Ako ste roditelj malog deteta verovatno vam se desilo da se ono zaceni na sred ulice ili još gore u prodavnici, a vi niste znali kako da odreagujete…
Zacenjivanje se vrlo često javlja kod dece uzrasta od dve do pet godina. Ogleda se u upornom, preteranom plaču ili ljutnji koja dovodi to toga da se dete „zaceni“ i zacrveni od količine emocija, koje obično „pršte“ na sve strane, te se dete bacaka, vrišti, jeca… Ovo ponašanje zbuni i uznemiri roditelje, jer ne znaju šta da urade sa tolikom količinom emocija koje dete pokazuje, a obično ne znaju ni kako da postupe u tim situacijama.
Gde roditelji greše?
Najčešće greške roditelja kada dete ispoljava ovaj vid ponašanja, ogleda se u sledeće dve krajnosti: prva grupa roditelja je u stanju da sve uradi da prestane zacenjivanje deteta, dok druga grupa roditelja agresivno reaguje, pa se izviče na dete ili ga udari. Obe greške imaju za posledicu kasnije neprilagođeno ponašanje deteta. Naime, ukoliko roditelj „popusti“ detetu kada se ono zaceni tražeći nešto, time šalje jasnu poruku koju će dete protumačiti ovako: „Aha, samo treba da „napravim scenu“, i dobiću sve što poželim. Što veći napad dobijem, to će drugi brže udovoljiti mom zahtevu.“ Kada se desi da roditelj i narednih puta reaguje na zacenjivanje popuštanjem, to ponašanje se učvršćuje, i sve se češće javlja, tako da vremenom roditelj postaje rob emocija svog deteta. Ta deca onda postaju krajnje razmažena i manipulativna. Sa druge strane, ukoliko roditelj agresivno reaguje na detetovo zacenjivanje, to može kratkotočno blokirati ovaj vid ponašanja, ali dugoročno razvija kod deteta osećaj inata, prkosa i buntovništva koje se u kasnijem uzrastu može ispoljiti na drugi, mnogo složeniji način.
Kako reagovati?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, važno je da razumemo zašto dete to radi. Emocije dece su intenzivnije nego kod odraslih, i vrlo često ona ne znaju šta sa njima. Emocije se nekontrolisano „izlivaju“ iz njih. Zato su odrasli tu da nauče decu kako da kanališu i usmeravaju svoje emocionalne reakcije. Takođe, u ovom uzrastu, kada se javlja zacenjivanje kao oblik ponašanja, razvija se detetova autonomija, samopouzdanje i sposobnost da kaže „ne“. Zbog toga je važno da se to ponašanje ne „saseče u korenu“, već da se kanališe. Dakle, važno je da roditelj prepozna emociju deteta, pruži mu podršku: „Razumem da ti je teško, i da si uznemiren, ali sada to ne može.“ Često roditelji popuštaju detetu iz straha (da se ne uguši, da mu ne pozli…), i zato je važno da dete oseti da podržavate njegova osećanja, da ga razumete i da ste tu za njega, ali uz postavljanje jasnih, nedvosmislenih i doslednih granica. Pritom, što manje reči, a što više dela – dete bez mnogo objašnjavanja i pravdanja skloniti iz situacije (prodavnice, ulice), i time mu jasno pokazati da se ovakvim vidom ponašanja ništa ne dobija. Roditelj ovako ličnim primerom pokazuje detetu kako da reguje. Tako će dete naučiti da može da kaže i uobliči svoj zahtev na neki drugi način, a ne zacenjivanjem koje ne vodi ni do kakvog efekta. Takođe, dete uči da postoje granice u njegovom ponašanju i prohtevima što je jako važno za njegovu emocionalnu i socijalnu zrelost. Tako posmatrano, zacenjivanje može biti odličan povod da dete usvoji nove veštine koje su mu neophodne da bi se razvilo u samostalnu, emocionalno stabilnu i socijalno prilagođenu ličnost.
Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić