Category: Porodica

Obratite pažnju – hitna stanja kod dece

Obratite pažnju – hitna stanja kod dece

Fras (febrilne konvulzije)

U pedijatrijskoj praksi, stanje febrilnih konvulzija, u narodu  poznatog kao fras, predstavlja jedno od urgentnih stanja. Klinička slika je dramatična, često praćena grčevima i gubitkom svesti, pa roditelji to opisuju kao da dete umire. Najčešće nastaju pri prvom skoku telesne temperature, pre nego što je detetu i izmerena temperatura. U najvećem broju slučajeva se javljaju u uzrastu od 6 meseci pa do kraja 3 godine. Smatra se da postoje nasledne predispozicije a sreću se  nešto češće kod dečaka. Tokom napada roditelji treba dete da postave u bočni položaj, pri čemu detetu ne treba nasilno otvarati usta i detetu treba obarati telesnu temperaturu . U praksi roditelji dovode dete kod pedijatra kada su već konvulzije prošle.

Povrede

Povrede su sastavni deo svakog detinjstva. Roditelj mora i treba da sagledava svet oko sebe onako, kako to vidi dete i kako ga ono doživljava. Obezbedjivanje sigurnosti deteta jedno je od najosnovnijih odgovornosti roditelja koja praktično više nikada ne prestaje. U zavisnosti od uzrasta deteta, postoji velika razlika u vrsti zaštite koju detetu treba pružiti. Sa 3 meseca dete zahteva potpuno drugačiji nadzor u odnosu na dete od 12 ili 24 meseca. Treba imati u vidu da je celokupna detetova pažnja usmerena upravo na ono što mu se brani.

Povrede glave su česte, pre svega zbog relativne veličine i težine glave u odnosu na telo, slabe  koordinacije  i čestih  padova. Potres mozga nastaje usled udarca ili pada na glavu, započinje kratkotrajnom nesvesticom, bledilom i povraćanjem. Potrebno je mirovanje  i pažljivo praćenje detetovog stanja naredna 72 sata. Teža povreda je kontuzija mozga sa neurološkim ispadima. U principu svaka povreda glave zahteva odlazak kod pedijatra.

Prelomi ekstremiteta se takodje relativno često sreću u dečjoj traumatologiji. Karakteristični prelomi kod dece su subperiostalni takozvani prelom zelene grane i epifiziolize. Kod svake ozbiljnije povrede ekstremiteta potrebno je izvršiti privremenu imobilizaciju priručnim sredstvima  do odlaska kod lekara.

Opekotine

Opekotine su nažalost često prisutne kod dece i to dvostruko u odnosu na odrasle. Mala deca imaju tanju kožu od odraslih pa su i oštećenja teža, zbog čega su i gubici iz organizma preko opekotina veći. Presudno značenje imaju veličina opekotine i njena dubina. Kod dece se najčešće vidjaju na glavi, vratu, dlanovima i guzi. Lečenje se započinje prvom pomoći , a sastoji se od što bržeg izlaganja opečene površine mlazu najhladnije vode najmanje 20 minuta uz predhodno skidanje svega što je dodirivalo kožu i potom prekrivanja sterilnom gazom  prepeglanim čaršavom ili pelenom.

Trovanja

Trovanja su nažalost veoma prisutna kod dece, i to u 75% u uzrastu od 1. do 5. godine. Na prvom mestu su lekovi, kućne hemikalije, alkohol i pesticidi. U praksi skoro uvek trovanje kod dece nastaje  zbog nepažnje odraslih. Dete treba što pre odvesti na kliniku, gde se sprovodi ispiranje želuca unutar 4 sata od uzimanja otrovne supstance ili primenjuju odgovarajući antidoti.

Hirurška oboljenja, kile

Hirurška oboljenja su takodje prisutna u pedijatriji, počev od preponske kile kod novorodjenčadi i odojčadi  kada dete odbija hranu, neprekidno plače, povraća i nema stolicu, sa  pojavom bolnog otoka u preponi. Invaginacija je pojava kada dolazi do uvrtanja i spuštanja dela tankog ili debelog creva u donji deo. Većinom se javlja kod dece do godinu dana sa bolovima, krvavo sluzavim stolicama i povraćanjem. Na problem sa slepim crevom treba pomisliti kada se dete žali na bol u stomaku, praćen povraćanjem i povišeniom temperaturom, dok kod male dece ovih simptoma uglavnom nema. Slika je nespecifična. Dete odbija hranu, jako je  razdražljivo, povaraća i pojavljuje se naduven stomak.

Gutanje predmeta

Deca gutaju strana tela posebno u oralnoj fazi. Najčešće se završava spontano uz kontrolu stolice sa prisutnim stranim telom, osim ako je progutani predmet oštrih ivica, kada mora da se radi gastroskopija.

 

Autor: Dr.Veroslav Marinkovic, pedijatar, saradnik Škole roditeljstva

 

 Posleporođajna (postpartalna) depresija

 Posleporođajna (postpartalna) depresija

Autor teksta: Saradnik Škole roditeljstva Nada Lazić, dr. Časlav Hadži Nikolić, neuropsihijatar

Dijagnoza se kada je u pitanju zdravlje u principu ne postavlja na internetu, što je koliko pogrešno toliko i opasno. Traganje za dijagnozom i načinima lečenja putem interneta može da zavede, zbuni, uplaši, povede pogrešnim putem. Lični kontakt sa lekarom je nezamenjiv.

Ipak u nekim slučajevima kao što je npr. posleporođajna depresija, potrebno je poznavati osnovne činjenice kako bi se buduće mame, mlade mame i njihovo blisko okruženje, mogli orijentisati o čemu se radi i kada treba intervenisati i obratiti se za profesionalnu pomoć.

U tom smislu, veoma je instruktivno uputstvo eksperata klinike Mayo u SAD, mamama koje posle porođaja osećaju neke od znakova i simptoma – sindroma posleporođajne depresije.
„Ako se osećate depresivno nakon rađanja vaše bebe, možda ćete se osećati zbunjenom ili će vam biti neprijatno da to priznate. Ali ako osetite bilo koji simptom posleporođajne tuge ili posleporođajne depresije, pozovite vašeg doktora i zakažite razgovor. Ako se jave simptomi koji upućuju na postpartalnu psihozu hitno potražite pomoć.

Važno je da pozovete vašeg doktora što je pre moguće ako znaci i simptomi depresije koju osećate imaju neke od ovih karakteristika.

• ne blede ili ne nestaju posle dve nedelje
• ako se pogoršavaju
• ako vas ometaju da se brinete o bebi
• ako vas ometaju da obavljate svakodnevne poslove i zadatke
• ako se javljaju ideje o samopovređivanju ili povređivanju bebe

Razumljivo je da je rađanje novog bića okidač za plimu različitih emocija. Međutim, nekada se može pojaviti i nešto što se ne očekuje i što zbunjuje – depresija. Posleporođajna ili postpartalna depresija – skraćeno PPD.
Za sada se ne može sa sigurnišću reći koji su sve uzroci nastanka postpartalne depresije. Nesumnjivo je da je hormonalni status značajan u nastajanju ovog sindroma. Istraživanja su pokazala da se nivo ženskih reproduktivnih hormona višestruko povećava tokom trudnoće a da se već tri dana nakon porođaja vraća na nivo koji je prethodio trudnoći. Hormoni štitaste žlezde takođe naglo padaju što može da dovede do doživljaja umora, usporenosti i potištenosti. Tu su uključeni i psihološki fenomeni. Uskraćenost sna uz opterećenje novim obavezama koje diktira dolazak bebe, uz drugačiji doživljaj sebe, drugačiju partenersku dinamiku, emocionalni „feedback“ okoline itd. dovodi do emocionalne uzburkanosti koja nesumnjivo ima značaja u nastajanju postpartalnog depresivnog sindroma. Pri svemu tome genetska predispozicija daje svoj doprinos riziku nastajanja PPD-a.

U zavisnosti od intenziteta i karaktera smetnji kao i dužine njihovog trajanja, sindrom o kome ovde govorimo može se javiti u nekoliko oblika. Ti oblici se opisuju kao:

• Posleporođajna tuga ili „baby blues“
• Posleporođajna depresija
• Posleporođajna psihoza

POSLEPOROĐAJNA TUGA ILI „BABY BLUES“

Znaci i simptomi postporođajne tuge počinju 2-5 dana nakon porođaja i traju nekoliko dana do nedelju – dve, ali ne utiču značajno na mamino bavljenje bebom. Javljaju se kod 80 do 90% mama.

U okviru ovog stanja mogu se javiti:

• Promene raspoloženja
• Tuga
• Teskoba
• Razdražljivost
• Preplavljivanje osećanjima
• Ranjivost
• Plačljivost
• Gubitak energije
• Sniženje koncentracije
• Smanjenje apetita
• Poremećaji sna

Obično ne zahtevaju specijalistički tretman.

POSLEPOROĐAJNA ILI POSTPARTALNA DEPRESIJA

Pri samom nastajanju postpartalna depresija može delovati kao posleporođajna tuga, ali se njeni znaci i simptomi pokazuju kao mnogo intenzivniji, traju duže i ometaju ili onemogućuju brigu o bebi i obavljanju svakodnevnih zadataka. Sindrom nastaje i razvija se tokom prvih nekoliko nedelja nakon porođaja, ali može početi i kasnije sve do šest meseci nakon rođenja bebe.

Postpartalnu depresiju karakterišu:

• Depresivno raspoloženje ili ozbiljne promene raspoloženja
• Čest, ekscesivan plač
• Teškoće u kontaktu sa bebom
• Povlačenje od porodice i prijatelja
• Gubitak apetita
• Nesanica ili izražena pospanost
• Preplavljivanje umorom i gubitak energije
• Nedostatak zadovoljstva u svakodnevnim aktivnostima i nemogućnost prepuštanja uživanjima u njima
• Intenzivna razdražljivost i bes
• Strah mame da nije dobra mama
• Nesposobnost da se odgovori svakodnevnim zahtevima i poslovima
• Doživljaj krivice
• Doživljaj bespomoćnosti i beskorisnosti
• Sniženje koncentracije i smanjenje sposobnosti da se donose odluke
• Visoka anksioznost i panični napadi
• Misli vezane za samopovređivanje ili povređivanje bebe
• Samoubilačke misli i ideje

Ovako ispoljeni sindrom može trajati mesecima. Procenjuje se da ga doživljava 10 -16 % majki.
Tretman uključuje psihoterapijske intervencije i medikamentoznu terapiju.

POSTPARTALNA PSIHOZA

Postpartalna psihoza je ozbiljan psihijatrijski poremećaj koji može brzo da se razvije, često tokom prva tri meseca. Javlja se retko (0,1 -0. 2 %), ali zahteva hitnu psihijatrijsku intervenciju i lečenje. Rizik za pojavu ovog stanja je veći ukoliko u ličnoj ili porodičnoj prošlosti postoje podaci vezani za fenomene depresivne kategorije.

Ovo ozbiljno oboljenje uključuje:

• Konfuzna stanja
• Inkoherentno mišljenje
• Opsesivne misli vezane za za zdravlje i preživljavanje bebe
• Halucinatorna doživljavanja
• Sumanute ideje
• Autodestruktivne ideje i pokušaje kao ideje i pokušaje povređivanja deteta

Pojava bilo kog od pomenutih simptoma predstavlja indikaciju za hitnu psihijatrijsku intervenciju. Lečenje podrazumeva pre svega medikamentoznu terapiju (antipsihotici, antidepresivi, stabilizatori raspoloženja) pri čemu ordinirajući psihijatar, kome se treba odmah javiti, odredjuje indikacije za bolničko lečenje.
Posebno je hitno obratiti se psihijatru kada postoje suicidogene ideje ili ideje o povređivanju bebe. Dobro je da sa ovim bude upoznato najbliže okruženje obolele mame jer ona nekada nije kritična i nema uvid u svoje stanje i situaciju.

Uvek treba imati na umu da je postpartalna psihoza izlečiva i da se najveći broj mama uz primenjenu terapiju vraća svom normalnom životu.

Uloga muškarca – tate tokom porođaja, u trudnoći i roditeljstvu

Uloga muškarca – tate tokom porođaja, u trudnoći i roditeljstvu

Potrebno je da muškarac preuzme svoj deo odgovornosti za brak, porodicu i dolazak deteta na svet. Tata treba da je zaštitnik, oslonac, luka ljubavi, podrška i majci i bebi.

Očevi imaju važnu ulogu u dečjem emocionalnom, socijalnom i intelektualnom razvoju. Očevo prisustvo u porodici pospešuje detetovo mentalno zdravlje i intelektualno napredovanje. U porodicama u kojima je nedostajala očinska figura ili adekvatna očinska figura, kod dece se mogu stvoriti problemi u formiranju identiteta. Takva deca mogu pokazati nedostatak sigurnosti, odloženo sazrevanje, antisocijalno ponašanje ili naglašenu introvertnost.

Dečaci koji odrastaju bez oca obično naginju ili antisocijalnom ponašanju ili preteranoj feminizaciji ponašanja i stavova. Kod devojčica koje su rasle bez adekvatne očinske figure, kasnije se mogu javiti poteškoće u uspostavljanju zdravih veza sa muškarcima.

Muškarac je deo trudničkog para, a ne samo muž trudnice i njegova uloga je veoma važna, kako u periodu trudnoće, tako i kasnije kao oca. Veoma je važno da mladi muškarac koji postaje otac preuzme u svojoj novoj mladoj porodici u potpunosti ulogu oca i muža i svoj odgovornosti.

Muškarci u periodu trudnoće pokazuju povećano interesovanje za decu, govore o sopstvenom osećanju ispunjenja i ponosa nastalim usled trudnoće, radije traže društvo poznanika koji su već očevi, više su i češće u kontaktu sa svojim roditeljima nego pre. Takođe su vrlo zabrinuti za ishod trudnoće i u tom periodu manje su uporni u svađama sa partnerkom, popuštaju joj.

Prisustvo oca tokom porođaja

Analizama toka porođaja kojima su prisustvovali i očevi utvrđeno je da:

  • Porođaj u proseku kraće traje
  • Upotrebljava se manja količina lekova protiv bolova
  • Parovi govore o većem stepenu zadovoljstva događajem
  • Govore o doživljaju zajedništva i utisku da su jače emocionalno vezani posle zajedničkog porođaja
  • Očevi koji su prisustvovali porođaju brže, bolje i lakše prihvataju ulogu oca (mereno kvalitetom i dužinom interakcije sa detetom, učestvovanjem u aktivnostima oko nege i sl.)
  • Dete koje ranije dolazi u bliži i intenzivniji kontakt sa ocem takođe ima više koristi od ovakvog zajedničkog čina

Da li postoji biološka predodređenost žene da se brine o deci?

  • Majka je ostvarila tokom trudnoće direktnu fizičku i emotivnu bliskost sa bebom. U prvim mesecima bebinog života bliskost sa telom majke, njena nežnost i prisustvo se teško mogu nadoknaditi. Otac može da zameni majku u prvim mesecima ali ne u potpunosti
  • Muškarci, isto kao i žene, razlikuju različite vrste plača kod beba i pravilno tumače plač, pridajući mu odgovarajuću poruku
  • Fiziološke promene koje se javljaju kod odraslih kada je dete uznemireno i intenzivno plače su iste kod očeva i kod majki (povišen pritisak i sl.)
  • Očevi su podjednako uspešni u nizu aktivnosti vezanih za brigu i negu dece, kao što su hranjenje, povijanje i slično, i vrlo uspešno i spremno prepoznaju mnoge detetove neverbalne signale i poruke
  • Očevi su jednako kompetentni roditelji kao i majke.

Dete i brak roditelja

Deca mogu imati i pozitivan i negativan uticaj na bračne odnose. Ona mogu povećati osećanje sreće i zadovoljstva u braku, ali mogu i poremetiti harmonične bračne odnose. To umnogome zavisi od prethodne pripreme mladog para na promene koje će doći kada postanu roditelji. Ukoliko nisu postavili prioritete i dogovor, dolazak prvog deteta meže izazvati nesporazume u braku:

  • Prvo dete smanjuje za polovinu vreme koje su do tada supružnici provodili u razgovoru
  • Teme razgovora se menjaju – glavna tema razgovora postaje upravo dete
  • Supružnici postaju i roditelji osim što su supružnici
  • Izlasci i zabave se smanjuju, način života se menja
  • Majka i dete postaju centar pažnje i interesovanja mnogih, a otac ostaje po strani
  • Može postojati negativan uticaj umora i neprekidne pažnje oko dece na seksualne odnose u braku
  • Menja se kućni ambijent

Očeva ljubomora

Realno gledano, dete uzima od roditelja deo vremena, pažnje i brige, koji su do tada bili posvećeni bračnom partneru. Upravo zato očevi veoma često pokazuju osećaj uskraćenosti, ugroženosti, ljubomore i revolta.

Ljubomora muškarca u trudničkom paru

Javlja se ponekad javlja vrlo rano, već u prvim mesecima trudnoće, i to iz dva razloga: preokupiranost žene trudnoćom i njeno stavljanje supružničkih odnosa u drugi plan i osećanje supruga da u ovom periodu svog roditeljstva ne može više da učestvuje u samom procesu trudnoće.

  1. Žiža očeve ljubomore je najčešće fokusirana na: vreme i brigu koje žena posvećuje detetu i davanje prednosti potrebama deteta.
  2. Očeva ljubomora se retko izražava na direktan način, već indirektno: postavljanje nemogućih zahteva prema detetu i supruzi, kritički odnos prema detetu i supruzi, podsmešljivost i potcenjivački odnos prema detetovim sposobnostima.

Izvor uređenog teksta iz priručnika „Od zdravih roditelja do zdravog potomstva“

Kako da pripremite starije dete za dolazak bebe?

Kako da pripremite starije dete za dolazak bebe?

Kada se mama vrati kući sa bebom, starije dete može da reaguje nerazumevanjem za majčin stalni zamor i iscrpljenost, ali i da bude plačljivije…

Već i sam odlazak majke u porodilište u starijem detetu može da izazove uznemirenost, a kada mama dođe kući sa bebom, ono se jednostavno nalazi u čudu, ne shvata šta se događa oko njega, a često dobija manje pažnje nego pre dolaska bebe i može da se oseća zanemareno. Zato je važno da starije dete pripremite za veliku promenu koju donosi dolazak novog člana porodice.

Recite detetu na vreme lepu vest

Detetu od četiri godine treba saopštiti što pre, čak pre nego što se to kaže rodbini i bliskim prijateljima, da će dobiti brata ili sestru. Potrebno je da mu se objasni, na njemu razumljiv način, osnovne stvari o začeću i trudnoći, kako bi ono makar i delimično bilo upoznato sa tim koliko je beba, koja tek treba da dođe, njemu bliska. Priče o rodama i slične, na prvi pogled izledaju simpatično, ali one ne pomažu vašem detetu da na pravi način shvati situaciju. Knjige sa slikama i ilustracijama nekad mogu da budu od dragocene pomoći, da dete razume kako to beba dolazi. Ako dete ima manje od četiri godine, sa slikovitim objašnjenjima ipak bi trebalo sačekati izvesno vreme. To je još uvek uzrast u kome je dete isuviše okrenuto sebi, sa stalnom neodoljivom potrebom da bude u centru pažnje. U ovom uzrastu deca mogu da imaju velike poteškoće da shvate za njih potpuno nerazumljiv pojam kao što je nerođeno dete.

Ne obećavajte nerealne stvari

Sa približavanjem termina porođaja, i u kući vidljivih priprema za dolazak bebe, dete postepeno počinje da shvata pravo stanje stvari. U prikladnim situacijama detetu treba pričati kako mami raste stomak, zato što beba raste, kako bi ono polako shvatalo šta se zapravo događa. Pogrešno je detetu obećavati kako će sve biti isto kada beba dođe, zato što tako jednostavno neće biti. Umesto toga, svom detetu često ponavljajte da ćete ga voleti isto kao do sada i pomozite mu da shvati pozitivnu stranu dolaska brata ili sestre. Najmanje razumevanja ima dete u uzrastu između dve i tri godine, jer je tada veoma vezano za majku i nije u stanju da razume pojmove pripadanja, ali i vremena, niti da razume da njegova majka može svoja osećanja da usmeri ka nekom drugom detetu. U tom uzrastu deca su veoma osetljiva na promene koje se događaju u neposrednom okruženju, pri čemu može da se oseća veoma ugroženo, čak i pri samom spominjanju dolaska novog člana u kuću.

Obavite promene na vreme

Promenu sobe, kreveta ili navikavanje na nošu (naravno ako je dete u tom uzrastu), treba obaviti pre nego što dođe beba. Ukoliko to nije bilo moguće, potrebno je promene odložiti za izvesno vreme, dok se stanje u kući ne normalizuje. U protivnom će se starije dete osećati zapostavljeno, usamljeno i obeshrabreno, što će samo produbiti stres u kome se već nalazilo. Na vest o dolasku bebe, starije dete može naglo da promeni ponašanje. Ono je u stanju da od vas traži da ponovo nosi pelene, da pije mleko iz flašice, da drži cuclu u ustima i neće dozvoliti ni za trenutak da se odvoji od majke. Sve su ovo načini kojima dete pokušava da skrene pažnju na sebe.

Dodelite mu važnu ulogu

Najbolji način izbegavanja izrazito ljubornog ponašanja je veće angažovanje starijeg deteta u pripreme oko dolaska bebe. Zajedno sa vama treba da ide u kupovinu, da pokazujete slike kada je ono bilo dok je bilo beba ili pokazujete predmete sa kojima je volelo da se igra kada je bilo malo. Kada beba dođe kući, može se očekivati da starije dete svakim danom sve više menja svoje ponašanje, i da otvoreno iskazuje svoju ljubomoru. Istraživanja ukazuju da je potrebno ublažavati takve reakcije kod starijeg deteta, svakodnevnim angažovanjima oko dodavanja ili odlaganja predmeta oko bebe, ako se bebi nešto kupuje uvek treba kupiti neki manji poklon starijem detetu, slikati decu zajedno, ići svuda zajedno… Ukoliko se starijem detetu ne ukazuje dovoljno pažnje , posebno u vreme kada je majka veoma zauzeta oko dojenja i kada je u stalnim bliskim kontaktima sa bebom, kod starijeg deteta koje to posmatra, može da izazove osećaj zanemarenosti i jake ljubomore, koje ono može da iskazuje na različite načine i sa različitim zahtevima na kojima uporno insistira.

Pokažite ljubav delima, ne samo rečima

Zato je potrebno detetu neprekidno pokazivati i dokazivati da je vaša ljubav prema njemu nepromenjena, i to ne samo rečima nego i svakodnevnim postupcima. Postepeno saznavanje da i dalje ima svoje isto važno mesto u porodici, detetu unosi smirenje u svakodnevnom ponašanju. Bez obzira na vašu prezauzetost oko bebe, biće potrebno najmanje jedan sat dnevno posvetiti se isključivo starijem detetu. Tada sa njim treba pričati, čitati mu ono što ono voli, razledati omiljene slikovnice, ili ako je nešto starije, prigodnu kraću emisiju na televiziji. Time ćete pokazivati da je vaša zainteresovanost ista kao što je bila i da vam je veoma važno šta vaše dete misli i oseća ne samo u vezi bebe, nego i svim drugim događanjima u kući.

Stručni tim Škole roditeljstva

Mentalno-higijenski pristup trudnoći i roditeljstvu – II deo

Mentalno-higijenski pristup trudnoći i roditeljstvu – II deo

Doživljaj nekih žena neposredno pred porođaj ili odmah posle njega o tome da ne osećaju nikakvu ljubav prema detetu koje očekuju ili su upravo dobile, kod njih produkuje krivicu i doživljaj sebe kao loših majki, remeteći normalan tok stvari i postepeno afektivno vezivanje koje bi inače, s vremenom, nastupilo između njih i beba…

„Bebasti izgled mladunčeta“ (malene fizičke mere, srazmerno veća glava, kraći udovi, na glavi istureno čelo, razmaknute oči, isturene i zaobljene jagodice, nespretnost mladunčeta u pokretima i kretanju, dečji plač) – sve to izaziva tipični afektivni i bihejvioralni sklop reakcija, želju za bliskim fizičkim kontaktom, nošenjem, ljuljanjem, maženjem, zaštitom… „Bebasti izgled“ služi kao pokretač, okidač materinskog ponašanja.

Materinska osetljivost

To je pojačana svesnost o postojanju deteta, spremnost da se odmah reaguje na detetove signale i visoka prijemčivost za signale koji dolaze od deteta. Osetljiva mati je spremna da primi bebine signale, da ih pravilno interpretira i reaguje na njih, bez većih odlaganja. Neosetljiva mati, za razliku od osetljive, skoro uvek sama započinje interakciju sa detetom, ili interveniše prema svojim željama, raspoloženjima, ne obazirući se na detetovo traženje.

Posledice materinske (ne)osetljivosti

Deca osetljivih majki su sigurnija, u stanju su da istražuju nepoznata mesta koristeći pritom majku kao izvor sigurnosti, prihvataju kratkotrajna odvajanja od majki.

  • Negativne posledice neosetljivosti – kod deteta se stvaraju: osećanje nesigurnosti, straha, osećanja ugroženosti, psihofiziološke smetnje.
  • Razlozi smanjene materinske osetljivosti: umor majke, depresivna raspoloženja, zaokupljenost drugim aktivnostima, pogrešno tumačenje detetovih signala usled svojih psiholoških potreba i odbrana, odbijanje da se prilagodi detetovom ritmu, potreba nekih majki za konstantnom kontrolom svojih beba…
Hranjenje i frustracije pri hranjenju

Rigidnost u sprovođenju pravila ishrane izaziva detetovu fiziološku nelagodnost, napetost, čest i produžen plač, psihosomatske varijacije telesne težine i poremećaje ishrane. Prerano odbijanje od dojki, majčino nestrpljenje pri dojenju, nedovoljna osetljivost na detetove poruke da je gladno, netolerantnost za detetove manipulacije sa bradavicama, mogu da uslove pojavu anoreksije kod odojčeta, kao i u kasnijim fazama detetovog razvoja.

Faze razvoja ranog emocionalnog odnosa dete-roditelj
  • Od rođenja do drugog meseca deca socijalno reaguju skoro prema svakoj osobi
  • Od 2. do 7. meseca deca direktno socijalno reaguju uglavnom na članove porodice
  • Od 6. do 8. meseca dete je razvilo već jasnu privrženost prema majci, boji se nepoznatih osoba (strah 8. meseca, ili anaklitički strah) i buni se zbog odvajanja od majke
  • Posle 8. meseca, detetu simbiotski odnos sa majkom postaje sve manje potreban. Ono se polako odvaja i individualizuje, kako u odnosu sa majkom, tako i u odnosu na druge značajne osobe, što predstavlja proces separacije i individualizacije. U tom procesu upoznavanja okoline, ono je stalno suočeno sa pretnjom gubitka objekta, odnosno majke, a reakcija deteta na ovaj pretpostavljeni gubitak je separacioni strah. Za lakše prevazilaženje separacionih strahova mnoga deca koriste prelazne objekte (lutku, plišanog mecu ili neku drugu mekanu igračku).
Dva načina uticaja deteta na roditelje
  1. Karakteristikama svog razvoja i promenama koje vremenom nastupaju i koje su zajedničke za svu decu (u početku kod deteta preovladava aktivnost i redukcija stimulacije, a kasnije reaktivnost i traženje stimulacije iz okoline. Dete informiše svoje roditelje o svojim mogućnostima, željama i ograničenjima, karakterističnim za dati uzrast).
  2. Jedinstvenim sklopom odlika koje su tipične samo za to dete (utvrđene su urođene razlike u učestalosti i dužini plača, sklonosti ka problemima uspavljivanja i spavanja, dužini vremena koje dete provede u snu i učestalosti osmehivanja). Pol deteta takođe izaziva različite reakcije – majke svoje devojčice više gledaju, smeše im se, vokaliziraju, dok dečake više dodiruju i drže u naručju.
Roditelj i dete: jednosmerni ili dvosmerni uticaji? Ko tu koga vaspitava?

Tomas i Čes su 1977. longitudinalnom, dvadesetogodišnjom studijom ispitivali temperament kod dece: lako, teško, zatvoreno dete. Lako dete je prijatno, odgaja se bez problema, dobro adaptirano na nove situacije, novu hranu, nove ljude, veselo, ima redovan ritam hranjenja, spavanja, uživa da uči nove igre, da uzima učešće u novim akcijama. U ovoj grupi se najređe pojavljuju razvojni poremećaji. Teško i zatvoreno dete, uprkos ogromnim količinama strpljenja i emocionalne stabilnosti roditelja, reaguje povlačenjem, oštrim protestom kada se nađe u novim situacijama, bilo u odnosu na hranu, na oblačenje, nove ljude ili mesta. Tomas i Česova tvrde da se ove razlike u temperamentu formiraju u uzrastu od 2. do 3. meseca i od tada su duže vreme stabilne. Oni tvrde da su mogućnosti uticanja na detetov razvoj mnogo manje nego što to roditelji misle.

Zadatak roditelja je da prepozna individualne karakteristike deteta i da, shodno tome, prilagodi svoje ponašanje. Pored pozitivnih emocija koje izaziva roditeljstvo, činjenica je da je roditelj ponekad, više ili manje, ambivalentan prema detetu. Psihološko opterećenje koje dete predstavlja za svakog roditelja razlikuje se od roditelja do roditelja. Isto dete predstavlja različito opterećenje za različite članove porodice, pa čak i za istog člana u različitim vremenskim periodima.

Mentalno zdravlje i planiranje porodice?

Planiranje porodice podrazumeva ne samo limitiranje broja, već i ostvarivanje optimalnih vremenskih razmaka među rađanjima i označava očiglednu meru lične i socijalne kompetencije. Svetska federacija za mentalno zdravlje stalno upozorava na povezanost planiranja porodice i mentalnog zdravlja ljudi.

Tekst preuzet iz knjige „Od zdravih roditelja do zdravog potomstva“

Mentalno-higijenski pristup trudnoći i roditeljstvu – I deo

Mentalno-higijenski pristup trudnoći i roditeljstvu – I deo

Mentalna higijena je naučna disciplina koja, koristeći se sopstvenim, ali i doprinosima drugih nauka (biologija, psihijatrija, psihologija, sociologija, antropologija, defektologija), preduzima mere usmerene ka zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja…

Psihologija roditeljstva proučava promene koje nastaju ispunjenjem funkcije roditeljstva, ispituje značaj koji novostečeni status roditelja ima za ličnost, ispituje rast i razvoj roditelja kroz roditeljstvo. Veoma je važno da žena zna da njeno emocionalno stanje utiče na bebu još dok je u stomaku, kao i da ukoliko prepozna velike promene u svojim osećanjima i odnosu prema trudnoći potraži adekvatnu pomoć.

Da li čin rođenja deteta označava i rođenje roditelja?

Razvoj identiteta roditelja počinje mnogo pre nego što čovek i žena postanu biološki roditelji. Neke želje, ideje i predstave o sebi kao o budućem roditelju, javljaju se još u najranijem detinjstvu. U periodu do svoje zrelosti ovaj razvoj ide u smislu selekcije prihvatljivih i odbacivanja neprihvatljivih odlika svojih roditelja kao roditelja.

Ključni period u razvoju identiteta oba roditelja je period trudnoće, koji je u tekstovima i studijama različitih autora po Brinovij (Breen, 1975) doživljen kao:

  1. Trudnoća kao prepreka

    Teškoća, prepreka, nevolja koju treba prebroditi, da bi se zatim žena vratila na status „zdravog“, tj. predtrudnički period. Trudnoća je period intenzivnih promena koje mogu da dovedu do dezorganizacije i patoloških reakcija. Neka istraživanja govore da žene sa nekim osobinama ličnosti koje odstupaju od prosečnog (povećana anksioznost, konflikt oko prihvatanja uloge pola, emocionalna razdražljivost, itd.), imaju veće probleme u toku trudnoće (preterano povraćanje, muka, toksemija u trudnoći, produženo vreme trajanja porođaja i sl.) (Gunter, 1963).

  2. Trudnoća kao razvoj
    • Period u kom preovladavaju mogućnosti za razvoj i rast ličnosti žene…
    • Trudnoća je kritična faza koja vodi novom nivou integracije i razvoju ličnosti (Benedek, 1959)
    • Trudnoća je normalna kriza (G. Bibring, 1961) koja se javlja kod svake trudnice – kriza koja pod povoljnim uslovima vodi u sazrevanje.
    • Kaplan (Caplan, 1961) smatra da je trudnoća period povećane sklonosti osećanjima krize. Neki problemi se doživljavaju većim i važnijim i ličnost ne može da koristi uobičajeni repertoar svojih metoda za rešavanje tih i tako doživljenih problema.
Razvojni zahtevi pred budućom majkom
  • Obrada specifičnih strahova vezanih za trudnoću i porođaj, za neizvesnost i nepoznavanje ishoda trudnoće
  • Prilagođavanje na hormonalne i fizičke promene
  • Promena životnog stila
  • Menjanje pojma o sebi
  • Priprema na novu ulogu – ulogu majke, ili na ulogu majke više dece
  • Adaptacija, obično u većini slučajeva, na neplaniranu i neočekivanu trudnoću
  • Komunikacija majka – fetus
  • Dete je deo psihosomatike majke, tj. kroz tzv. „ekscitacije krvi“ biće mu prenesena stanja u kojima se majka nalazi
  • Krv majke, tj. fetusa je medijum kojim sve promene koje se dese u majci mogu da budu prenesene na dete
  • Fetus pamti ritmove otkucaja majčinog srca, te je kao novorođenče posebno osetljivo na te zvuke: istraživač Simon je iskoristio šumove majčinog srca i uspevao je da odjednom smiri plač celog odeljenja novorođenčadi
  • Tomatis je snimio glas majke i elektronski ga preradio kao da dolazi iz vodenog miljea (kao da je prošao kroz amnionsku tečnost) i koristio to u svojim psihoterapijskim seansama sa pacijentima.
  • Sarkissoff je sličnu metodu upražnjavao kod autistične dece
Uticaj emocionalnih stanja majke na razvoj fetusa

Povišena strepnja, različiti strahovi, depresija, stres mogu negativno da utiču na fetus i da dovedu do povećane osetljivosti deteta na različite frustracije i sklonosti ka različitim psihopatološkim manifestacijama u ranom detinjstvu.

Stres majke

Dovodi do povećanja nivoa adrenalina, hormona koji se luči u stanjima stresa, što kod fetusa dovodi do „fetalne panike“ i prevelike pokretljivosti, što je i potvrđeno ultrazvučnim pregledima. Termin „hiperaktivni fetus“ odgovara upravo stanju trajnijeg stresa kod majke. Po rođenju, ovakva deca su često hiperaktivna, sa nestabilnim vegetativnim nervnim sistemom, što se manifestuje ubrzanim radom srca i pojačanom pokretljivošću organa za varenje.

Šta još kaže psihologija i stručnjaci na tu temu?

Preterana zabrinutost o mogućim posledicama loše emocionalne atmosfere u kojoj se razvija trudnoća je takođe štetna, jer stvara ili pojačava upravo onaj uslov koji treba izbeći, a to je dugotrajna napetost i zabrinutost. Ispoljavanje postnatalnih poremećaja zavisiće od sredinskih faktora posle porođaja, koji mogu da ublaže ili ponište negativne činioce koji su postojali u toku prenatalnog perioda.

Tekst preuzet iz knjige „Od zdravih roditelja do zdravog potomstva“

error: Content is protected !!