U drugoj ili trećoj godini roditelji počinju da sumiraju svoje stavove i osećanja u vezi bebinog sisanja palca i cucle. Da li se beba tako smiruje? Da li je cucla anatomski bolja? Da li će sisanjem promeniti položaj prednjih zuba? Da li je palac prljav? Da li je to ružna i opasna navika?
Koliko god roditelji pokušavali da odviknu dete od sisanja palca, ono će naći načina da se negde sakrije i da udovolji toj svojoj potrebi i navici. Neka deca sisaju palac i do sedme ili osme godine kada su već đaci, pa to rade krijući se ispod jorgana ili iza naslona fotelje.
Kod neke dece koja sisaju palac ili cuclu doći će do ortodontskih problema, ali rizik je manji pre pojave stalnih zuba. Kada govorimo o ortodontskim problemima sisanje cucle je definitivno manji rizik od sisanja palca, a sisanje palca je manji rizik od guranja više prstiju. Ponekad se zubi sami vrate u pravilan položaj i isprave kada sisanje palca prestane, tako da kod mnoge dece sa ovom navikom nije potrebno naknadno ispravljanje zuba protezom. Čest je slučaj da deca koja moraju da nose protezu, imaju genetsku sklonost ka krivljenju zuba, iako nikad nisu sisala ni palac ni cuclu.
Najugroženija su povučena deca koja sisaju palac najveći deo vremena i to čine i kasnije posle navršene pete – šeste godine. Ako je tako nešto u pitanju roditelji pre svega treba da obrate pažnju na to šta se dešava sa njihovim detetom u sferi socijalizacije.
Dete sisanje povezuje sa zadovoljstvom i samozadovoljavanjem pa će lakše odustati od sisanja palca ako mu se ponudi neki drugi izvor zadovoljstva: ćebence koje je mekano i može da ga mazi ili pesmica koju može da pevuši. Ali da li to treba da radite u ranim godinama?
Da bi roditelji imali dobar uvid u problem sisanja palca i cucle, treba da shvate da ono predstavlja jedan oblik samozadovoljavanja, umirivanja zadovoljstvom. Već fetusi sisaju palac. Novorođenčad imaju refleks stavljanja šake u usta (Babkinov refleks).
Kada je beba uznemirena i pokušava da se smiri, pribeći će sisanju palca kao načinu da uspostavi kontrolu nad sobom. Taj obrazac je urođen.
Istraživanja pokazuju da se sa bebama koje sisaju palac ili cuclu lakše komunicira. Po nekim istraživanjima davanje cucle bebama kada zaspu smanjuje rizik od SIDS sindroma.
Imajte u vidu sa sisanje palca i cucle za bebu nije samo „deformisani prednji zubi i nepce“ nego mnogo više i važnije od toga. Izbor između cucle i palca, ako je detetu potrebno takvo umirivanje, ima korene u istoriji porodice i kulturi kojoj pripada. Ako brinete da je palac uvek dostupan a da se cucla može oduzeti, imajte u vidu da niste nikada videli veće dete koje koristi cuclu. Jednostvno se ta potreba vremenom i odrastanjem reguliše. Ako razgovarate sa psihologom reći će vam da je bolje da dete ima višak umirivanja nego manjak. Potreba za oralnim umirivanjem je individualna i na nju ne možete uticati, dete je ima i pre nego što je svesno šta radi, tako da je autentičnost njegove potrebe nesumnjiva.
Ako pokušate da detetu prekinete naviku u periodu kada mu je uteha potrebna – samo će se još više vezati za nju.
Roditelj koji se protivi sisanju palca neka razmisle o cucli. Treba da vam bude jasno da je svet bebe i malog deteta prepun stresova, nepoznat. Deca su sklona traženju načina da se sama uteše odnosno da se izbore sa stresom. Priroda im je to dala. Stručnjaci smatraju da je to znak zdrave sposobnosti deteta da se pobrine za sebe.
Dečije samozadovoljavanje palcem ili cuclom kod roditelja izazivaju osećaj neadekvatnosti. „Moje dete je uznemireno, ne mogu to da gledam, da li sam ja kriv/kriva…?“ Kao i u svim drugim oblastima detetovog razvoja, učite od samog deteta šta je njemu baš specifično razvojno potrebno. Tako ćete bolje pomoći svom detetu nego da striktno pratite tabele razvoja koje su napravljene za svu, nekad i veoma različitu decu. Samo beba može da vam kaže da liste na pravom putu. Roditelji koji su sklopili čvršći savez sa pravilima nego sa svojom bebom, treba da razmisle o varijantama izbora koja nekad mogu da predstavljaju mudrije odluke i za njih i za bebu.
Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić