Category: Porodica

Kako da pripremite starije dete za dolazak bebe?

Kako da pripremite starije dete za dolazak bebe?

Kada se mama vrati kući sa bebom, starije dete može da reaguje nerazumevanjem za majčin stalni zamor i iscrpljenost, ali i da bude plačljivije…

Već i sam odlazak majke u porodilište u starijem detetu može da izazove uznemirenost, a kada mama dođe kući sa bebom, ono se jednostavno nalazi u čudu, ne shvata šta se događa oko njega, a često dobija manje pažnje nego pre dolaska bebe i može da se oseća zanemareno. Zato je važno da starije dete pripremite za veliku promenu koju donosi dolazak novog člana porodice.

Recite detetu na vreme lepu vest

Detetu od četiri godine treba saopštiti što pre, čak pre nego što se to kaže rodbini i bliskim prijateljima, da će dobiti brata ili sestru. Potrebno je da mu se objasni, na njemu razumljiv način, osnovne stvari o začeću i trudnoći, kako bi ono makar i delimično bilo upoznato sa tim koliko je beba, koja tek treba da dođe, njemu bliska. Priče o rodama i slične, na prvi pogled izledaju simpatično, ali one ne pomažu vašem detetu da na pravi način shvati situaciju. Knjige sa slikama i ilustracijama nekad mogu da budu od dragocene pomoći, da dete razume kako to beba dolazi. Ako dete ima manje od četiri godine, sa slikovitim objašnjenjima ipak bi trebalo sačekati izvesno vreme. To je još uvek uzrast u kome je dete isuviše okrenuto sebi, sa stalnom neodoljivom potrebom da bude u centru pažnje. U ovom uzrastu deca mogu da imaju velike poteškoće da shvate za njih potpuno nerazumljiv pojam kao što je nerođeno dete.

Ne obećavajte nerealne stvari

Sa približavanjem termina porođaja, i u kući vidljivih priprema za dolazak bebe, dete postepeno počinje da shvata pravo stanje stvari. U prikladnim situacijama detetu treba pričati kako mami raste stomak, zato što beba raste, kako bi ono polako shvatalo šta se zapravo događa. Pogrešno je detetu obećavati kako će sve biti isto kada beba dođe, zato što tako jednostavno neće biti. Umesto toga, svom detetu često ponavljajte da ćete ga voleti isto kao do sada i pomozite mu da shvati pozitivnu stranu dolaska brata ili sestre. Najmanje razumevanja ima dete u uzrastu između dve i tri godine, jer je tada veoma vezano za majku i nije u stanju da razume pojmove pripadanja, ali i vremena, niti da razume da njegova majka može svoja osećanja da usmeri ka nekom drugom detetu. U tom uzrastu deca su veoma osetljiva na promene koje se događaju u neposrednom okruženju, pri čemu može da se oseća veoma ugroženo, čak i pri samom spominjanju dolaska novog člana u kuću.

Obavite promene na vreme

Promenu sobe, kreveta ili navikavanje na nošu (naravno ako je dete u tom uzrastu), treba obaviti pre nego što dođe beba. Ukoliko to nije bilo moguće, potrebno je promene odložiti za izvesno vreme, dok se stanje u kući ne normalizuje. U protivnom će se starije dete osećati zapostavljeno, usamljeno i obeshrabreno, što će samo produbiti stres u kome se već nalazilo. Na vest o dolasku bebe, starije dete može naglo da promeni ponašanje. Ono je u stanju da od vas traži da ponovo nosi pelene, da pije mleko iz flašice, da drži cuclu u ustima i neće dozvoliti ni za trenutak da se odvoji od majke. Sve su ovo načini kojima dete pokušava da skrene pažnju na sebe.

Dodelite mu važnu ulogu

Najbolji način izbegavanja izrazito ljubornog ponašanja je veće angažovanje starijeg deteta u pripreme oko dolaska bebe. Zajedno sa vama treba da ide u kupovinu, da pokazujete slike kada je ono bilo dok je bilo beba ili pokazujete predmete sa kojima je volelo da se igra kada je bilo malo. Kada beba dođe kući, može se očekivati da starije dete svakim danom sve više menja svoje ponašanje, i da otvoreno iskazuje svoju ljubomoru. Istraživanja ukazuju da je potrebno ublažavati takve reakcije kod starijeg deteta, svakodnevnim angažovanjima oko dodavanja ili odlaganja predmeta oko bebe, ako se bebi nešto kupuje uvek treba kupiti neki manji poklon starijem detetu, slikati decu zajedno, ići svuda zajedno… Ukoliko se starijem detetu ne ukazuje dovoljno pažnje , posebno u vreme kada je majka veoma zauzeta oko dojenja i kada je u stalnim bliskim kontaktima sa bebom, kod starijeg deteta koje to posmatra, može da izazove osećaj zanemarenosti i jake ljubomore, koje ono može da iskazuje na različite načine i sa različitim zahtevima na kojima uporno insistira.

Pokažite ljubav delima, ne samo rečima

Zato je potrebno detetu neprekidno pokazivati i dokazivati da je vaša ljubav prema njemu nepromenjena, i to ne samo rečima nego i svakodnevnim postupcima. Postepeno saznavanje da i dalje ima svoje isto važno mesto u porodici, detetu unosi smirenje u svakodnevnom ponašanju. Bez obzira na vašu prezauzetost oko bebe, biće potrebno najmanje jedan sat dnevno posvetiti se isključivo starijem detetu. Tada sa njim treba pričati, čitati mu ono što ono voli, razledati omiljene slikovnice, ili ako je nešto starije, prigodnu kraću emisiju na televiziji. Time ćete pokazivati da je vaša zainteresovanost ista kao što je bila i da vam je veoma važno šta vaše dete misli i oseća ne samo u vezi bebe, nego i svim drugim događanjima u kući.

Stručni tim Škole roditeljstva

Mentalno-higijenski pristup trudnoći i roditeljstvu – II deo

Mentalno-higijenski pristup trudnoći i roditeljstvu – II deo

Doživljaj nekih žena neposredno pred porođaj ili odmah posle njega o tome da ne osećaju nikakvu ljubav prema detetu koje očekuju ili su upravo dobile, kod njih produkuje krivicu i doživljaj sebe kao loših majki, remeteći normalan tok stvari i postepeno afektivno vezivanje koje bi inače, s vremenom, nastupilo između njih i beba…

„Bebasti izgled mladunčeta“ (malene fizičke mere, srazmerno veća glava, kraći udovi, na glavi istureno čelo, razmaknute oči, isturene i zaobljene jagodice, nespretnost mladunčeta u pokretima i kretanju, dečji plač) – sve to izaziva tipični afektivni i bihejvioralni sklop reakcija, želju za bliskim fizičkim kontaktom, nošenjem, ljuljanjem, maženjem, zaštitom… „Bebasti izgled“ služi kao pokretač, okidač materinskog ponašanja.

Materinska osetljivost

To je pojačana svesnost o postojanju deteta, spremnost da se odmah reaguje na detetove signale i visoka prijemčivost za signale koji dolaze od deteta. Osetljiva mati je spremna da primi bebine signale, da ih pravilno interpretira i reaguje na njih, bez većih odlaganja. Neosetljiva mati, za razliku od osetljive, skoro uvek sama započinje interakciju sa detetom, ili interveniše prema svojim željama, raspoloženjima, ne obazirući se na detetovo traženje.

Posledice materinske (ne)osetljivosti

Deca osetljivih majki su sigurnija, u stanju su da istražuju nepoznata mesta koristeći pritom majku kao izvor sigurnosti, prihvataju kratkotrajna odvajanja od majki.

  • Negativne posledice neosetljivosti – kod deteta se stvaraju: osećanje nesigurnosti, straha, osećanja ugroženosti, psihofiziološke smetnje.
  • Razlozi smanjene materinske osetljivosti: umor majke, depresivna raspoloženja, zaokupljenost drugim aktivnostima, pogrešno tumačenje detetovih signala usled svojih psiholoških potreba i odbrana, odbijanje da se prilagodi detetovom ritmu, potreba nekih majki za konstantnom kontrolom svojih beba…
Hranjenje i frustracije pri hranjenju

Rigidnost u sprovođenju pravila ishrane izaziva detetovu fiziološku nelagodnost, napetost, čest i produžen plač, psihosomatske varijacije telesne težine i poremećaje ishrane. Prerano odbijanje od dojki, majčino nestrpljenje pri dojenju, nedovoljna osetljivost na detetove poruke da je gladno, netolerantnost za detetove manipulacije sa bradavicama, mogu da uslove pojavu anoreksije kod odojčeta, kao i u kasnijim fazama detetovog razvoja.

Faze razvoja ranog emocionalnog odnosa dete-roditelj
  • Od rođenja do drugog meseca deca socijalno reaguju skoro prema svakoj osobi
  • Od 2. do 7. meseca deca direktno socijalno reaguju uglavnom na članove porodice
  • Od 6. do 8. meseca dete je razvilo već jasnu privrženost prema majci, boji se nepoznatih osoba (strah 8. meseca, ili anaklitički strah) i buni se zbog odvajanja od majke
  • Posle 8. meseca, detetu simbiotski odnos sa majkom postaje sve manje potreban. Ono se polako odvaja i individualizuje, kako u odnosu sa majkom, tako i u odnosu na druge značajne osobe, što predstavlja proces separacije i individualizacije. U tom procesu upoznavanja okoline, ono je stalno suočeno sa pretnjom gubitka objekta, odnosno majke, a reakcija deteta na ovaj pretpostavljeni gubitak je separacioni strah. Za lakše prevazilaženje separacionih strahova mnoga deca koriste prelazne objekte (lutku, plišanog mecu ili neku drugu mekanu igračku).
Dva načina uticaja deteta na roditelje
  1. Karakteristikama svog razvoja i promenama koje vremenom nastupaju i koje su zajedničke za svu decu (u početku kod deteta preovladava aktivnost i redukcija stimulacije, a kasnije reaktivnost i traženje stimulacije iz okoline. Dete informiše svoje roditelje o svojim mogućnostima, željama i ograničenjima, karakterističnim za dati uzrast).
  2. Jedinstvenim sklopom odlika koje su tipične samo za to dete (utvrđene su urođene razlike u učestalosti i dužini plača, sklonosti ka problemima uspavljivanja i spavanja, dužini vremena koje dete provede u snu i učestalosti osmehivanja). Pol deteta takođe izaziva različite reakcije – majke svoje devojčice više gledaju, smeše im se, vokaliziraju, dok dečake više dodiruju i drže u naručju.
Roditelj i dete: jednosmerni ili dvosmerni uticaji? Ko tu koga vaspitava?

Tomas i Čes su 1977. longitudinalnom, dvadesetogodišnjom studijom ispitivali temperament kod dece: lako, teško, zatvoreno dete. Lako dete je prijatno, odgaja se bez problema, dobro adaptirano na nove situacije, novu hranu, nove ljude, veselo, ima redovan ritam hranjenja, spavanja, uživa da uči nove igre, da uzima učešće u novim akcijama. U ovoj grupi se najređe pojavljuju razvojni poremećaji. Teško i zatvoreno dete, uprkos ogromnim količinama strpljenja i emocionalne stabilnosti roditelja, reaguje povlačenjem, oštrim protestom kada se nađe u novim situacijama, bilo u odnosu na hranu, na oblačenje, nove ljude ili mesta. Tomas i Česova tvrde da se ove razlike u temperamentu formiraju u uzrastu od 2. do 3. meseca i od tada su duže vreme stabilne. Oni tvrde da su mogućnosti uticanja na detetov razvoj mnogo manje nego što to roditelji misle.

Zadatak roditelja je da prepozna individualne karakteristike deteta i da, shodno tome, prilagodi svoje ponašanje. Pored pozitivnih emocija koje izaziva roditeljstvo, činjenica je da je roditelj ponekad, više ili manje, ambivalentan prema detetu. Psihološko opterećenje koje dete predstavlja za svakog roditelja razlikuje se od roditelja do roditelja. Isto dete predstavlja različito opterećenje za različite članove porodice, pa čak i za istog člana u različitim vremenskim periodima.

Mentalno zdravlje i planiranje porodice?

Planiranje porodice podrazumeva ne samo limitiranje broja, već i ostvarivanje optimalnih vremenskih razmaka među rađanjima i označava očiglednu meru lične i socijalne kompetencije. Svetska federacija za mentalno zdravlje stalno upozorava na povezanost planiranja porodice i mentalnog zdravlja ljudi.

Tekst preuzet iz knjige „Od zdravih roditelja do zdravog potomstva“

Mentalno-higijenski pristup trudnoći i roditeljstvu – I deo

Mentalno-higijenski pristup trudnoći i roditeljstvu – I deo

Mentalna higijena je naučna disciplina koja, koristeći se sopstvenim, ali i doprinosima drugih nauka (biologija, psihijatrija, psihologija, sociologija, antropologija, defektologija), preduzima mere usmerene ka zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja…

Psihologija roditeljstva proučava promene koje nastaju ispunjenjem funkcije roditeljstva, ispituje značaj koji novostečeni status roditelja ima za ličnost, ispituje rast i razvoj roditelja kroz roditeljstvo. Veoma je važno da žena zna da njeno emocionalno stanje utiče na bebu još dok je u stomaku, kao i da ukoliko prepozna velike promene u svojim osećanjima i odnosu prema trudnoći potraži adekvatnu pomoć.

Da li čin rođenja deteta označava i rođenje roditelja?

Razvoj identiteta roditelja počinje mnogo pre nego što čovek i žena postanu biološki roditelji. Neke želje, ideje i predstave o sebi kao o budućem roditelju, javljaju se još u najranijem detinjstvu. U periodu do svoje zrelosti ovaj razvoj ide u smislu selekcije prihvatljivih i odbacivanja neprihvatljivih odlika svojih roditelja kao roditelja.

Ključni period u razvoju identiteta oba roditelja je period trudnoće, koji je u tekstovima i studijama različitih autora po Brinovij (Breen, 1975) doživljen kao:

  1. Trudnoća kao prepreka

    Teškoća, prepreka, nevolja koju treba prebroditi, da bi se zatim žena vratila na status „zdravog“, tj. predtrudnički period. Trudnoća je period intenzivnih promena koje mogu da dovedu do dezorganizacije i patoloških reakcija. Neka istraživanja govore da žene sa nekim osobinama ličnosti koje odstupaju od prosečnog (povećana anksioznost, konflikt oko prihvatanja uloge pola, emocionalna razdražljivost, itd.), imaju veće probleme u toku trudnoće (preterano povraćanje, muka, toksemija u trudnoći, produženo vreme trajanja porođaja i sl.) (Gunter, 1963).

  2. Trudnoća kao razvoj
    • Period u kom preovladavaju mogućnosti za razvoj i rast ličnosti žene…
    • Trudnoća je kritična faza koja vodi novom nivou integracije i razvoju ličnosti (Benedek, 1959)
    • Trudnoća je normalna kriza (G. Bibring, 1961) koja se javlja kod svake trudnice – kriza koja pod povoljnim uslovima vodi u sazrevanje.
    • Kaplan (Caplan, 1961) smatra da je trudnoća period povećane sklonosti osećanjima krize. Neki problemi se doživljavaju većim i važnijim i ličnost ne može da koristi uobičajeni repertoar svojih metoda za rešavanje tih i tako doživljenih problema.
Razvojni zahtevi pred budućom majkom
  • Obrada specifičnih strahova vezanih za trudnoću i porođaj, za neizvesnost i nepoznavanje ishoda trudnoće
  • Prilagođavanje na hormonalne i fizičke promene
  • Promena životnog stila
  • Menjanje pojma o sebi
  • Priprema na novu ulogu – ulogu majke, ili na ulogu majke više dece
  • Adaptacija, obično u većini slučajeva, na neplaniranu i neočekivanu trudnoću
  • Komunikacija majka – fetus
  • Dete je deo psihosomatike majke, tj. kroz tzv. „ekscitacije krvi“ biće mu prenesena stanja u kojima se majka nalazi
  • Krv majke, tj. fetusa je medijum kojim sve promene koje se dese u majci mogu da budu prenesene na dete
  • Fetus pamti ritmove otkucaja majčinog srca, te je kao novorođenče posebno osetljivo na te zvuke: istraživač Simon je iskoristio šumove majčinog srca i uspevao je da odjednom smiri plač celog odeljenja novorođenčadi
  • Tomatis je snimio glas majke i elektronski ga preradio kao da dolazi iz vodenog miljea (kao da je prošao kroz amnionsku tečnost) i koristio to u svojim psihoterapijskim seansama sa pacijentima.
  • Sarkissoff je sličnu metodu upražnjavao kod autistične dece
Uticaj emocionalnih stanja majke na razvoj fetusa

Povišena strepnja, različiti strahovi, depresija, stres mogu negativno da utiču na fetus i da dovedu do povećane osetljivosti deteta na različite frustracije i sklonosti ka različitim psihopatološkim manifestacijama u ranom detinjstvu.

Stres majke

Dovodi do povećanja nivoa adrenalina, hormona koji se luči u stanjima stresa, što kod fetusa dovodi do „fetalne panike“ i prevelike pokretljivosti, što je i potvrđeno ultrazvučnim pregledima. Termin „hiperaktivni fetus“ odgovara upravo stanju trajnijeg stresa kod majke. Po rođenju, ovakva deca su često hiperaktivna, sa nestabilnim vegetativnim nervnim sistemom, što se manifestuje ubrzanim radom srca i pojačanom pokretljivošću organa za varenje.

Šta još kaže psihologija i stručnjaci na tu temu?

Preterana zabrinutost o mogućim posledicama loše emocionalne atmosfere u kojoj se razvija trudnoća je takođe štetna, jer stvara ili pojačava upravo onaj uslov koji treba izbeći, a to je dugotrajna napetost i zabrinutost. Ispoljavanje postnatalnih poremećaja zavisiće od sredinskih faktora posle porođaja, koji mogu da ublaže ili ponište negativne činioce koji su postojali u toku prenatalnog perioda.

Tekst preuzet iz knjige „Od zdravih roditelja do zdravog potomstva“

error: Content is protected !!