojnim funkcijama. Šest (ili vise) od sledecih simptoma iz obe grupe koji postoje najmanje 6 meseci do nivoa da je prisutan na razvojnom nivou i da to direktno negativno utice na socijalne i akademske radnje:

Nepažnja:

  • česta nemogucnost poklanjanja paznje detaljima;
  • česte poteskoce u odrzanju pažnje prilikom zadatka ili igre (npr ima poteskoca da se fokusira tokom predavanja, razgovora ili duzeg citanja);
  • često deluje kao da ne sluša kada mu se direktno govori;
  • često ne isprati instrukcije i ne uspeva da završi školski rad, kućne poslove, ili obaveze na radnom mestu;
  • često ima poteškoća u organizovanju zadataka i aktivnosti;
  • često izbegava, ne voli ili je protiv njegove volje da se angazuje u zadacima koji zahtevaju neprekidan mentalni napor (npr. školski rad ili domaći zadatak, za starije adolescente ili odrasle, moze da ukljucuje i nepovezane misli);
  • često gubi stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti;
  • često je ometen nekim spoljnim stimulusima;
  • često je zaboravan u dnevnim aktivnostima.

 

Hiperaktivnost i impulsivnost:

  • često prisutan nemir prstiju, lupkanje rukama ili stopalima, vrpoljenje, nemogućnost mirnog sedenja na stolici;
  • često napušta mesto u situacijama kada je sedenje i ostajanje na mestu očekivano;
  • često trči ili se penje u situacijama kada to nije pogodno;
  • često nesposoban da se igra ili učestvuje u nekoj razonodi tiho;
  • često je „u pokretu“, ponašajući se kao „da je uključen u struju“;
  • često preterano priča;
  • često odgovara pre nego sto je celo pitanje postavljeno;
  • često ima poteskoca da saceka svoj red ( npr. čekanje u redu);
  • često prekida ili upada u reč sagovorniku.

 

 

  1. Nekoliko simptoma poremećaja pažnje ili hiperaktivnosti/ impulsivnosti bilo je prisutno do uzrasta od 12 godina.

 

  1. Simptomi su se pojavili u dva ili vise okruženja (npr. kuća, škola, posao, sa prijateljima ili rođacima, u drugim aktivnostima).

 

  1. Postoje jasne naznake da su simptomi povezani ili smanjuju kvalitet socijalnih, akademskih ili okupacionih funkcionisanja.

 

Vrlo često, deca sa ovim razvojnim problemima, odlažu govor. Roditelji opisuju stručnjacima da se njihovo dete ponaša baš kao što je opisano u simptomima nepažnje i hiperaktivnosti /impulsivnosti.

Ova deca bi trebalo da imaju tretman na što ranijem uzrastu kako bi se osnovni simptomi hiperkinetizma, impulsivnosti i nepažnje smanjili.

Posledično tome, dete će bolje usmeraviti svoju pažnju pa i slušnu pažnju na govor i govorne segmente rečenice (reči – kao izdvojene celine značenja). Tako će i do progovoaranja mnogo brže doći.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Share this...
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn