Category: Dete

Prošlo je tri godine od izlaska prvog izdanja “Progovorilice”, praktičnog priručnika koji pomaže pri progovaranju deci sa govorno-jezičkim problemima, ali i svoj deci u doba progovaranja. Prvo izdanje je imalo 96 kartica u boji sa najfrekventnijim rečima iz većine vrsta reči (imenice, glagoli, pridevi, itd.), i glagolskih kategorija (onomatopeje, padeži, itd.). Koristili smo ih u svakodnevnom radu u našem logopedskom centru, što je neprocenljivo iskustvo. Takođe, od velikog značaja su bili i utisci roditelja i edukatora koji su koristili “Progovorilicu” i prateće kartice u svom radu.

Sva ta iskustva su primenjena pri izradi drugog izdanja priručnika. Kao logički potez se nametnuo jedan sažetak na reči koje je zaista potrebno predstaviti i provežbati pri samom progovaranju. Ostale vrste reči i gramatičke kategorije će biti predstavljene u nekom drugom, narednom priručniku koji će biti usmeren na ispravljanje agramatizama i rad sa starijom decom, jednog dana.

Kartice su redizajnirane da na bolji način opišu pojam ili radnju koju predstavljaju.

Jedna od čestih zamerki kupaca “Progovorilice” je bila upotreba latiničnog pisma u prvom izdanju. S obzirom na to da je knjiga mahom kupovana na ćirličnom području (Srbija, Republika Srpska, Makedonija), sa zadovoljstvom je odlučeno da novo izdanje bude na ćirilici!

Kako koristiti kartice?

1. Prirodni instinkt

Čini se da majke imaju instinkt da postignu komunikaciju što je moguće pre koristeći se najranijim dečijim biološkim šumovima kao stimulusima. Takvo majčino ponašanje nije slučajno. Govor propraćen pauzama, detetu pokazuje da očekuje odgovor, i daje mu priliku da odgovori. Dakle, prvi nivo je rešen. Trening komunikativnosti je urođen, samo ga treba i iskoristiti.

2. Nivo afektivnosti

Sledeći nivo uspeha u radu sa detetom zavisi od prilagođavanja interesima deteta kako bi se održala visoko afektivna situacija učenja koja će pomoći učenje novih reči i ovladavanje govorom. Ne možemo govoriti jednolično, niti kao što se obraćamo odraslima, jer će nivo detetovog interesovanja za našu govornu poruku opasti, a samim tim i uspeh našeg daljeg stimulativnog rada. Pre svega potrebno je da sledite prirodne emocionalne interese deteta, a pri tome istovremeno pomažete savladavanje neophodnih jezičkih sposobnosti, na onom nivou u kom kod deteta postoji zastoj u jezičkom razvoju.

3. Govor mora biti prijatan

Iskustva deteta vezana za učenje govora moraju biti prijatna. Ako je interes deteta radovanje nekoj igrački, upravo to treba da bude vaš vodič u pomoci da se ovlada imenicama ili glagolima vezanim za tu igračku. Iako je dat redosled najfrekventnijih reči kroz koje dete progovara, uvek se setite da ćete početi od onoga za šta je dete prirodno zainteresovano. To će izazvati njegova ugodna osećanja i dovesti do prirodnijeg razvoja, a ne samo učenja reči napamet. Kada zainteresujete dete, onda se nadovežite na ponudeni izbor reči iz Progovorilice (po predloženom poretku).

4. Kratak iskaz

Važno je koristiti kratak iskaz (jednočlani do dvočlani) npr: „Maca pade“…“Maca jede“, „Maca spava“, „Budi macu“!….itd.
Kratkim iskazom (jednočlanim ili dvočlanim), ali efektivno se obraćajte detetu u trajanju od 5-6 minuta postići ćemo bolje šanse za zapamćivanjem govora a time i bolje rezultate. Ova deca u većini slučajeva imaju niži kapacitet kratkoročne verbalne memorije,, kao i sniženu slušnu pažnju.

5. Učestalost ponavljanja istih reči – stimulusa

Važno je više puta ponoviti istu imenicu, kroz različite situacije, pa čak i desetak puta u toku jedne petominutne iteracije, npr.kao u prethodnom pasusu „Maca jede“, „Maca pade“…dete će zapamtiti MACA u različitim situacijama (uz različiti glagol: JEDE, PADE, PIJE…)

6. Učestalost stimulativnih perioda

Učestalije ponavljajte iste reči-stimuluse, čak 5 do 6 puta u toku dana u trajanju od 5-6 minuta. Ista situacija se mora ponavljati češće u toku dana, kako bi trajno ostala u dečijem pamćenju.

7 Istovremenost

Istovremeno, dok izgovarate određenu reč-stimulus, vizuelno potkrepite pokazivanjem adekvatne kartice. Potrebno je da se detetu pokaže slika ili predmet u momentu izgovaranja reči. Integrisanost pokreta u sklopu vizuelnih i auditivnih stimulusa potrebna je za razvoj govora. Za dete koje razvija govor izvori zvuka ili govora postaju mu upečatljivi tek kada ih vidi i čuje istovremeno. Govornu situaciju bi dete teško razumelo samo na osnovu auditivne (slušne) stimulacije.

8. Rastojanje u toku stimulacije

Budite na optimalnom rastojanju, u okviru detetove zone interesovanja. Ova deca nisu u mogućnosti u potpunosti da isprate i razumeju sadržaj govorne poruke ukoliko im majka nije direktno posvećena tj.u njihovom vidokrugu, već im se uzgred obraća dok obavlja druge aktivnosti. Ova deca ne mogu imati koristi od ovakvog načina obraćanja. Kod njih se sve dešava sada i tu gde oni sami mogu da dohvate, čuju, vide, opipaju..

9. Generalizacija

Osim što su videli sliku na kartici, određenu reč-stimulus dobro je predstaviti u prirodnom izgledu (igračka), a potom ga napolju generalizovati na sve ono što predstavlja dati stimulus: sve mace u parku, kuce, automobile, bate, seke itd..Potrebno je da dete vidi u punom obimu stimulisane pojmove, i na pravi nacin ih doživi. Reč kuca je oznaka za datu sliku kuce, a ona je naziv za sve kuce: i igračke kuce, i prave kuce u parku.
Ukoliko poštujete ovaj konkretno izneti model za stimulaciju, naravno strpljivo čekajući period od nekoliko meseci u kome se odvija stimulacija i u kome mora da dođe do dozrevanja određenih centara u centralnom nervnom sistemu zaduženim za govor, uspeh koji se zove progovaranje neće izostati! I na obostrano zadovoljstvo i logopeda i roditelja će se višestruko brže desiti!

Izvor: www.logoped.org

U poslednjih nekoliko godina, došlo je do dramatičnog porasta profesionalne i javne svesti o poremećajima auditivne percepcije (PAP), takođe poznatim kao poremećaji Centralne Auditivne obrade (PCAO). Na žalost, ovaj porast svesti je rezultirao mnoštvom zabluda i dezinformacija, kao i konfuzijom u vezi sa onim šta je (a šta nije) PAP, kako se PAP dijagnostikuje, i koje su to metode upravljanja i lečenja poremećaja.

Termin, auditorna obrada, često je upotrebljen u raznim situacijama da se označe različite stvari, a etiketa PAP je primenjena (često pogrešno) za širok spektar poteškoća i poremećaja. Kao rezultat toga, ima i onih koji dovode u pitanje postojanje PAP kao posebnog dijagnostičkog entiteta i drugih koji pretpostavljaju da termin PAP važi za svako dete ili odraslu osobu koja ima problema pri slušanju i razumevanju govornog jezika. Cilj ovog članka je da se razjasne neka od ovih ključnih pitanja, tako da čitaoci budu u mogućnosti da se bolje snađu u džungli informacija dostupnih na tu temu.

Terminologija i definicije PAP

U najširem smislu, PAP odnosi se na to kako centralni nervni sistem (CNS) koristi zvučnu informaciju.Međutim, CNS je ogroman, a takođe je odgovoran za funkcije kao što su pamćenje, pažnja i jezik između ostalih. Da bi se izbeglo mešanje PAP sa drugim poremećajima koji mogu uticati na sposobnost osobe da učestvuje, razume, i pamti, važno je naglasiti da je PAP auditivni deficit koji nije rezultat drugih deficita višeg reda, kognitivnih, jezičkih ili srodnih poremećaja.Postoje mnogi poremećaji koji mogu da utiču na sposobnost osobe da razume zvučnu informaciju. Na primer, osobe sa poremećajem pažnje / hiperaktivnosti (ADHD) mogu biti siromašni slušaoci i imati poteškoća razumevanja ili pamćenja verbalne informacije; Međutim, njihova stvarna neuronska obrada slušnog ulaza u CNS je netaknuta. Umesto toga, deficit pažnje je taj koji ometa njihovu sposobnost da pristupe ili koriste slušne informacije koje pristižu. Slično tome, deca sa autizmom mogu imati velikih poteškoća sa razumevanjem govornog jezika. Međutim, kod autizma postoji globalni deficit, višeg reda, koji je uzrok njihovih problema, a ne specifična auditorna disfunkcija.Na kraju, iako se jezička i audio obrada ponekad koriste naizmenično, od ključnog je značaja da se shvati da oni uopšte nisu ista stvar.Za mnogu decu i odrasle sa ovim i drugim poremećajima – uključujući intelektualnu ometenost i poremećaj senzorne integracije -slušanje i razumevanje, često vidimo kao problem višeg reda, globalni ili sveobuhvatan poremećaj i ne kao jedan poseban deficit u neuronskoj obradi auditivnih stimulansa per se. Neprimereno je da se oznaka PAP koristi kod tih ljudi, čak i ako su mnogi od njihovih simptoma veoma slični onima u PAP. U nekim slučajevima, međutim, PAP može koegzistirati sa ADHD-om ili drugim poremećajima. U tim slučajevima, samo oprezna i tačna dijagnoza može pomoći u razmršavanju relativnih efekata svakog.

Dijagnostikovanje PAP

Deca sa PAP mogu da ispolje veoma različite probleme . Na primer, oni mogu imati teškoća u razumevanju govora u bučnom okruženju, da slede uputstva i zapažaju razlike (ili da kažu koja je razlika) između govora koji slično zvuči. Ponekad se mogu ponašati kao da je prisutan gubitak sluha, često tražeći ponavljanje ili razjašnjenje. U školi, deca sa PAP mogu imati problema sa pravopisom, čitanjem i razumevanjem informacija predstavljenih usmeno u učionici. Često je njihov nastup u oblastima koje se ne oslanjaju na slušanje mnogo bolji, i oni su obično u stanju da samostalno obave zadatak kad znaju šta se od njih očekuje. Međutim, važno je da se shvati da ti isti simptomi mogu biti očigledni i kod dece koja ne ispoljavaju PAP. Zbog toga, uvek treba imati na umu da nisu svi problemi jezika i učenja zbog PAP, i svi slučajevi PAP ne dovode do problema jezika i učenja. PAP se ne može dijagnostikovati na osnovu liste simptoma. Bez obzira na to koliko simptomi PAP dete može imati, samo pažljiva i precizna dijagnostika može odrediti osnovni uzrok.

Multidisciplinarni timski pristup je od ključnog značaja da se u potpunosti procene i razumeju klasteri problema prisutni kod deca sa APD. Tako, nastavnik ili obrazovni dijagnostičar može staviti akcenat na akademske teškoće; psiholog može proceniti kognitivno funkcionisanje u raznim oblastima; logoped može da izvrši procenu pismenog i usmenog jezika, govor, i srodne sposobnosti; i tako dalje. Neki od ovih profesionalaca mogu da upotrebe testove koji obuhvataju pojmove “slušna obrada” ili “auditivna percepcije” i njihovi rezultati, a mogu čak da ukazuju na to da dete ispoljava “poremećaj slušne obrade.” Ipak, važno je znati da prava dijagnoza PAP mora biti od strane audiolog.Većina testova za procenu PAP zahtevaju da dete bude najmanje 7 ili 8 godina staro, zbog varijabilnost u funkciji mozga.Kada se uspostavi dijagnoza od APD, utvrđuje se priroda poremećaja. Postoje mnoge vrste deficita slušne percepcije, jer svako dete je individua, PAP se može manifestovati na različite načine. Stoga, potrebno je odrediti vrstu slušnog deficita, tako da se napravi individualni pristup i tretman.Važno je da se shvati da ne postoji jedan, najsigurniji, lek za sve metod u“ lečenju“ PAP. Bez obzira na parcijalnim izveštajima o “čudotvornim lekovima” koji su na raspolaganju u popularnoj literaturi ili na internetu, tretman PAP mora biti visoko individualizovana i specifičan iu odnosu na deficit. Bez obzira na to koliko određen terapijski pristup može biti uspešan za jedno dete, to ne znači da će isto biti efikasan za vaše dete. Zato je ključ za odgovarajući tretman tačna i pažljiva dijagnoza od strane audiolog.

Ključne tačke:
Poremećaj auditivne percepcije je auditivni poremećaj koji nije rezultat globalnog deficita, višeg reda, kao što su autizam, intelektulna ometenost, deficit pažnje, ili sličnih oštećenja.
Nisu svi deficiti učenja, jezika i komunikacije posledica PAP.
Bez obzira na to koliko simptoma PAP dete ima, samo oprezna i tačna dijagnoza može utvrditi da li je PAP zaista prisutan.
Iako je multidisciplinarni timski pristup od velike važnosti da se u potpunosti razumeju problemi koji su u vezi sa APP, dijagnoza PAP može se vršiti samo od strane audiologa.
Tretman PAP je veoma individualizovan. Ne postoji jedan pristup,tretman koji je prikladan za svu decu sa poremećajem auditivne percepcije.

Autor: Teri James Bellis, PhD, CCC-A
Preuzeto sa sajta: www.asha.org
Priredila i prevela:
Tanja Lukovac

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Kultura dobrih higijenskih navika, kao i dobre navike u ishrani, osnov su za zdrave dečje zubiće…

Kako bi se sprečila pojava raznih stomatoloških problema, veoma je važno da roditelji od najranijeg uzrasta navikavaju svoje dete da pravilno održava higijenu usta. Svojim primerom najbolje će mu pokazati kako da to čini, a dobre navike u ishrani, koje podrazumevaju tri glavna obroka, dve užine i između njih bar sat i po pauze, treba da budu glavna vodilja u odgoju deteta i preventivi kada je stomatologija u pitanju.

Koji su prvi preventivni koraci u dečjoj stomatologiji?

Noću žlezde minimalno luče zaštitnu pjuvačku, pa, čim fiziološki razvoj to dozvoli, detetu treba ukinuti noćne obroke. Ukoliko postoji potreba za noćnim unosom, onda to treba da bude čista voda ili nezaslađeni čaj. Deca koja dišu na usta posebno su ugrožena kada je oralno zdravlje u pitanju i taj problem treba rešavati sa lekarom specijalistom za ovu oblast u što kraćem vremenskom periodu. Isto se odnosi i na sisanje prsta i cucle, koji zajedno sa disanjem na usta izazivaju deformitete i nepravilan razvoj gornje vilice i srednjeg masiva lica, pa slobodno možemo reći da je odgovornost direktno na roditeljima kad su u pitanju problemi koji će uslediti kasnije ukoliko loše navike potraju.

Kada je pravo vreme za početak higijene usta?

Oralna higijena treba da bude utemeljena po samom rođenju, pa tako sve oralne površine na kojima postoje naslage od mleka treba da se čiste gazom namotanom na prst. Tako ćete preduprediti pojavu kandidijaze koja je česta kod beba, zbog pretežno mlečne ishrane.

Pranje zuba počinje sa prvim izniklim zubilem, negde oko šestog meseca i tada bi trebalo da usledi i PRVA poseta stomatologu. Ukoliko roditelji peru zube u prisustvu svoje dece svakodnevno, deci to postaje uobičajena rutina.

Kako održavati higijenu mlečnih zubića?

Oko drugog rođendana će nići preostali mlečni zubi, sa manjim ili većim vremenskim odstupanjem, što je genetski uslovljeno. Dečje četkice i paste za zube bez fluora danas su dostupne na svakom koraku, kao i gelovi koji omogućavaju bezbolno nicanje. Moćne paste za (re)mineralizaciju koje mogu kompenzovati nekvalitetnu pljuvačku, dostupne su u savremenim stomatološkim ordinacijama. Mogu se koristiti već od druge godine i ovo je period kada bi dete trebalo da uči da ispljune pastu iz usta.

Zašto je važno lečiti mlečni zube?

Zdravlje mlečne denticije je neizmerno važno jer će dugi niz godina biti prisutna u ustima, a od šeste do trinaste godine biće u kontaktu sa stalnim zubima. Ovaj period je kritičan za prenos karijesa sa zuba na zub, jer se karijes širi velikom brzinom, kao i svako drugo infektivno oboljenje. Mlečni molar zahvaćen karijesom u trećoj godini neće zasigurno da služi još celu deceniju, koliko bi trebalo. Mlečni zubi traju do dvanaeste godine i punih sedam godina mogu biti izvor infekcije za stalne zube.

Zašto je važno da mlečni zubi duže traju?

Svaki zub koji nedostaje mora se na vreme nadoknaditi. Prevremeni gubitak mlečnih zuba (usled cirkularnog karijesa) dovodi do gubitka mesta za stalne zube. Zub viška će, takođe, dovesti do gubitka simultanih kontakata i pravilnog zagrižaja.

Šta raditi kad dete povredi ili polomi zub?

Dečji uzrast karakteriše i dinamično ponašanje, pa su razne povrede jednostavno očekivane. Prilikom svakog, čak i najbezazlenijeg pada sa povredom lica i vilica, treba proveriti mobilnost svakog potencijalno povređenog zuba, jer ukoliko se zub rasklati, a stomatolog ga ne fiksira na vreme, može doći do njegovog trajnog gubitka. Čak i potpuno izbijen zub se može ponovo primiti ukoliko ga stomalog reponira na ispravan način, a da je pripremljen aseptično i pod uslovom da ne prođe duže od 30 minuta od povrede. Ovakav zub najbolje je transportovati u čaši mleka. Ukoliko dođe do potpunog izbijanja mlečnog zuba on se ne vraća nazad, ali je neophodno da stomatolog proveri da li je došlo do povrede stalnog zametka.

Šta je to minimalno invazivna stomatologija?

Prilikom bilo kakve povrede zuba ili ukoliko je zub nikao kao atipičan, treba insistirati na minimalno invazivnim tretmanima koji su potpuno bezbolni, bez brušenja. Ukoliko je brušenje neophodno radi se na maksimalnom očuvanju zdrave zubne supstance, što najsavreameniji stomatološki materijali i aparatura već uveliko omogućavaju.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić