Category: Porodica

Povezivanje sa bebom

Povezivanje sa bebom

Pedijatri Maršal Klaus i Džon Kenel su prvi opisali uspostavljanje veze, takozvani „bonding“ između roditelja i novorođenčeta. Oni su naglasili značaj koji u tom procesu povezivanja i uspostavljanja odnosa ima prvih nekoliko dana po rođenju bebe. U tom smislu su isticali zanemarivanje tih potreba roditelja i dece u tadašnjim bolnicama gde se pre svega vodilo računa o fizičkom, medicinskom aspektu razvoja bebe.

Ovi pedijatri su prvi preporučili da mladi roditelji od samog rođenja u bolničkoj sobi provode određeno vreme držeći bebu, dodirujući je, pričajući sa njom. Preporučivali su da majke uspostavljaju dodir bebine i svoje kože da bi se održao kontinuitet bliskosti po izlasku bebe iz maminog stomaka. Očevi su ohrabrivani da drže bebu i takođe ostvare kontakt kožom. Istraživanja su pokazala da je to jako osetljiv trenutak i da tako blizak kontakt pomaže ocu da prigrli bebu, da se oslobodi napetosti i straha. Takođe je to način da mladi otac zdravo kanališe i usmeri sva svoja očekivanja i strepnje tokom trudnoće u smislu kakav ili kako će biti otac. Takav kontakt je način da se otac poveže sa činjenicom da je beba, njegovo dete, sada „stvarno biće“ a ne više neka bebica u stomaku koju čekamo.

Istraživanja dr Klausa i dr Kenela pokazali su i da je prisustvo babice (medicinske sestre) kao osobe koja je podrška i poseduje veliko iskustvo i tokom porođaja i nakon porođaja u prvim danima, dobar način da se mladi roditelji oslobode straha, pripreme za uloge roditelja i uspostave vezu sa bebom, razumeju njene potrebe.

Roditelji koji nisu uspeli da se povežu sa bebom i nisu imali dovoljno podrške mogu, kada krenu samostalno da se suočavaju sa potrebama i plačom bebe, da pomisle da „nisu uspeli a još nisu ni počeli da budu roditelji“. Međutim treba znati da je povezivanje sa bebom dugotrajni proces i da ništa nije izgubljeno. Čak i ukoliko okolnosti zahtevaju da beba odmah po rođenju bude prebačena u odeljenje intenzivne nege, zbog čega roditelji ne mogu da uspostave odmah kontakt sa njom, treba da znaju da nisu propustili priliku da se potpuno i zdravo vežu za bebu. Roditelji treba da znaju da svaka porodica ima svoj tempo razvoja i da nam je cilj dugoročno i čvrsto vezivanje. Prve trenutke sa bebom možemo porediti sa zaljubljivanjem ali je zato dugoročno vezivanje sa bebom ona duboka ljubav koja traži istrajnost i strpljenje.

Otkrivanje stvarne bebe

Kada prvi put provodite vreme sa svojom bebom i komentarišete njeno ponašanje, vi u stvari prvi put upoznajete svoje dete. Uvek treba da imate u vidu da je vaše dete jedinstveno po svim svojim osobinama. Fizičke osobine vidite odmah, oblik nosića, na koga ima prstiće, koje boje će biti oči… ali neke druge osobine: da li je ekstravertno ili mirno, da li je mazno ili ne, da li je spavalica ili je budna beba – te osobine ćete tek uočavati kroz bebino ponašanje. Ako ste maštali o mirnoj bebi a vaša beba je živahna ili plahovita ili se teško umiruje, to vam može predstavljati problem. Ako su mama ili tata na primer stidljivi ili tihi a dobiju dete bundžiju i drekavca to može biti problem. Ako je roditelj na primer robustan i energičan, glasan, a dobije dete koje je mirno, osetljivo i tiho – to takođe može biti problem. Ako su roditelji svesni da ih čeka prilagođavanje „stvarnoj bebi“ to će onda olakšati ceo proces. Koliko god beba bila različita po karakteru do vas, volećete je iz srca, tako da to ne treba da vas brine. Ukoliko se pripremite da ćete biti oprezni u svojim očekivanjima prilikom upoznavanja bebe, to može preduprediti neka mala razočarenja. Dete različitog temperamenta od roditeljskog, koje pritom kao svaka beba traži pažnju 24 sata 7 dana u nedelji, može za roditelja da predstavlja izazov.

U knjizi „Prvi odnos“ psihijatar Bertrand Krejmer je govorio o potrebi da roditelji pomire stvarnu bebu sa imaginarnom, sanjanom bebom. Pokušaji da se beba okarakteriše i svrsta u neku određenu kategoriju, deo su napora da se beba prihvati. Pa tako imamo „plačljivka“, „malu princezu“, „osvajača“, „anđela“. To su sve načini da roditelji pomire unutar sebe realnost sa sanjanim.

Beba se neće „uklapati“ ni u jednu ulogu 100% jer je beba biće i individua za sebe. Učite o svojoj bebi od nje same i prihvatite je kao jedinstvenu i samo vašu. Tako joj dajete najbolju podršku da zdravo odraste.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Kada vaša beba uđe u fazu takozvane “separacije” koju prati prohodavanje ali i razvoj osobina kao što je “ne” stav, agresivnost i prkos, možete se naći u situaciji da postanete zbunjeni kao roditelj i da ne znate gde da postavite zdrave granice. Vaše dete treba da razvija svoju slobodnu ličnost ali takođe i da se uklopi u strukturu vašeg vaspitanja.

Tantrumi (napadi besa), bacanje po podu, bacanje predmeta, vrištanje, su samo neke od ne baš omiljenih manifestacija detetovog ponašanja u ovoj fazi. Naravno da detetu ne treba sve dozvoljavati, ono mora da nauči šta je dozvoljeno a šta ne, šta je dobro a šta loše ponašanje, šta je prihvatljivo a šta nije prihvatljivo.

Agresivnost (12 do 36 meseci), ujedanje i bacanje predmeta

Agresivno ponašanje je normalna faza razvoja tek prohodalog deteta. U ovom uzrastu vaše dete otkriva nezavisnost i samostalnost. U njemu se javlja želja da istražuje, saznaje, postane nezavisno. U koliziji je između potrebe da ga mama štiti i potrebe da ode od nje. Dete traži ali često i ne zna šta traži i šta će od toga dobiti.

Nemojte se plašiti svog deteta u toj fazi, pokažite zdrav roditeljski razum i autoritet. Zabrana je detetu potrebna za zdrav razvoj podjednako kao i odobravanje. Dete mora da postavi strukturu dobro-loše i ako ga to ne naučite neće valjati.

Međutim treba da znate da je određena količina bacanja, ugriza, pobune – normalna, ne treba da vas zabrinjava ako se pojavi u detetovom ponašanju. To ne znači da treba da igronišete takvo ponašanje. Budite sasvim sigurni da vaše dete svaki put od vas čuje i jasno zna da je takvo njegovo ponašanje neprihvatljivo. Pokažite mu bolje i kvalitetnije načine da zatraži, dobije, dogovori se.

Važno je da ostanete mirni. Pokazujući mu kako se vi uspešno kontrolišete naučićete i dete da se isto tako kontroliše. Vikanje, udaranje deteta kada se ne ponaša dobro neće ga naučiti boljem ponašanju. Potrebno je da detetu ponovite, mirno i energično, sa ljubavlju, koliko god puta je potrebno da to nije prihvatljivo a sa druge strane pokazati mu šta je prihvatljivo. Na primer: ne postoji ni jedan razlog da se vaše dete koje interesuju predmeti u kuhinji, penje na gornje kuhinjske elemente da bi nešto videlo, koliko god se bunilo i plakalo, ne treba da ga podižete na sto ili kuhinjske elemente da nešto dohvati. Alternativa je da mu oslobodite donju fijoku, da na niske police pri podu, postavite predmete koje može da razgleda i da se igra sa njima, da mu dodate set predmeta koji su za njega bezbedni kao što su šerpice, kutlače i varjače, plastične posudice ili modlice. Povremeno menjajte predmete. Možete u njih sipati malo vode ili nečeg sličnog u zavisnosti od uzrasta i godišnjeg doba.

Postavite jasne granice svaki put na isti način uvek kada je dete agresivno. Budite istrajni i mudri. Nekad je dovoljno da dete fizički iznesete iz te situacije ili da mu skrenete pažnju na nešto drugo podjednako interesantno. Pomozite detetu da izađe iz besa svojim mudrim ponašanjem. Ako dete plače i buni se nemojte to shvatati tragično, izdržite malo, sa ljubavlju, mirno.

Nagrađujte i ohrrujte dobro ponašanje. Mnogo efikasnije od kažnjavanja je nagrađivanje. Ono postavlja fokus na sve ono dobro i prijatno koje sledi ako poštuje pravila i dogovor. Kad god kod deteta primetite da je prihvatilo neko od dobrih ponašanja, pohvalite ga. Na primer: ako dete pita da li sme da uzme igračku koja je pred drugim detetom ili da li sme da se ljulja a drugo dete je na ljuljašci, to je već veliki pomak u ponašanju jer nije prišlo da uzme ili gurne bez pitanja. Pohvalite takvo ponašanje podjednako jasno kao što ste objašnjavali kada su granice u pitanju. Dete će tako znati šta je u redu i da postoji prostor da uči i da prilagodi svoje ponašanje uz vaše odobravanje i podršku.

Dajte mu uvek vrlo logična objašnjenja zabrana ali i dozvola. Tako dete uči.

Budite konstantni i istrajni u svojim pravilima. Postarajte se da dete jasno poznaje posledice svojih ponašanja. Postarajte se da dete može da razdvoji svoju grešku u ponašanju od toga da je uvek voljeno i da uvek ima vašu podršku.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prvoj godini života ima svoje zakonitosti. Zato je veoma važno upoznati buduće roditelje kako da na pravilan i stimulativan način podstiču i ne remete prirodan razvoj motornih veština.
U period od 0-3 meseca treba obratiti pažnju na sledeće:

  • Bebu tokom ležanja treba okretati na oba boka i stomak (čim otpadne pupak). Česte promene položaja deluju stimulativno na nju i omogućavaju brže integrisanje u spoljašnju sredinu.
  • Kada nosimo bebu u naručju treba izbegavati uspravan položaj i forsirati horizontalan, tako da bebina glava bude položena na našu desnu ili levu podlakticu što bliže laktu, a njena ledja budu okrenuta ka našem stomaku i grudima.
  • Svaki dan, kada je beba raspoložena, poželjno je uraditi po nekoliko (bar 10) pokreta u svim zglobovima ruku i nogu, rame-lakat-šaka, kuk-koleno-stopalo, u svim pravcima koje taj zglob dozvoljava. Na primer kruženje unapred i u nazad u ramenima, kružni pokreti u kukovima na gore ukoso i upolje (poželjno za produbljivanje čašice na karličnoj kosti), itd. Zatim okrenuti je sa ledja na bok, jedan pa drugi i odvajati je od podloge lagano povlačeći je za ramena, a kasnije kad malo ojača hvatati je za šakice i raditi isto kako bi je podstakli da uspostavlja što bolju kontrolu glave i vrata. Na stomaku očekujemo da u prvom mesecu uspe da okrene glavu sa jedne na drugu stranu da bi već u drugom mesecu uspevala da odiže glavu, vrat i ramena od podloge za 45 stepeni.
  • Krajem trećeg meseca očekujemo da je počela da kontroliše glavu, a na stomaku da drži glavu i ramena uspravno, skoro pod pravim uglom u odnosu na podlogu.
  • Igra i igračke imaju važno mesto u ovom uzrastu. Prve igračke bi trebalo da su šareni krug, crno-bela lopta i zvečka. Nuditi ih u sredini tela u visini šakica i podsticati bebu da ih hvata i fiksira i prati pogledom.
  • Svaka naša aktivnost sa bebom ne bi trebala da bude brza, nagla i snažna nego lagana, ritmična i prijatna tako da beba pokazuje zadovoljstvo i uživanje tokom izvodjenja istih. U ovom periodu pripremamo je za zahtevnije motorne aktivnosti koje joj prirodno slede kasnije.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Vaša beba – 6. nedelja

Vaša beba – 6. nedelja

Sada je vaša beba više budna, to su već duži periode tokom dana, tako da imate vremena da se bolje posvetite nenjom senzornom razvoju. Možete joj pevati pesmice i uspavanke ili možete da joj puštate muziku, pre svega dečije pesmice. Ispunite prostor oko bebe muzikom i gledajte izraze njenog lica. Vaša beba će izražavati zadovoljstvo kroz gugutanje, coktanje i radosne, pomalo nekontrolisane pokrete ruku i nogu.

Senzorna integracija (senzorni razvoj) je neuro-bilološki proces primanja i obrada informacija koje u bebin mozak dolaze preko njenih čula: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira. Za razvoj senzorne integracije i mogućnost i kapacitet mozga da što je moguće više primljenih informacija prima, obrađuje i zatim organizuje, ključan je period od rođenja do 7. godine života.

Vaša beba će podjednako uživati i u zvucima vetra ili u kuckanju sata. Svi ritmični, harmonični, ujednačeni, blagi zvuci će joj prijati. Na YouTubu sada postoje mnogi klipovi sa muzikom i zvucima za bebe, pa možete birati ono što joj najviše prija. Naći ćete i one koje pažljivo sluša ali i one koji će je uspavati. Postoje i zvuci slični šumu koji „pokrivaju“ druge zvuke u sobi gde beba spava i pomažu joj da učvrsti san. U svakom slučaju što raznovrsnije birate „ponudu“ za bebina čula, to će bogatiji biti rezultat. Čim primetite da vaša beba reaguje većim zadovoljstvom na jednu vrstu zvukova ili određenu muziku i izdvaja ih u odnosu na ostale, možemo da kažemo da je beba počela da razvija svoje sklonosti i pokazuje ukus.

Nema potrebe da bebu „bombardujete“ muzikom sve vreme. Bebama su potrebni i intervali tišine u kojima će takođe uživati a tada će i obrađivati senzacije koje je već primila. Beba koja je prestimulisana može početi da plače, izvija leđa ili na druge načine da se buni. Procenite sami koliko stimulacije kroz muziku i zvuke vašoj bebi prija.

Vaša beba još nije u mogućnosti da priča ali njeno lice vam već sada govori i to mnogo. Ona menja izraze lica koji prate ono što joj se dešava i šta oseća. Te izraze vi već počinjete da prepoznajete. Po grimasi oko usta, načinu na koji pomera glavu, podiže obrve, žmirka ili se mršti, zvucima koje pušta ili se priprema da pusti, čak i po načinu na koji plače, moći ćete sa sigurnošću da prepoznate da li je gladna, mokra ili je usamljena.

Sada vaša već beba može da prihvati određene dnevne rutine koje će za nju biti umirujuće i predstavljaće dobru osnovu za bebino vaspitavanje i u kasnijem periodu. Jedna od tih stvari je rutina večernjeg odlaska u krevet koja će joj pomoći da se brzo uspava. Ustanovite obrazac rutina koje će prethoditi spavanju i pobrinite se da se on ponavlja svako veče. Takve rutine, rituali, će i vama kao roditeljima pomoći da se bolje organizujete i steknete samopouzdanje. Počnite pripreme za spavanje dovoljno rano tako da imate dovoljno vremena za sve što se spremate da radite sa bebom, pre hranjenja koje obeležava početak noći. Počnite pripreme u vreme kada beba još nije potpuno umorna ili gladna, jer će u suprotnom u pola igranja početi da plače zbog gladi. Počnite ritual uvek u istom prostoru bilo da je to spavaća soba ili kupatilo. Važno je da se ritual pripreme završi u prostoriji gde beba spava i da bude prijatan i ušuškan jer to bebi daje osećaj da su odlazak na spavanje i mesto gde spava prijatni i dragi.

Za početak skinite bebi pelenu i pustite je da oslobodi višak energije pre spavanja. To je prilika da se mazite sa vašom bebom dok se ona veselo rita. Oko samog kupanja postoje različita mišljenja, sada je aktuelno da bebi nije potrebno potpuno kupanje u kadici svako veče nego samo par puta nedeljno. Topla voda je svakako umirujuća za bebu i pomoći će joj da se opusti. Lagana masažica kada je budete mazali će joj takođe prijati i činiće deo osećaja udobnosti i bezbednosti koji treba da bude deo odlaska na spavanje.

Omogućite bebi tišinu, prigušite svetlo i nahranite vašu sveže okupanu i spokojnu bebu. Ukoliko je dojite pazite da ne zaspi na grudima jer će se ubrzo probuditi gladna. Pobrinite se da dobro podrigne zbog viška vazduha u stomačiću koji može da je muči i budi. Vrlo kratko je posle hranjenja uspavljujte u rukama(vreme da podrigne posle hranjenja), toliko koliko je potrebno da po izrazu njenog lica i umirivanju očiju i kapaka, vidite da je utonula u dubok san( nebi trebala da vam zaspi u rukama). Tada je pažljivo spustite u njen krevetac. Krevetac je najbolje i najbezbednije mesto za bebu da spava. Prenošenje u svoj krevet čuvajte za izuzetne situacije kada bebu nešto muči ili kada u toku noći traži baš samo umirujući kontakt sa vama.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta

Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta

Procenat upotrebe auto-sedišta za decu u Srbiji je oko 60%, a opet drugi podaci govore da je najveći broj povređene dece u saobraćaju bio u svojstvu putnika. Na našim prostorima i dalje vlada uverenje da je korišćenje dečijih auto-sedišta samo jedan od nameta država i  nismo do kraja svesni da se ona koriste ne da ne bi platili kaznu, već da bi naše dete bilo zaštićeno u saobraćaju.

Dečija auto-sedišta su obavezna i neophodna, jer je jedino tada naše dete bezbedno u toku vožnje. Deca su spremna za vezivanje samo sigurnosnim pojasom vašeg automobila tek onda kada dostignu 36kg, odnosno visinu od 150cm jer će tada sigurnosni pojas da ide preko najčvršćih delova tela – preko ramena, sredinom grudnog koša i preko karlice. Dok dete ne dostigne iznad pomenute parametre dete od prvog dana prevozimo u auto-sedištu i onda je važno da je:

1. auto-sedište odgovara težini deteta i ispunjava bezbednosni standard,
2. auto-sedište ispravno postavljeno u automobilu,
3. dete ispravno vezano u auto-sedištu.

Prilikom kupovine sedišta proverite da li je sedište koje kupujete homologovano, odnoso da li poseduje nalepnicu koja označava da je sedište prošlo određene ateste i da je označeno kao bezbedno. U prodaju se mogu pronaći sedišta koja su testirana prema propisu R44/04 i prema propisu R129 iSize. R129 iSize je propis koji je novijeg datuma i podrazumeva i korišćenje ISOFIX sistema, ali auto-sedišta homologovana i prema propisu R44/04 i prema propisu R129 iSize su bezbedna.

VRSTE AUTO-SEDIŠTA:

AUTO-SEDIŠTA GRUPE 0

Ova auto-sedišta su namenjana za decu do 10kg, odnosno ukoliko je sedište grupe 0+ onda do 13kg. Specifično za ovu grupu auto-sedišta jeste da se ona postavljaju isključivo suprotno smeru vožnje i da je dete u poluležećem položaju.
Dete ovo sedište može da koristi od rođenja i savet je da dete prevozite dete što je duže moguće suprotno smeru vožnje, odnosno dok ono sedište ne preraste. Da li je dete preraslo auto-sedište gledamo u odnosu na glavu deteta, a ne u odnosu na noge.

AUTO-SEDIŠTE GRUPE 1

Ova sedišta se postavljaju u smeru kretanja automobila, na zadnjem sedištu automobila, tako da dete zauzima sedeći položaj i naslonjeno je celom dužinom leđa na naslon sedišta.
Ovo sedište se pričvršćuje pojasevima automobila (ili ISOFIX sistemom), a ima sopstvene pojaseve kojima se vezuje dete i namenjeno je za težinu do 9kg do 18kg.

AUTO-SEDIŠTE GRUPE 2 i 3

Auto-sedišta grupe 2: 16 – 25 kg i grupa 3: 23 – 36 kg, se postavljaju u smeru kretanja automobila, na zadnjem sedištu. Za razliku od prethodne grupe ovo sedište nema sopstvene pojaseve, već se dete vezuje pojasevima automobila. Ukoliko sedište nam ISOFIX sistem onda se i sedište i dete prema upustvu veziju sigurnosnim pojasem vozila. Sedište bi trebalo da bude pričvršćeno i kada dete nije u vozilu.

Važno je znati:

Dete prevozimo u auto-sedištu uvek, od prvog dana života, i na dužim i na kraćim putovanjima.
Dete nije sigurnije u našim rukama, nemojte držati dete u naručju, jer se težina deteta uvećava za vreme sudara, a to znači da ni najjače ruke odraslog čoveka ne mogu zadržati dete da ne udari u unutrašnjost vozila ili da izleti iz vozila.
Vazdušni jastuk (airbag) na suvozačevom mestu OBAVEZNO ISKLJUČITI ako je jaje sedište (grupa 0 i 0+) postavljeno tu.

Dete prelazi u sledeću grupu sedišta tek kada prethodno preraste, ne pre toga – suprotno smeru vožnje dete vozimo dok ne dostigne težinu (10kg odnosno 13kg), dok ne napuni 15 meseci i dok ne počne samostalno da hoda.
Prilikom postavke i autosedišta i deteta u autosedište pratimo upustva proizvođanja – trake pojasa moraju da budu ravne i zategnute, bez da ih išta ometa.

Zimi dete ne smemo da prevozimo u debeloj zimskoj jakni i skafanderu, jer trake pojasa nisu dovoljno zategnute i u slučaju nezgode dete može da ispadne iz sedišta.

Za sva pitanja o auto-sedištima možete se obratiti na mail info@roditelj.org

https://youtu.be/jXQWENL_ih8

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Od 1. jula 2018. finansijska pomoć porodicama sa dvoje, troje i četvoro dece

Od 1. jula 2018. finansijska pomoć porodicama sa dvoje, troje i četvoro dece

Finansijska pomoć porodicama sa dvoje, troje i četvoro dece Vlada Srbije je nedavno usvojila kao podsticaj u povećanju nataliteta.

Za prvo dete majke će dobijati jednokratno 100.000 dinara. Za drugo dete 10.000 mesečno, i to 24 meseca. Majka koja rodi treće dete imaće 12.000 mesečno u toku deset godina, a za četvrto dete za taj period ukupna pomoć će iznositi 18.000 evra. Država će obezbediti da svakog meseca majke na račun dobiju taj novac.

Ove mere će početi da se primenjuju od 1. jula 2018. a sve će važiti od 1. januara sledeće godine.

Navodi se da Srbija trenutno ima 6.995.808 stanovnika ali da će, ako se nastave negativni demografski trendovi, do 2060. imati između 3,9 i 5,5 miliona stanovnika.

Svakog dana „gubimo“ 107 ljudi, stanovništo gubimo već 67 godina, a za 27 poslednjih godina imamo negativni prirodni priraštaj. Broj dece po majci je 1,44 a za prostu reprodukciju treba nam bar 0,8 više. U protivnom, doći ćemo u situaciju da kroz nekoliko godina imamo značajno manje stanovnika sa istim brojem penzionera, a to znači da nećemo imati ni ekonomski, ni demografski potencijal.

Mere koje je država predvidela, u prvom trenutku će „koštati“ 12 miliona evra, ali država želi da rađanje bude stimulisano i da nada se će mere biti još značajnije. Od broja rođene dece zavisi i penzioni sistem. Ubuduće ćemo imati više penzionera nego onih koji odvajaju doprinose.

Planiranje porodice i roditeljstva je lična odluka svakoga, ali je važno znati kakve nas posledice očekuju ako se stvari ne promene.

„Svi moramo da pomognemo ženama, ali brigu o majci ne može da vodi samo država, već čitavo društvo, privreda… Trudnoća ne sme da bude hendikep niti razlog za otpuštanje sa posla“, rekao je predsednik Vučić po navodima agencije Tanjug. On je istakao je da je rukovodstvo Srbije uradilo uporedni prikaz delova centralne Srbije i KiM naseljenog albanskim stanovništvom.

Poređenje Srbije i Kosova

„Toplički upravni okrug, ima 2.231 kilometar kvadratni, a Podujevo samo 653 kvadratna kilometara, broj naselja u Toplici je 267, u Podujevu 77, ali broj stanovnika u Toplici 86.327, a u Podujevu 83.242. Smederevo je veće od Uroševca. Smederevo ima novorođene dece 868 te godine, a Uroševac 1.561. Umrlih Smederevo je imalo tri puta više. Priraštaj u Smederevu je da smo izgubili 588 ljudi, a Urosevac je dobio 1.020 čoveka. Poređenje Zaječara i Srbice pokazuje slične podatke, jer je Zaječar izgubio 651 čoveka, a oni dobili 643. Poređenje Gornjeg Milanovca i Dečana pokazuje da smo izgubili 308 ljudi, a oni dobili 402″, kazao je Vučić.

Procena broja stanovnika danas je 6.995.808 ljudi u Srbiji, od toga imamo bračnih parova bez dece 600.724, vanbračnih parova bez dece 48.943, bračnih parova sa decom 1.040.000, vanbračnih parova sa decom 67.971, majke sa decom 291.522, i oca sa decom 76.485.

 

Autor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Izvor: Tanjug

 

Istine i zablude o kontracepciji

Istine i zablude o kontracepciji

„Istine i zablude o kontracepciji“ je novo predavanje u Školi roditeljstva Nada Lazić koje vodi dr sc. med. Katarina Sedlecki. Dr Sedlecki je specijalista ginekologije i akušerstva, savetnik u Republičkom centru za planiranje porodice Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“.

Planiranje trudnoća savremenom kontracepcijom je medicinski i civilizacijski prikladno, jer omogućava efikasno razdvajanje prokreacije i seksualnosti, čuva i unapređuje zdravlje i plodnost žena i poboljšava kvalitet partnerskih odnosa i roditeljstva. Ipak, i dalje se veliki broj parova opredeljuje za nedovoljno efikasnu tradicionalnu kontracepciju, prvenstveno metod coitusa interruptusa, što za posledicu ima suočavanje sa neželjenim trudnoćama i izlaganje abortusima. Razlozi što se izbegava korišćenje savremene kontracepcije su strahovi i uverenja da će se njenom primenom narušiti izgled, zdravlje, plodnost i kvalitet seksualnih odnosa.

Na predavanju dr Katarine Sedlecki razmatramo opravdanost strahova i istinost uverenja, kao što su:

Da li je coitus interruptus (prekinuti snošaj) pouzdan kada je partner iskusan?

Da li će se osoba koja koristi kontraceptivnu pilulu ugojiti i deformisati?

Mogu li devojke mlađe od 18 godina da koriste kontraceptivne pilule?

Da li kontraceptivna pilula izaziva sterilitet?

Da li upotreba kontraceptivne pilule smanjuje seksualno zadovoljstvo?

Da li kontraceptivna pilula izaziva rak?

Treba li povremeno praviti pauze u korišćenju kontraceptivnih pilula?

Da li kondomi žulje i smanjuju seksualno zadovoljstvo?

Da li je stvarno sigurnije kada se koriste dva kondoma?

Može li muškarac da oseti “spiralu”?

Da li je spirala samo za žene koje su već rađale?

Da li istina da žena ne može zatrudneti dok doji bebu?

Kako izabrati odgovarajuću kontracepciju

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

 

Samohrani roditelj

Samohrani roditelj

Škola roditeljstva Nada Lazić kao i uvek želi da se uključi u konkretnu pomoć samohranim roditeljima, kao svoj doprinos zdravom i humanom roditeljstvu.

U Srbiji po podacima iz 2017. godine ima preko 300.000 samohranih roditelja, najviše majki. Samohrani roditelj u pravnom smislu je roditelj koji se sam stara o detetu zato što je drugi roditelj preminuo, nepoznat, lišen roditeljskog prava ili služi kaznu zatvora dužu od šest meseci. Novim Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom ovim kategorijama je dodato i “da drugi roditelj ne vrši roditeljsko pravo po odluci suda” i “da drugi roditelj ne doprinosi izdržavanju deteta”. Ovaj Zakon stupa na snagu 1. jula 2018. godine. Videćemo kako će se ove odredbe “spustiti u život”.

U praksi samohrani roditelj je najčešće roditelj koji se sam stara o detetu u okolnostima u kojima je drugi roditelj iz nekog razloga ne obavlja roditeljske dužnosti – ne daje alimentaciju ili ne ostvaruje kontakt sa detetom. Ova grupa samohranih roditelja čini oko 80 procenata ukupnog broja samohranih roditelja. Zači oko 250.000 roditelja. Neplaćanje alimentacije, nerešeno stambeno pitanje, nezaposlenost, nedostatak novca, odsustvo podrške, su samo neki od problema sa kojima se samohrani roditelji sreću.

Kad je reč o stambenom pitanju, prema studiji „Zaštita samohranih roditelja u Srbiji“ NVO Jelek, očevi koji su sami s decom su u prednosti, jer njih 50 posto ima neku vrstu porodične ili sopstvene nekretnine,  naspram upola manje  samohranih majki.

Kao glavne probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju, majke koje same brinu o deci, navode usamljenost, nedostatak novca, teškoće u vezi sa pronalaženjem i zadržavanjem posla, stambene probleme i nedostatak podrške i pomoći.

Adekvatna zakonska rešenja u socijalnoj zaštiti, kako smatraju specijalizovana udruženja, do sada nisu postojala ili se ne primenjuju u potpunosti, a u takvom sistemu najugroženije su upravo majke.

„Umesto da se problemi rešavaju na najefikasniji mogući način, uporno se održavaju mamutske birokratije koje imaju za posledicu neverovatno komplikovane procedure i u suštini iznurivanje onih koji su najslabije karike u lancu…” rekla je 2017. godine za “Danas”, Marina Blagojević Hjuson, naučna savetnica u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja Ona dalje kaže: “Cinično je govoriti o bilo kakvim merama populacione politike kada tolika deca rastu u siromaštvu, a toliki broj samohranih majki podiže svoju decu uz ogromne napore i lične žrtve.” Najčešći odgovor da „ne postoji odgovarajuća definicija“ samohranog roditelja do sada se navodila kao legitiman razlog za nepreduzimanje zaštitnih mera. Između ostalog postoji sumnja da, ako bi se samohrani roditelji izdvojili kao posebna vulnerabilna kategorija, bio bi otvoren veliki prostor za manipulaciju. Ljudi bi se razvodili i lažno predstavljali bračni status, samo da bi mogli da ostvare neke privilegije. Da bi se ljudi namerno razvodili kako bi ostvarili pravo, recimo, na dečji dodatak, primer je moguće zloupotrebe od strane građana koji su u stanju socijalne potrebe. “Roditeljstvo je kod nas, naročito materinstvo, oblikovano sa očekivanjima o „normalnosti žrtvovanja za decu“ bez obzira na okolnosti. Od samih majki se očekuje da učine sve za svoju decu i da se „ne žale“, jer je to njihova odgovornost i izbor, kao što se i pretpostavlja da je žena ta koja „sve treba da učini da se brak održi“, pa i da deca imaju kontakt sa ocem”, kaže Hjuson.

Biti samohrani roditelj je uvek emotivni i životni izazov. Ali ako se tome doda i nedostatak novca onda je to pravi životni poduhvat.

Evo šta kaže jedna zaposlena samohrana majka: “Imam platu od 30 hiljada dinara, dva mala deteta, oba u vrtiću, vrtić plaćam 11 hiljada. Kada dodam samo struju i mobilni telefon, te tri stavke budu oko 20.000. Ostaje nam za život 10 do 13 hiljada mesečno. Nisam mama koja je lenja i ne radi i čeka milostinju. Imam platu, ali nestane na sve te troškove. Kad dodjem s posla pokupim decu iz vrtića, mali su, ne mogu nigde dodatno da radim jer nemam njih kome da ostavim. U neprekidnoj sam potrazi za poslom koji bi mogla da uklopim u moj način života a da mi donese bar dodatnih 10.000 dinara mesečno.”

Škola roditeljstva Nada Lazić je mišljenja da je neophodno sistematično raditi na pomoći i podršci samohranim roditeljima, odnosno samohranim majkama i ima nameru da da svoj doprinos. Populaciona politika je pitanje zakonske regulative ali isto tako i društveno odgovornog postupanja. Možda  pre svega humanosti.

Uključite se u ovu temu, podelite sa nama svoje viđenje, probleme i saznanja.

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Nova radionica Razgovaranje

Nova radionica Razgovaranje

Radionica „Razgovaranje“ je namenjena mamama i tatama koji žele da podele svoje brige i dileme na teme emotivnog razvoja deteta, emotivnih odnosa i problema, partnerskih i porodičnih odnosa i problema, razvoja kroz roditeljstvo i partnerstvo.

Na „Razgovaranju“ delimo, savetujemo se, pružamo podršku. „Razgovaranje“ je tačka gde ćete dobiti  podršku u rešavanju problema i dilema. Kako iskustveno, od onih u istoj situaciji, tako i od stručnog savetnika.

Radionicu vodi Jasna Lovrić, koučing psiholog, koja je predavač u Školi roditeljstva Nada Lazić. Termin radionice je uvek u rasporedu, informacije i prijava preko kontakt telefona: 063 267 770

Radionicu mogu posećivati i nekadašnji polaznici Škole roditeljstva Nada Lazić, podjednako kao i grupa koja je prisutna na predavanjima tog meseca.

Dobro došli!

Poremećaji pažnje ADD/ADHD i njihovo odražavanje na progovaranje

Poremećaji pažnje ADD/ADHD i njihovo odražavanje na progovaranje

Poremećaj pažnje ili ADD-ADHD (Attention defcit disorder – attention defiit hyperactivity disorder),  prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji je grupa poremećaja čija su osnovna obeležja deficit pažnje i hiperaktivnost. Karakterišu ih rani početak, prisustvo poremećaja u svim situacijama i uporno održavanje kroz vreme.

Poreklo i uzroci ADHD su sklop više faktora. Poremećaj i genetski i biohemijski faktori imaju značajnu ulogu (Caylak, 2012).Smatra se da između 5-12 % dece u svetu ima ovaj poremećaj(G. Polanczyk et al. 2007).

ADHD poremećaj se javlja rano u detinjstvu, traje dugo,uz varijacije u stepenu i izraženosti pojedinih simptoma i o njemu se govori kao o hroničnom poremećaju. Upravo raširenost pojave, hronični tok i uticaj na kvalitet života,  ukazuju na značaj problema  ali i značaj blagovremenog započinjanja terapijskog postupka.

 

Simptomi kao kriterijumi za ADD/ADHD:

  1. Stalno održavanje obrasca nepaznje i/ili hiperaktivnosti-impulsivnosti koji se meša sa razvojnim funkcijama. Šest (ili vise) od sledecih simptoma iz obe grupe koji postoje najmanje 6 meseci do nivoa da je prisutan na razvojnom nivou i da to direktno negativno utice na socijalne i akademske radnje:

Nepažnja:

  • česta nemogucnost poklanjanja paznje detaljima;
  • česte poteskoce u odrzanju pažnje prilikom zadatka ili igre (npr ima poteskoca da se fokusira tokom predavanja, razgovora ili duzeg citanja);
  • često deluje kao da ne sluša kada mu se direktno govori;
  • često ne isprati instrukcije i ne uspeva da završi školski rad, kućne poslove, ili obaveze na radnom mestu;
  • često ima poteškoća u organizovanju zadataka i aktivnosti;
  • često izbegava, ne voli ili je protiv njegove volje da se angazuje u zadacima koji zahtevaju neprekidan mentalni napor (npr. školski rad ili domaći zadatak, za starije adolescente ili odrasle, moze da ukljucuje i nepovezane misli);
  • često gubi stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti;
  • često je ometen nekim spoljnim stimulusima;
  • često je zaboravan u dnevnim aktivnostima.

 

Hiperaktivnost i impulsivnost:

  • često prisutan nemir prstiju, lupkanje rukama ili stopalima, vrpoljenje, nemogućnost mirnog sedenja na stolici;
  • često napušta mesto u situacijama kada je sedenje i ostajanje na mestu očekivano;
  • često trči ili se penje u situacijama kada to nije pogodno;
  • često nesposoban da se igra ili učestvuje u nekoj razonodi tiho;
  • često je „u pokretu“, ponašajući se kao „da je uključen u struju“;
  • često preterano priča;
  • često odgovara pre nego sto je celo pitanje postavljeno;
  • često ima poteskoca da saceka svoj red ( npr. čekanje u redu);
  • često prekida ili upada u reč sagovorniku.

 

 

  1. Nekoliko simptoma poremećaja pažnje ili hiperaktivnosti/ impulsivnosti bilo je prisutno do uzrasta od 12 godina.

 

  1. Simptomi su se pojavili u dva ili vise okruženja (npr. kuća, škola, posao, sa prijateljima ili rođacima, u drugim aktivnostima).

 

  1. Postoje jasne naznake da su simptomi povezani ili smanjuju kvalitet socijalnih, akademskih ili okupacionih funkcionisanja.

 

Vrlo često, deca sa ovim razvojnim problemima, odlažu govor. Roditelji opisuju stručnjacima da se njihovo dete ponaša baš kao što je opisano u simptomima nepažnje i hiperaktivnosti /impulsivnosti.

Ova deca bi trebalo da imaju tretman na što ranijem uzrastu kako bi se osnovni simptomi hiperkinetizma, impulsivnosti i nepažnje smanjili.

Posledično tome, dete će bolje usmeraviti svoju pažnju pa i slušnu pažnju na govor i govorne segmente rečenice (reči – kao izdvojene celine značenja). Tako će i do progovoaranja mnogo brže doći.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

error: Content is protected !!