Postoji malo toga što pored porodice može tako snažno da utiče na dete kao televizija odnosno u novije vreme tablet i mobilni sa svojim sadržajima. Prosečno dete više vremena provodi ispred ekrana nego učeći u školi ili razgovarajući sa roditeljima. Drugim rečima dete o svetu i njegovim vrednostima, više nauči prateći TV programe, serije i sadržaje na YouTube-u i internetu nego slušajući članove porodice ili prijatelja iz okruženja. Samim tim mediji imaju ogromnu odgovornost i ulogu kada je u pitanju vaspitavanje dece ali je odgovornost takođe i na roditeljima.
Na YouTube-u postoje mnogi nekontrolisani sadržaji, svako ko želi da se promoviše ili zaradi na internetu može da napravi svoj profil i postavlja sadržaje, od tinejdžera do osoba veoma različite kulture od one koju želite da vaše dete prisvoji. Veoma često ćete naići na olako napravljene animirane sadržaje u kojima ima „duhovitih“ agresivnih scena sa udaranjem, povredama, rizičnim situacijama predstavljenim kao geg. Dete listajući sadržaje bez kontrole veoma često može da naiđe na šarene sadržaje koji mu postavljaju sistem vrednosti na pogrešan način.
Dete sedi ispred ekrana televizora ili tableta, očiju uprtih u ekran. Lice i telo su mu nepokretni, trza se na svaki iznenadan glasan zvuk, što govori o nivou njegove koncentracije. Glasovi i buka iz neposrednog okruženja ne mogu da probiju pažnju usmerenu na ekran. Dete će menjati sadržaje i listati priloge, čim mu jedan „šareni“ saržaj dosadi, ono prelazi na sledeći a izbor klipova i kanala je skoro neograničen. Odvajanje od ekrana će biti praćeno plačem ili histeričnim vriskom. Ovaj izliv besa omogućava detetu da se oslobodi napetosti i unutrašnje tenzije koje je skupilo gledajući sadržaje na ekranu. Detetova celokupna fizička i mentalna snaga uključena je u praćenje sadržaja i napetost sa ekrana i te kako utiče na dete.
Deca predškolskog uzrasta imaju ograničenu sposobnost podnošenja napetih situacija, tako da je za veliku većinu dece gledanje TV i sadržaja na internetu na dnevnom nivou najnapornije psihičko iskustvo. Veliki deo navodnih sadržaja za decu sadrži stresne situacije i nasilje. Izloženost stresu preko TV ili tableta smanjuje količinu „stresnih“ situacija koje dete može da izdrži u realnom životu pa su takva deca često napeta i netolerantna.
Deca od 4 do 6 godina se direktno ugledaju na odrasle i imitirajući njihov govor, pokrete i način razmišljanja, prave od njih svoje uzore. Veoma je lako da TV zvezde postanu detetovi idoli a ko je detetu idol odrediće sadržaj programa koji gleda. Nekada su deca gledala Branka Kockicu, seriju Neven ili Ulicu Sezam. Danas su junaci čak i dečijeg programa drugačiji, više su „potrošački“ nego edukativno orijentisani. Deca se uvlače u svet marketinških trikova kojim vladaju ekonomski interesi.
Roditelji treba da budu svesni toga kakvim uzorima i uplivima izlažu svoje dete. Istraživanja psihologa su pokazala da ako je neka veoma gledana emisija obilovala nasiljem da su deca posle gledanja pokazivala sklonost agresivnom ponašanju imitirajući junake sa ekrana.
Takođe su istraživanja pokazala da postoji direktna veza između opsesivnog gledanja TV i tableta dece uzrasta od 1 do 3 godine i poteškoća sa održavanjem pažnje (ADHD) iste te dece od 7 godina. Preterano gledanje televizije ili tableta, podrazumeva gledanje takvog sadržaja više od tri sata dnevno.
Za gledanje TV i tableta neophodno je odrediti čvrste granice. Mnoga psihološka istraživanja govore da čak deca do 2 godine i ne treba da gledaju sadržaje preko TV ili tableta. Za neku decu i dva sata takve zabave su preveliko opterećenje za psihu.
Osim rizika od pojave ADHD sindroma (poremećaja pažnje) roditelji, kako istraživanja kažu, izlažu dete i riziku od pojave gojaznosti koja predstavlja jedan od prisutnih problema u poslednje vreme kada je zdravlje dece u pitanju.
Jedan sat gledanja TV programa dnevno kada je radni dan i dva sata dnevno kada je vikend, je po mišljenju stručnjaka optimalno vreme koje dete treba da provodi uz zabavne sadržaje na TV ili tabletu. Pri tom bi to trebalo bar pola vremena da bude porodično gledanje TV – znači u kontrolisanim uslovima i uz razgovor o onome šta se gleda.
O delovanju igrica na decu i vremenu koje se provodi na takav način u kontekstu ovoga što je rečeno, ne treba previše ni govoriti. Posledice po detetovu psihu su iste.
Naravno da dete treba da nauči da se služi internetom i da bude tehnički pismeno, ali za tim do školskog uzrasta zaista nema prevelike potrebe. Mnogo je korisnije da vreme provodi u čitanju, sportu, igrama na svežem vazduhu, druženju sa decom i porodicom, nego uz ekrane TV i tableta.
Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić