Category: Porodica

Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta

Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta

Procenat upotrebe auto-sedišta za decu u Srbiji je oko 60%, a opet drugi podaci govore da je najveći broj povređene dece u saobraćaju bio u svojstvu putnika. Na našim prostorima i dalje vlada uverenje da je korišćenje dečijih auto-sedišta samo jedan od nameta država i  nismo do kraja svesni da se ona koriste ne da ne bi platili kaznu, već da bi naše dete bilo zaštićeno u saobraćaju.

Dečija auto-sedišta su obavezna i neophodna, jer je jedino tada naše dete bezbedno u toku vožnje. Deca su spremna za vezivanje samo sigurnosnim pojasom vašeg automobila tek onda kada dostignu 36kg, odnosno visinu od 150cm jer će tada sigurnosni pojas da ide preko najčvršćih delova tela – preko ramena, sredinom grudnog koša i preko karlice. Dok dete ne dostigne iznad pomenute parametre dete od prvog dana prevozimo u auto-sedištu i onda je važno da je:

1. auto-sedište odgovara težini deteta i ispunjava bezbednosni standard,
2. auto-sedište ispravno postavljeno u automobilu,
3. dete ispravno vezano u auto-sedištu.

Prilikom kupovine sedišta proverite da li je sedište koje kupujete homologovano, odnoso da li poseduje nalepnicu koja označava da je sedište prošlo određene ateste i da je označeno kao bezbedno. U prodaju se mogu pronaći sedišta koja su testirana prema propisu R44/04 i prema propisu R129 iSize. R129 iSize je propis koji je novijeg datuma i podrazumeva i korišćenje ISOFIX sistema, ali auto-sedišta homologovana i prema propisu R44/04 i prema propisu R129 iSize su bezbedna.

VRSTE AUTO-SEDIŠTA:

AUTO-SEDIŠTA GRUPE 0

Ova auto-sedišta su namenjana za decu do 10kg, odnosno ukoliko je sedište grupe 0+ onda do 13kg. Specifično za ovu grupu auto-sedišta jeste da se ona postavljaju isključivo suprotno smeru vožnje i da je dete u poluležećem položaju.
Dete ovo sedište može da koristi od rođenja i savet je da dete prevozite dete što je duže moguće suprotno smeru vožnje, odnosno dok ono sedište ne preraste. Da li je dete preraslo auto-sedište gledamo u odnosu na glavu deteta, a ne u odnosu na noge.

AUTO-SEDIŠTE GRUPE 1

Ova sedišta se postavljaju u smeru kretanja automobila, na zadnjem sedištu automobila, tako da dete zauzima sedeći položaj i naslonjeno je celom dužinom leđa na naslon sedišta.
Ovo sedište se pričvršćuje pojasevima automobila (ili ISOFIX sistemom), a ima sopstvene pojaseve kojima se vezuje dete i namenjeno je za težinu do 9kg do 18kg.

AUTO-SEDIŠTE GRUPE 2 i 3

Auto-sedišta grupe 2: 16 – 25 kg i grupa 3: 23 – 36 kg, se postavljaju u smeru kretanja automobila, na zadnjem sedištu. Za razliku od prethodne grupe ovo sedište nema sopstvene pojaseve, već se dete vezuje pojasevima automobila. Ukoliko sedište nam ISOFIX sistem onda se i sedište i dete prema upustvu veziju sigurnosnim pojasem vozila. Sedište bi trebalo da bude pričvršćeno i kada dete nije u vozilu.

Važno je znati:

Dete prevozimo u auto-sedištu uvek, od prvog dana života, i na dužim i na kraćim putovanjima.
Dete nije sigurnije u našim rukama, nemojte držati dete u naručju, jer se težina deteta uvećava za vreme sudara, a to znači da ni najjače ruke odraslog čoveka ne mogu zadržati dete da ne udari u unutrašnjost vozila ili da izleti iz vozila.
Vazdušni jastuk (airbag) na suvozačevom mestu OBAVEZNO ISKLJUČITI ako je jaje sedište (grupa 0 i 0+) postavljeno tu.

Dete prelazi u sledeću grupu sedišta tek kada prethodno preraste, ne pre toga – suprotno smeru vožnje dete vozimo dok ne dostigne težinu (10kg odnosno 13kg), dok ne napuni 15 meseci i dok ne počne samostalno da hoda.
Prilikom postavke i autosedišta i deteta u autosedište pratimo upustva proizvođanja – trake pojasa moraju da budu ravne i zategnute, bez da ih išta ometa.

Zimi dete ne smemo da prevozimo u debeloj zimskoj jakni i skafanderu, jer trake pojasa nisu dovoljno zategnute i u slučaju nezgode dete može da ispadne iz sedišta.

Za sva pitanja o auto-sedištima možete se obratiti na mail info@roditelj.org

https://youtu.be/jXQWENL_ih8

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Od 1. jula 2018. finansijska pomoć porodicama sa dvoje, troje i četvoro dece

Od 1. jula 2018. finansijska pomoć porodicama sa dvoje, troje i četvoro dece

Finansijska pomoć porodicama sa dvoje, troje i četvoro dece Vlada Srbije je nedavno usvojila kao podsticaj u povećanju nataliteta.

Za prvo dete majke će dobijati jednokratno 100.000 dinara. Za drugo dete 10.000 mesečno, i to 24 meseca. Majka koja rodi treće dete imaće 12.000 mesečno u toku deset godina, a za četvrto dete za taj period ukupna pomoć će iznositi 18.000 evra. Država će obezbediti da svakog meseca majke na račun dobiju taj novac.

Ove mere će početi da se primenjuju od 1. jula 2018. a sve će važiti od 1. januara sledeće godine.

Navodi se da Srbija trenutno ima 6.995.808 stanovnika ali da će, ako se nastave negativni demografski trendovi, do 2060. imati između 3,9 i 5,5 miliona stanovnika.

Svakog dana „gubimo“ 107 ljudi, stanovništo gubimo već 67 godina, a za 27 poslednjih godina imamo negativni prirodni priraštaj. Broj dece po majci je 1,44 a za prostu reprodukciju treba nam bar 0,8 više. U protivnom, doći ćemo u situaciju da kroz nekoliko godina imamo značajno manje stanovnika sa istim brojem penzionera, a to znači da nećemo imati ni ekonomski, ni demografski potencijal.

Mere koje je država predvidela, u prvom trenutku će „koštati“ 12 miliona evra, ali država želi da rađanje bude stimulisano i da nada se će mere biti još značajnije. Od broja rođene dece zavisi i penzioni sistem. Ubuduće ćemo imati više penzionera nego onih koji odvajaju doprinose.

Planiranje porodice i roditeljstva je lična odluka svakoga, ali je važno znati kakve nas posledice očekuju ako se stvari ne promene.

„Svi moramo da pomognemo ženama, ali brigu o majci ne može da vodi samo država, već čitavo društvo, privreda… Trudnoća ne sme da bude hendikep niti razlog za otpuštanje sa posla“, rekao je predsednik Vučić po navodima agencije Tanjug. On je istakao je da je rukovodstvo Srbije uradilo uporedni prikaz delova centralne Srbije i KiM naseljenog albanskim stanovništvom.

Poređenje Srbije i Kosova

„Toplički upravni okrug, ima 2.231 kilometar kvadratni, a Podujevo samo 653 kvadratna kilometara, broj naselja u Toplici je 267, u Podujevu 77, ali broj stanovnika u Toplici 86.327, a u Podujevu 83.242. Smederevo je veće od Uroševca. Smederevo ima novorođene dece 868 te godine, a Uroševac 1.561. Umrlih Smederevo je imalo tri puta više. Priraštaj u Smederevu je da smo izgubili 588 ljudi, a Urosevac je dobio 1.020 čoveka. Poređenje Zaječara i Srbice pokazuje slične podatke, jer je Zaječar izgubio 651 čoveka, a oni dobili 643. Poređenje Gornjeg Milanovca i Dečana pokazuje da smo izgubili 308 ljudi, a oni dobili 402″, kazao je Vučić.

Procena broja stanovnika danas je 6.995.808 ljudi u Srbiji, od toga imamo bračnih parova bez dece 600.724, vanbračnih parova bez dece 48.943, bračnih parova sa decom 1.040.000, vanbračnih parova sa decom 67.971, majke sa decom 291.522, i oca sa decom 76.485.

 

Autor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Izvor: Tanjug

 

Istine i zablude o kontracepciji

Istine i zablude o kontracepciji

„Istine i zablude o kontracepciji“ je novo predavanje u Školi roditeljstva Nada Lazić koje vodi dr sc. med. Katarina Sedlecki. Dr Sedlecki je specijalista ginekologije i akušerstva, savetnik u Republičkom centru za planiranje porodice Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“.

Planiranje trudnoća savremenom kontracepcijom je medicinski i civilizacijski prikladno, jer omogućava efikasno razdvajanje prokreacije i seksualnosti, čuva i unapređuje zdravlje i plodnost žena i poboljšava kvalitet partnerskih odnosa i roditeljstva. Ipak, i dalje se veliki broj parova opredeljuje za nedovoljno efikasnu tradicionalnu kontracepciju, prvenstveno metod coitusa interruptusa, što za posledicu ima suočavanje sa neželjenim trudnoćama i izlaganje abortusima. Razlozi što se izbegava korišćenje savremene kontracepcije su strahovi i uverenja da će se njenom primenom narušiti izgled, zdravlje, plodnost i kvalitet seksualnih odnosa.

Na predavanju dr Katarine Sedlecki razmatramo opravdanost strahova i istinost uverenja, kao što su:

Da li je coitus interruptus (prekinuti snošaj) pouzdan kada je partner iskusan?

Da li će se osoba koja koristi kontraceptivnu pilulu ugojiti i deformisati?

Mogu li devojke mlađe od 18 godina da koriste kontraceptivne pilule?

Da li kontraceptivna pilula izaziva sterilitet?

Da li upotreba kontraceptivne pilule smanjuje seksualno zadovoljstvo?

Da li kontraceptivna pilula izaziva rak?

Treba li povremeno praviti pauze u korišćenju kontraceptivnih pilula?

Da li kondomi žulje i smanjuju seksualno zadovoljstvo?

Da li je stvarno sigurnije kada se koriste dva kondoma?

Može li muškarac da oseti “spiralu”?

Da li je spirala samo za žene koje su već rađale?

Da li istina da žena ne može zatrudneti dok doji bebu?

Kako izabrati odgovarajuću kontracepciju

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

 

Samohrani roditelj

Samohrani roditelj

Škola roditeljstva Nada Lazić kao i uvek želi da se uključi u konkretnu pomoć samohranim roditeljima, kao svoj doprinos zdravom i humanom roditeljstvu.

U Srbiji po podacima iz 2017. godine ima preko 300.000 samohranih roditelja, najviše majki. Samohrani roditelj u pravnom smislu je roditelj koji se sam stara o detetu zato što je drugi roditelj preminuo, nepoznat, lišen roditeljskog prava ili služi kaznu zatvora dužu od šest meseci. Novim Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom ovim kategorijama je dodato i “da drugi roditelj ne vrši roditeljsko pravo po odluci suda” i “da drugi roditelj ne doprinosi izdržavanju deteta”. Ovaj Zakon stupa na snagu 1. jula 2018. godine. Videćemo kako će se ove odredbe “spustiti u život”.

U praksi samohrani roditelj je najčešće roditelj koji se sam stara o detetu u okolnostima u kojima je drugi roditelj iz nekog razloga ne obavlja roditeljske dužnosti – ne daje alimentaciju ili ne ostvaruje kontakt sa detetom. Ova grupa samohranih roditelja čini oko 80 procenata ukupnog broja samohranih roditelja. Zači oko 250.000 roditelja. Neplaćanje alimentacije, nerešeno stambeno pitanje, nezaposlenost, nedostatak novca, odsustvo podrške, su samo neki od problema sa kojima se samohrani roditelji sreću.

Kad je reč o stambenom pitanju, prema studiji „Zaštita samohranih roditelja u Srbiji“ NVO Jelek, očevi koji su sami s decom su u prednosti, jer njih 50 posto ima neku vrstu porodične ili sopstvene nekretnine,  naspram upola manje  samohranih majki.

Kao glavne probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju, majke koje same brinu o deci, navode usamljenost, nedostatak novca, teškoće u vezi sa pronalaženjem i zadržavanjem posla, stambene probleme i nedostatak podrške i pomoći.

Adekvatna zakonska rešenja u socijalnoj zaštiti, kako smatraju specijalizovana udruženja, do sada nisu postojala ili se ne primenjuju u potpunosti, a u takvom sistemu najugroženije su upravo majke.

„Umesto da se problemi rešavaju na najefikasniji mogući način, uporno se održavaju mamutske birokratije koje imaju za posledicu neverovatno komplikovane procedure i u suštini iznurivanje onih koji su najslabije karike u lancu…” rekla je 2017. godine za “Danas”, Marina Blagojević Hjuson, naučna savetnica u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja Ona dalje kaže: “Cinično je govoriti o bilo kakvim merama populacione politike kada tolika deca rastu u siromaštvu, a toliki broj samohranih majki podiže svoju decu uz ogromne napore i lične žrtve.” Najčešći odgovor da „ne postoji odgovarajuća definicija“ samohranog roditelja do sada se navodila kao legitiman razlog za nepreduzimanje zaštitnih mera. Između ostalog postoji sumnja da, ako bi se samohrani roditelji izdvojili kao posebna vulnerabilna kategorija, bio bi otvoren veliki prostor za manipulaciju. Ljudi bi se razvodili i lažno predstavljali bračni status, samo da bi mogli da ostvare neke privilegije. Da bi se ljudi namerno razvodili kako bi ostvarili pravo, recimo, na dečji dodatak, primer je moguće zloupotrebe od strane građana koji su u stanju socijalne potrebe. “Roditeljstvo je kod nas, naročito materinstvo, oblikovano sa očekivanjima o „normalnosti žrtvovanja za decu“ bez obzira na okolnosti. Od samih majki se očekuje da učine sve za svoju decu i da se „ne žale“, jer je to njihova odgovornost i izbor, kao što se i pretpostavlja da je žena ta koja „sve treba da učini da se brak održi“, pa i da deca imaju kontakt sa ocem”, kaže Hjuson.

Biti samohrani roditelj je uvek emotivni i životni izazov. Ali ako se tome doda i nedostatak novca onda je to pravi životni poduhvat.

Evo šta kaže jedna zaposlena samohrana majka: “Imam platu od 30 hiljada dinara, dva mala deteta, oba u vrtiću, vrtić plaćam 11 hiljada. Kada dodam samo struju i mobilni telefon, te tri stavke budu oko 20.000. Ostaje nam za život 10 do 13 hiljada mesečno. Nisam mama koja je lenja i ne radi i čeka milostinju. Imam platu, ali nestane na sve te troškove. Kad dodjem s posla pokupim decu iz vrtića, mali su, ne mogu nigde dodatno da radim jer nemam njih kome da ostavim. U neprekidnoj sam potrazi za poslom koji bi mogla da uklopim u moj način života a da mi donese bar dodatnih 10.000 dinara mesečno.”

Škola roditeljstva Nada Lazić je mišljenja da je neophodno sistematično raditi na pomoći i podršci samohranim roditeljima, odnosno samohranim majkama i ima nameru da da svoj doprinos. Populaciona politika je pitanje zakonske regulative ali isto tako i društveno odgovornog postupanja. Možda  pre svega humanosti.

Uključite se u ovu temu, podelite sa nama svoje viđenje, probleme i saznanja.

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Nova radionica Razgovaranje

Nova radionica Razgovaranje

Radionica „Razgovaranje“ je namenjena mamama i tatama koji žele da podele svoje brige i dileme na teme emotivnog razvoja deteta, emotivnih odnosa i problema, partnerskih i porodičnih odnosa i problema, razvoja kroz roditeljstvo i partnerstvo.

Na „Razgovaranju“ delimo, savetujemo se, pružamo podršku. „Razgovaranje“ je tačka gde ćete dobiti  podršku u rešavanju problema i dilema. Kako iskustveno, od onih u istoj situaciji, tako i od stručnog savetnika.

Radionicu vodi Jasna Lovrić, koučing psiholog, koja je predavač u Školi roditeljstva Nada Lazić. Termin radionice je uvek u rasporedu, informacije i prijava preko kontakt telefona: 063 267 770

Radionicu mogu posećivati i nekadašnji polaznici Škole roditeljstva Nada Lazić, podjednako kao i grupa koja je prisutna na predavanjima tog meseca.

Dobro došli!

Poremećaji pažnje ADD/ADHD i njihovo odražavanje na progovaranje

Poremećaji pažnje ADD/ADHD i njihovo odražavanje na progovaranje

Poremećaj pažnje ili ADD-ADHD (Attention defcit disorder – attention defiit hyperactivity disorder),  prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji je grupa poremećaja čija su osnovna obeležja deficit pažnje i hiperaktivnost. Karakterišu ih rani početak, prisustvo poremećaja u svim situacijama i uporno održavanje kroz vreme.

Poreklo i uzroci ADHD su sklop više faktora. Poremećaj i genetski i biohemijski faktori imaju značajnu ulogu (Caylak, 2012).Smatra se da između 5-12 % dece u svetu ima ovaj poremećaj(G. Polanczyk et al. 2007).

ADHD poremećaj se javlja rano u detinjstvu, traje dugo,uz varijacije u stepenu i izraženosti pojedinih simptoma i o njemu se govori kao o hroničnom poremećaju. Upravo raširenost pojave, hronični tok i uticaj na kvalitet života,  ukazuju na značaj problema  ali i značaj blagovremenog započinjanja terapijskog postupka.

 

Simptomi kao kriterijumi za ADD/ADHD:

  1. Stalno održavanje obrasca nepaznje i/ili hiperaktivnosti-impulsivnosti koji se meša sa razvojnim funkcijama. Šest (ili vise) od sledecih simptoma iz obe grupe koji postoje najmanje 6 meseci do nivoa da je prisutan na razvojnom nivou i da to direktno negativno utice na socijalne i akademske radnje:

Nepažnja:

  • česta nemogucnost poklanjanja paznje detaljima;
  • česte poteskoce u odrzanju pažnje prilikom zadatka ili igre (npr ima poteskoca da se fokusira tokom predavanja, razgovora ili duzeg citanja);
  • često deluje kao da ne sluša kada mu se direktno govori;
  • često ne isprati instrukcije i ne uspeva da završi školski rad, kućne poslove, ili obaveze na radnom mestu;
  • često ima poteškoća u organizovanju zadataka i aktivnosti;
  • često izbegava, ne voli ili je protiv njegove volje da se angazuje u zadacima koji zahtevaju neprekidan mentalni napor (npr. školski rad ili domaći zadatak, za starije adolescente ili odrasle, moze da ukljucuje i nepovezane misli);
  • često gubi stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti;
  • često je ometen nekim spoljnim stimulusima;
  • često je zaboravan u dnevnim aktivnostima.

 

Hiperaktivnost i impulsivnost:

  • često prisutan nemir prstiju, lupkanje rukama ili stopalima, vrpoljenje, nemogućnost mirnog sedenja na stolici;
  • često napušta mesto u situacijama kada je sedenje i ostajanje na mestu očekivano;
  • često trči ili se penje u situacijama kada to nije pogodno;
  • često nesposoban da se igra ili učestvuje u nekoj razonodi tiho;
  • često je „u pokretu“, ponašajući se kao „da je uključen u struju“;
  • često preterano priča;
  • često odgovara pre nego sto je celo pitanje postavljeno;
  • često ima poteskoca da saceka svoj red ( npr. čekanje u redu);
  • često prekida ili upada u reč sagovorniku.

 

 

  1. Nekoliko simptoma poremećaja pažnje ili hiperaktivnosti/ impulsivnosti bilo je prisutno do uzrasta od 12 godina.

 

  1. Simptomi su se pojavili u dva ili vise okruženja (npr. kuća, škola, posao, sa prijateljima ili rođacima, u drugim aktivnostima).

 

  1. Postoje jasne naznake da su simptomi povezani ili smanjuju kvalitet socijalnih, akademskih ili okupacionih funkcionisanja.

 

Vrlo često, deca sa ovim razvojnim problemima, odlažu govor. Roditelji opisuju stručnjacima da se njihovo dete ponaša baš kao što je opisano u simptomima nepažnje i hiperaktivnosti /impulsivnosti.

Ova deca bi trebalo da imaju tretman na što ranijem uzrastu kako bi se osnovni simptomi hiperkinetizma, impulsivnosti i nepažnje smanjili.

Posledično tome, dete će bolje usmeraviti svoju pažnju pa i slušnu pažnju na govor i govorne segmente rečenice (reči – kao izdvojene celine značenja). Tako će i do progovoaranja mnogo brže doći.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Brži razvoj govora – šta je važno

Brži razvoj govora – šta je važno

Deca uče kroz red i strukturu. Tako uče da rešavaju probleme, da razmišljaju , da ispravno postupaju čak i kada roditelj nije prisutan. Deca najbolje uče gledajući i slušajući roditelje. Važno je uspostaviti red, kao i strukturu dečijeg ponašanja.

Deci različitog uzrasta potrebne su različite vrste podrške i različite informacije. Ovo je važno za sve sfere psihomotornog razvoja, pa naravno i kada uče govor.

Zašto je važno da dete bude jasno vodjeno od prvog dana rodjenja?

Da bi roditelj bolje razumeo zašto su red i struktura tako važni, zamislite da opet počinjete da učite novi jezik:

1. Da li ćete bolje naučiti novi jezik ako vam vaš učitelj:
pokazuje kako se izgovaraju nove reči i uči vas pravilima novog jezika, istovremeno pokazujući novu reč na slici
ili
očekuje od vas da sami otkrijete kako se izgovaraju nove reči i kažnjava vas ako pogrešite?

2. Da li ćete naučiti bolje ako vam vaš učitelj :
daje informacije koje su vam potrebne da bi uspešno uradili zadatak, češće ih ponavlja
ili
ne daje vam potrebne inforamacije, a onda se ljuti kada zadatak ne uradite uspešno?

3. Da li ćete se više truditi da ispunite očekivanja vašeg učitelja ako on:
razgovara sa vama i pokazuje vam kako da sledeći put ispravno uradite ,sporije govoreći – skraćenim iskazom
ili
brzo govori, mnoštvo vama nepoznatih reči, kritkuje i “ruga” vam se kada pogrešite.

U odsustvu jasnih smernica i uspostavljanja reda dete može postati zbunjeno, a zbunjeno dete pretežno ne napreduje u dobrom smeru.

Kako roditelji uspostavljaju red i strukturu u ponašanju I razvoju govora?
Tako što:
– daju jasna upustva detetu za ponašanje
-jasno govore šta očekuju da dete uradi
– učestalo ponavljaju odredjene reči koje žele da dete nauči, kroz sporiji govor I kratak iskaz
– objašnjavaju razloge za pravila primereno uzrastu, a ne kažu samo „ zato“ , ili „zato što ja tako kažem”.
– pomažu detetu da uspe u bržem učenju tako što mu istovremeno imenuju pokazujući neki predmet (pojam) koji žele da dete nauči
– na uzrastu kada se govor razvio u dovoljnoj meri i dete već niže rečenice, podstiču dete da razmišlja i uvažavaju detetovo mišljenje, ne smeju se i ne omalovažavaju izneto mišljenje
– pregovaraju i dogovaraju se primereno razvojnom nivou detetu

Ali i tako što:
– razgovaraju sa detetom šta sve može da se desi i kako da se tada ponaša , pripremajući tako dete za neke teže situacije
– razgovaraju sa detetom o pravilima i saslušaju mišljenje deteta
– pomažu detetu da pronađe načine kako da ispravi svoje greške
– pravedni su i fleksibilni
– razgovaraju sa detetom i pružaju mu informacije potrebne da donese pravilnu odluku
– razgovaraju sa detetom o posledicama koje njegovi postupci imaju na druge
– kontrolišu svoju ljutnju
– ne prete detetu da će ga udariti, da ga više neće voleti ako je neposlušno ili pogreši,
– ne plaše dete da će doći veštica , babaroga , da će se mama razboleti i sl. ako ne posluša

Red i struktura, davanje informacija neophodnih za učenje čine stabilan putokaz za pravilan dečiji govorno-jezički i ukupan psihomotorni razvoj.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Obratite pažnju – hitna stanja kod dece

Obratite pažnju – hitna stanja kod dece

Fras (febrilne konvulzije)

U pedijatrijskoj praksi, stanje febrilnih konvulzija, u narodu  poznatog kao fras, predstavlja jedno od urgentnih stanja. Klinička slika je dramatična, često praćena grčevima i gubitkom svesti, pa roditelji to opisuju kao da dete umire. Najčešće nastaju pri prvom skoku telesne temperature, pre nego što je detetu i izmerena temperatura. U najvećem broju slučajeva se javljaju u uzrastu od 6 meseci pa do kraja 3 godine. Smatra se da postoje nasledne predispozicije a sreću se  nešto češće kod dečaka. Tokom napada roditelji treba dete da postave u bočni položaj, pri čemu detetu ne treba nasilno otvarati usta i detetu treba obarati telesnu temperaturu . U praksi roditelji dovode dete kod pedijatra kada su već konvulzije prošle.

Povrede

Povrede su sastavni deo svakog detinjstva. Roditelj mora i treba da sagledava svet oko sebe onako, kako to vidi dete i kako ga ono doživljava. Obezbedjivanje sigurnosti deteta jedno je od najosnovnijih odgovornosti roditelja koja praktično više nikada ne prestaje. U zavisnosti od uzrasta deteta, postoji velika razlika u vrsti zaštite koju detetu treba pružiti. Sa 3 meseca dete zahteva potpuno drugačiji nadzor u odnosu na dete od 12 ili 24 meseca. Treba imati u vidu da je celokupna detetova pažnja usmerena upravo na ono što mu se brani.

Povrede glave su česte, pre svega zbog relativne veličine i težine glave u odnosu na telo, slabe  koordinacije  i čestih  padova. Potres mozga nastaje usled udarca ili pada na glavu, započinje kratkotrajnom nesvesticom, bledilom i povraćanjem. Potrebno je mirovanje  i pažljivo praćenje detetovog stanja naredna 72 sata. Teža povreda je kontuzija mozga sa neurološkim ispadima. U principu svaka povreda glave zahteva odlazak kod pedijatra.

Prelomi ekstremiteta se takodje relativno često sreću u dečjoj traumatologiji. Karakteristični prelomi kod dece su subperiostalni takozvani prelom zelene grane i epifiziolize. Kod svake ozbiljnije povrede ekstremiteta potrebno je izvršiti privremenu imobilizaciju priručnim sredstvima  do odlaska kod lekara.

Opekotine

Opekotine su nažalost često prisutne kod dece i to dvostruko u odnosu na odrasle. Mala deca imaju tanju kožu od odraslih pa su i oštećenja teža, zbog čega su i gubici iz organizma preko opekotina veći. Presudno značenje imaju veličina opekotine i njena dubina. Kod dece se najčešće vidjaju na glavi, vratu, dlanovima i guzi. Lečenje se započinje prvom pomoći , a sastoji se od što bržeg izlaganja opečene površine mlazu najhladnije vode najmanje 20 minuta uz predhodno skidanje svega što je dodirivalo kožu i potom prekrivanja sterilnom gazom  prepeglanim čaršavom ili pelenom.

Trovanja

Trovanja su nažalost veoma prisutna kod dece, i to u 75% u uzrastu od 1. do 5. godine. Na prvom mestu su lekovi, kućne hemikalije, alkohol i pesticidi. U praksi skoro uvek trovanje kod dece nastaje  zbog nepažnje odraslih. Dete treba što pre odvesti na kliniku, gde se sprovodi ispiranje želuca unutar 4 sata od uzimanja otrovne supstance ili primenjuju odgovarajući antidoti.

Hirurška oboljenja, kile

Hirurška oboljenja su takodje prisutna u pedijatriji, počev od preponske kile kod novorodjenčadi i odojčadi  kada dete odbija hranu, neprekidno plače, povraća i nema stolicu, sa  pojavom bolnog otoka u preponi. Invaginacija je pojava kada dolazi do uvrtanja i spuštanja dela tankog ili debelog creva u donji deo. Većinom se javlja kod dece do godinu dana sa bolovima, krvavo sluzavim stolicama i povraćanjem. Na problem sa slepim crevom treba pomisliti kada se dete žali na bol u stomaku, praćen povraćanjem i povišeniom temperaturom, dok kod male dece ovih simptoma uglavnom nema. Slika je nespecifična. Dete odbija hranu, jako je  razdražljivo, povaraća i pojavljuje se naduven stomak.

Gutanje predmeta

Deca gutaju strana tela posebno u oralnoj fazi. Najčešće se završava spontano uz kontrolu stolice sa prisutnim stranim telom, osim ako je progutani predmet oštrih ivica, kada mora da se radi gastroskopija.

 

Autor: Dr.Veroslav Marinkovic, pedijatar, saradnik Škole roditeljstva

 

 Posleporođajna (postpartalna) depresija

 Posleporođajna (postpartalna) depresija

Autor teksta: Saradnik Škole roditeljstva Nada Lazić, dr. Časlav Hadži Nikolić, neuropsihijatar

Dijagnoza se kada je u pitanju zdravlje u principu ne postavlja na internetu, što je koliko pogrešno toliko i opasno. Traganje za dijagnozom i načinima lečenja putem interneta može da zavede, zbuni, uplaši, povede pogrešnim putem. Lični kontakt sa lekarom je nezamenjiv.

Ipak u nekim slučajevima kao što je npr. posleporođajna depresija, potrebno je poznavati osnovne činjenice kako bi se buduće mame, mlade mame i njihovo blisko okruženje, mogli orijentisati o čemu se radi i kada treba intervenisati i obratiti se za profesionalnu pomoć.

U tom smislu, veoma je instruktivno uputstvo eksperata klinike Mayo u SAD, mamama koje posle porođaja osećaju neke od znakova i simptoma – sindroma posleporođajne depresije.
„Ako se osećate depresivno nakon rađanja vaše bebe, možda ćete se osećati zbunjenom ili će vam biti neprijatno da to priznate. Ali ako osetite bilo koji simptom posleporođajne tuge ili posleporođajne depresije, pozovite vašeg doktora i zakažite razgovor. Ako se jave simptomi koji upućuju na postpartalnu psihozu hitno potražite pomoć.

Važno je da pozovete vašeg doktora što je pre moguće ako znaci i simptomi depresije koju osećate imaju neke od ovih karakteristika.

• ne blede ili ne nestaju posle dve nedelje
• ako se pogoršavaju
• ako vas ometaju da se brinete o bebi
• ako vas ometaju da obavljate svakodnevne poslove i zadatke
• ako se javljaju ideje o samopovređivanju ili povređivanju bebe

Razumljivo je da je rađanje novog bića okidač za plimu različitih emocija. Međutim, nekada se može pojaviti i nešto što se ne očekuje i što zbunjuje – depresija. Posleporođajna ili postpartalna depresija – skraćeno PPD.
Za sada se ne može sa sigurnišću reći koji su sve uzroci nastanka postpartalne depresije. Nesumnjivo je da je hormonalni status značajan u nastajanju ovog sindroma. Istraživanja su pokazala da se nivo ženskih reproduktivnih hormona višestruko povećava tokom trudnoće a da se već tri dana nakon porođaja vraća na nivo koji je prethodio trudnoći. Hormoni štitaste žlezde takođe naglo padaju što može da dovede do doživljaja umora, usporenosti i potištenosti. Tu su uključeni i psihološki fenomeni. Uskraćenost sna uz opterećenje novim obavezama koje diktira dolazak bebe, uz drugačiji doživljaj sebe, drugačiju partenersku dinamiku, emocionalni „feedback“ okoline itd. dovodi do emocionalne uzburkanosti koja nesumnjivo ima značaja u nastajanju postpartalnog depresivnog sindroma. Pri svemu tome genetska predispozicija daje svoj doprinos riziku nastajanja PPD-a.

U zavisnosti od intenziteta i karaktera smetnji kao i dužine njihovog trajanja, sindrom o kome ovde govorimo može se javiti u nekoliko oblika. Ti oblici se opisuju kao:

• Posleporođajna tuga ili „baby blues“
• Posleporođajna depresija
• Posleporođajna psihoza

POSLEPOROĐAJNA TUGA ILI „BABY BLUES“

Znaci i simptomi postporođajne tuge počinju 2-5 dana nakon porođaja i traju nekoliko dana do nedelju – dve, ali ne utiču značajno na mamino bavljenje bebom. Javljaju se kod 80 do 90% mama.

U okviru ovog stanja mogu se javiti:

• Promene raspoloženja
• Tuga
• Teskoba
• Razdražljivost
• Preplavljivanje osećanjima
• Ranjivost
• Plačljivost
• Gubitak energije
• Sniženje koncentracije
• Smanjenje apetita
• Poremećaji sna

Obično ne zahtevaju specijalistički tretman.

POSLEPOROĐAJNA ILI POSTPARTALNA DEPRESIJA

Pri samom nastajanju postpartalna depresija može delovati kao posleporođajna tuga, ali se njeni znaci i simptomi pokazuju kao mnogo intenzivniji, traju duže i ometaju ili onemogućuju brigu o bebi i obavljanju svakodnevnih zadataka. Sindrom nastaje i razvija se tokom prvih nekoliko nedelja nakon porođaja, ali može početi i kasnije sve do šest meseci nakon rođenja bebe.

Postpartalnu depresiju karakterišu:

• Depresivno raspoloženje ili ozbiljne promene raspoloženja
• Čest, ekscesivan plač
• Teškoće u kontaktu sa bebom
• Povlačenje od porodice i prijatelja
• Gubitak apetita
• Nesanica ili izražena pospanost
• Preplavljivanje umorom i gubitak energije
• Nedostatak zadovoljstva u svakodnevnim aktivnostima i nemogućnost prepuštanja uživanjima u njima
• Intenzivna razdražljivost i bes
• Strah mame da nije dobra mama
• Nesposobnost da se odgovori svakodnevnim zahtevima i poslovima
• Doživljaj krivice
• Doživljaj bespomoćnosti i beskorisnosti
• Sniženje koncentracije i smanjenje sposobnosti da se donose odluke
• Visoka anksioznost i panični napadi
• Misli vezane za samopovređivanje ili povređivanje bebe
• Samoubilačke misli i ideje

Ovako ispoljeni sindrom može trajati mesecima. Procenjuje se da ga doživljava 10 -16 % majki.
Tretman uključuje psihoterapijske intervencije i medikamentoznu terapiju.

POSTPARTALNA PSIHOZA

Postpartalna psihoza je ozbiljan psihijatrijski poremećaj koji može brzo da se razvije, često tokom prva tri meseca. Javlja se retko (0,1 -0. 2 %), ali zahteva hitnu psihijatrijsku intervenciju i lečenje. Rizik za pojavu ovog stanja je veći ukoliko u ličnoj ili porodičnoj prošlosti postoje podaci vezani za fenomene depresivne kategorije.

Ovo ozbiljno oboljenje uključuje:

• Konfuzna stanja
• Inkoherentno mišljenje
• Opsesivne misli vezane za za zdravlje i preživljavanje bebe
• Halucinatorna doživljavanja
• Sumanute ideje
• Autodestruktivne ideje i pokušaje kao ideje i pokušaje povređivanja deteta

Pojava bilo kog od pomenutih simptoma predstavlja indikaciju za hitnu psihijatrijsku intervenciju. Lečenje podrazumeva pre svega medikamentoznu terapiju (antipsihotici, antidepresivi, stabilizatori raspoloženja) pri čemu ordinirajući psihijatar, kome se treba odmah javiti, odredjuje indikacije za bolničko lečenje.
Posebno je hitno obratiti se psihijatru kada postoje suicidogene ideje ili ideje o povređivanju bebe. Dobro je da sa ovim bude upoznato najbliže okruženje obolele mame jer ona nekada nije kritična i nema uvid u svoje stanje i situaciju.

Uvek treba imati na umu da je postpartalna psihoza izlečiva i da se najveći broj mama uz primenjenu terapiju vraća svom normalnom životu.

Uloga muškarca – tate tokom porođaja, u trudnoći i roditeljstvu

Uloga muškarca – tate tokom porođaja, u trudnoći i roditeljstvu

Potrebno je da muškarac preuzme svoj deo odgovornosti za brak, porodicu i dolazak deteta na svet. Tata treba da je zaštitnik, oslonac, luka ljubavi, podrška i majci i bebi.

Očevi imaju važnu ulogu u dečjem emocionalnom, socijalnom i intelektualnom razvoju. Očevo prisustvo u porodici pospešuje detetovo mentalno zdravlje i intelektualno napredovanje. U porodicama u kojima je nedostajala očinska figura ili adekvatna očinska figura, kod dece se mogu stvoriti problemi u formiranju identiteta. Takva deca mogu pokazati nedostatak sigurnosti, odloženo sazrevanje, antisocijalno ponašanje ili naglašenu introvertnost.

Dečaci koji odrastaju bez oca obično naginju ili antisocijalnom ponašanju ili preteranoj feminizaciji ponašanja i stavova. Kod devojčica koje su rasle bez adekvatne očinske figure, kasnije se mogu javiti poteškoće u uspostavljanju zdravih veza sa muškarcima.

Muškarac je deo trudničkog para, a ne samo muž trudnice i njegova uloga je veoma važna, kako u periodu trudnoće, tako i kasnije kao oca. Veoma je važno da mladi muškarac koji postaje otac preuzme u svojoj novoj mladoj porodici u potpunosti ulogu oca i muža i svoj odgovornosti.

Muškarci u periodu trudnoće pokazuju povećano interesovanje za decu, govore o sopstvenom osećanju ispunjenja i ponosa nastalim usled trudnoće, radije traže društvo poznanika koji su već očevi, više su i češće u kontaktu sa svojim roditeljima nego pre. Takođe su vrlo zabrinuti za ishod trudnoće i u tom periodu manje su uporni u svađama sa partnerkom, popuštaju joj.

Prisustvo oca tokom porođaja

Analizama toka porođaja kojima su prisustvovali i očevi utvrđeno je da:

  • Porođaj u proseku kraće traje
  • Upotrebljava se manja količina lekova protiv bolova
  • Parovi govore o većem stepenu zadovoljstva događajem
  • Govore o doživljaju zajedništva i utisku da su jače emocionalno vezani posle zajedničkog porođaja
  • Očevi koji su prisustvovali porođaju brže, bolje i lakše prihvataju ulogu oca (mereno kvalitetom i dužinom interakcije sa detetom, učestvovanjem u aktivnostima oko nege i sl.)
  • Dete koje ranije dolazi u bliži i intenzivniji kontakt sa ocem takođe ima više koristi od ovakvog zajedničkog čina

Da li postoji biološka predodređenost žene da se brine o deci?

  • Majka je ostvarila tokom trudnoće direktnu fizičku i emotivnu bliskost sa bebom. U prvim mesecima bebinog života bliskost sa telom majke, njena nežnost i prisustvo se teško mogu nadoknaditi. Otac može da zameni majku u prvim mesecima ali ne u potpunosti
  • Muškarci, isto kao i žene, razlikuju različite vrste plača kod beba i pravilno tumače plač, pridajući mu odgovarajuću poruku
  • Fiziološke promene koje se javljaju kod odraslih kada je dete uznemireno i intenzivno plače su iste kod očeva i kod majki (povišen pritisak i sl.)
  • Očevi su podjednako uspešni u nizu aktivnosti vezanih za brigu i negu dece, kao što su hranjenje, povijanje i slično, i vrlo uspešno i spremno prepoznaju mnoge detetove neverbalne signale i poruke
  • Očevi su jednako kompetentni roditelji kao i majke.

Dete i brak roditelja

Deca mogu imati i pozitivan i negativan uticaj na bračne odnose. Ona mogu povećati osećanje sreće i zadovoljstva u braku, ali mogu i poremetiti harmonične bračne odnose. To umnogome zavisi od prethodne pripreme mladog para na promene koje će doći kada postanu roditelji. Ukoliko nisu postavili prioritete i dogovor, dolazak prvog deteta meže izazvati nesporazume u braku:

  • Prvo dete smanjuje za polovinu vreme koje su do tada supružnici provodili u razgovoru
  • Teme razgovora se menjaju – glavna tema razgovora postaje upravo dete
  • Supružnici postaju i roditelji osim što su supružnici
  • Izlasci i zabave se smanjuju, način života se menja
  • Majka i dete postaju centar pažnje i interesovanja mnogih, a otac ostaje po strani
  • Može postojati negativan uticaj umora i neprekidne pažnje oko dece na seksualne odnose u braku
  • Menja se kućni ambijent

Očeva ljubomora

Realno gledano, dete uzima od roditelja deo vremena, pažnje i brige, koji su do tada bili posvećeni bračnom partneru. Upravo zato očevi veoma često pokazuju osećaj uskraćenosti, ugroženosti, ljubomore i revolta.

Ljubomora muškarca u trudničkom paru

Javlja se ponekad javlja vrlo rano, već u prvim mesecima trudnoće, i to iz dva razloga: preokupiranost žene trudnoćom i njeno stavljanje supružničkih odnosa u drugi plan i osećanje supruga da u ovom periodu svog roditeljstva ne može više da učestvuje u samom procesu trudnoće.

  1. Žiža očeve ljubomore je najčešće fokusirana na: vreme i brigu koje žena posvećuje detetu i davanje prednosti potrebama deteta.
  2. Očeva ljubomora se retko izražava na direktan način, već indirektno: postavljanje nemogućih zahteva prema detetu i supruzi, kritički odnos prema detetu i supruzi, podsmešljivost i potcenjivački odnos prema detetovim sposobnostima.

Izvor uređenog teksta iz priručnika „Od zdravih roditelja do zdravog potomstva“

error: Content is protected !!