Category: Dete

Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta

Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta

Procenat upotrebe auto-sedišta za decu u Srbiji je oko 60%, a opet drugi podaci govore da je najveći broj povređene dece u saobraćaju bio u svojstvu putnika. Na našim prostorima i dalje vlada uverenje da je korišćenje dečijih auto-sedišta samo jedan od nameta država i  nismo do kraja svesni da se ona koriste ne da ne bi platili kaznu, već da bi naše dete bilo zaštićeno u saobraćaju.

Dečija auto-sedišta su obavezna i neophodna, jer je jedino tada naše dete bezbedno u toku vožnje. Deca su spremna za vezivanje samo sigurnosnim pojasom vašeg automobila tek onda kada dostignu 36kg, odnosno visinu od 150cm jer će tada sigurnosni pojas da ide preko najčvršćih delova tela – preko ramena, sredinom grudnog koša i preko karlice. Dok dete ne dostigne iznad pomenute parametre dete od prvog dana prevozimo u auto-sedištu i onda je važno da je:

1. auto-sedište odgovara težini deteta i ispunjava bezbednosni standard,
2. auto-sedište ispravno postavljeno u automobilu,
3. dete ispravno vezano u auto-sedištu.

Prilikom kupovine sedišta proverite da li je sedište koje kupujete homologovano, odnoso da li poseduje nalepnicu koja označava da je sedište prošlo određene ateste i da je označeno kao bezbedno. U prodaju se mogu pronaći sedišta koja su testirana prema propisu R44/04 i prema propisu R129 iSize. R129 iSize je propis koji je novijeg datuma i podrazumeva i korišćenje ISOFIX sistema, ali auto-sedišta homologovana i prema propisu R44/04 i prema propisu R129 iSize su bezbedna.

VRSTE AUTO-SEDIŠTA:

AUTO-SEDIŠTA GRUPE 0

Ova auto-sedišta su namenjana za decu do 10kg, odnosno ukoliko je sedište grupe 0+ onda do 13kg. Specifično za ovu grupu auto-sedišta jeste da se ona postavljaju isključivo suprotno smeru vožnje i da je dete u poluležećem položaju.
Dete ovo sedište može da koristi od rođenja i savet je da dete prevozite dete što je duže moguće suprotno smeru vožnje, odnosno dok ono sedište ne preraste. Da li je dete preraslo auto-sedište gledamo u odnosu na glavu deteta, a ne u odnosu na noge.

AUTO-SEDIŠTE GRUPE 1

Ova sedišta se postavljaju u smeru kretanja automobila, na zadnjem sedištu automobila, tako da dete zauzima sedeći položaj i naslonjeno je celom dužinom leđa na naslon sedišta.
Ovo sedište se pričvršćuje pojasevima automobila (ili ISOFIX sistemom), a ima sopstvene pojaseve kojima se vezuje dete i namenjeno je za težinu do 9kg do 18kg.

AUTO-SEDIŠTE GRUPE 2 i 3

Auto-sedišta grupe 2: 16 – 25 kg i grupa 3: 23 – 36 kg, se postavljaju u smeru kretanja automobila, na zadnjem sedištu. Za razliku od prethodne grupe ovo sedište nema sopstvene pojaseve, već se dete vezuje pojasevima automobila. Ukoliko sedište nam ISOFIX sistem onda se i sedište i dete prema upustvu veziju sigurnosnim pojasem vozila. Sedište bi trebalo da bude pričvršćeno i kada dete nije u vozilu.

Važno je znati:

Dete prevozimo u auto-sedištu uvek, od prvog dana života, i na dužim i na kraćim putovanjima.
Dete nije sigurnije u našim rukama, nemojte držati dete u naručju, jer se težina deteta uvećava za vreme sudara, a to znači da ni najjače ruke odraslog čoveka ne mogu zadržati dete da ne udari u unutrašnjost vozila ili da izleti iz vozila.
Vazdušni jastuk (airbag) na suvozačevom mestu OBAVEZNO ISKLJUČITI ako je jaje sedište (grupa 0 i 0+) postavljeno tu.

Dete prelazi u sledeću grupu sedišta tek kada prethodno preraste, ne pre toga – suprotno smeru vožnje dete vozimo dok ne dostigne težinu (10kg odnosno 13kg), dok ne napuni 15 meseci i dok ne počne samostalno da hoda.
Prilikom postavke i autosedišta i deteta u autosedište pratimo upustva proizvođanja – trake pojasa moraju da budu ravne i zategnute, bez da ih išta ometa.

Zimi dete ne smemo da prevozimo u debeloj zimskoj jakni i skafanderu, jer trake pojasa nisu dovoljno zategnute i u slučaju nezgode dete može da ispadne iz sedišta.

Za sva pitanja o auto-sedištima možete se obratiti na mail info@roditelj.org

https://youtu.be/jXQWENL_ih8

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Dojenje temelj života – uvođenje nemlečne ishrane

Dojenje temelj života – uvođenje nemlečne ishrane

Postoje različiti stavovi o pitanju dokad dete treba da sisa. Postavlja se i pitanje kada treba prekinuti dojenje. Poznato je da sa 12 meseci dete jede sve što i roditelji, ali bez začina i zaprške. Smatra se da potreba za majčinim mlekom postaje sve manja kada se dete potpuno hrani kao i njegovi roditelji, pri čemu redovno unosi proteine, lako svarljive masti i ugljenje hidrate u izbalansiranim odnosima, kao i sveže voće i povrće.

Kada je dete spremno za čvrstu hranu

Bez obzira na to kada počnete bebi da uvodite nemlečnu hranu, potrebno je da je pratite kako biste procenili da li je i zaista spremna za nove namirnice. Tačan momenat je individualan, jer je svako dete različito. Evo nekih znakova da je vreme za čvrstu hranu:

  • gladno je posle mlečnog obroka
  • češće traži mleko
  • budi se noću da jede nakon što je već naučilo da spava celu noć
  • zanima ga hrana koju vi jedete
  • može da sedi i izgubilo je refleks guranja jezikom.

Preporuka je da se bebama koje sisaju mešovita ishrana počne praktikovati oko šestog meseca uvođenjem dva voćna obroka, obroka od povrća ili povrća sa mesom. Potom se detetu ponudi i mleko.

U svetu ima pokreta koji propagiraju dojenje i do treće godine. Svetska zdravstvena organizacija, takođe, zagovara dojenje duže od godinu dana. Kao razloge za to prevashodno se  navodi  smanjenje smrtnosti mališana koju u nekim delovima sveta izazvaju crevne infekcije zbog zaražene vode i hrane.

Individualan je pristup i odluka kada dete treba potpuno prevesti na nemlečnu ishranu i prekinuti dojenje. Ne treba zaboraviti ozbiljnu činjenicu da što dojenje duže traje to će i odvikavanje od dojenja biti dugotrajnije i teže. Kada se odlučite da počnete da prekidate dojenje, za početak treba smanjivati veme dojenja za po dva minuta na nedelju dana, a potom povećavati unos vode i sve više umanjivati vreme dojenja.

Koje namirnice prvo dati detetu

Kada odlučite da detetu počnete da dajete nemlečnu hranu i čvrste namirnice, pedijatri savetuju da se to radi postepeno, jer je na početku najvažnije da beba isproba nove ukuse. Uvek se uvodi jedna po jedna namirnica.

Prvi obrok je najčešće mešavina pirinčane kašice (od pirinčanog brašna) i vodice od povrća ili majčinog mleka. Uopšte uzev, preporučuje se da komplementarna ishrana počne sa žitaricama. S obzirom na to da je majčino mleko slatkasto, ako se dohrana počne slatkim namirnicama, rizikuje se da dete kasnije odbija sve slano. Baš zato su žitarice najbolji izbor za početak. Potom se uvodi razno povrće, pa na kraju voće. Ovo pravilo, ipak, ne važi za sve slučajeve, jer sasvim dobar izbor može da bude povrće poput šargarepe ili bundeve, ili voće kao što je jabuka.

Sve ovo znači da prva čvrsta hrana za bebu treba da bude blagog ukusa, laka za gutanje, jednostavna za varenje i da ne izaziva alergije. Nema razloga za brigu ukoliko beba odmah ne prihvata novu namirnicu: tu hranu joj treba ponuditi tri-četiri puta. Ima među bebama i probirljivih, ali pedijatri podsećaju da se i njihov ukus menja, pa ono što im se ne sviđa sa šest meseci može da im postane omiljeno kada napune godinu.

Pravilo je da se svaka namirnica uvodi po tri-četiri dana i da se najpre samostalno ponudi detetu u maloj količini, a tek kasnije da se meša s drugim namirnicama. Ovako se postupa pre svega zbog mogućih alergijskih reakcija, pa u slučaju alergije tako najbolje znate na koju hranu je dete reagovalo.

Roditelji su često u nedoumici koliko hrane je potrebno dati detetu. No, vrlo je važno da se ne remeti bebin prirodni mehanizam za regulaciju sitosti. To jednostavno znači da beba neće jesti kada je sita i da ne treba da je terate da jede. Upamtite da većina beba, čak i onih probirljivih, uzima onoliko hrane koliko joj je potrebno da ne bude gladna. Zato uvek posle probnog nemlečnog obroka bebi ponudite mlečni obrok ili podoj. Sve do devetog meseca majčino mleko je odojčetu glavna hrana, a potom treba da ima dva ili tri obroka čvrste hrane.

Namirnice sa kojima treba sačekati

Probavni trakt bebe nije dovoljno razvijen da vari neke vrste hrane. Neke namirnice se, takođe, ne preporučuju zbog velikog rizika od alergijske reakcije. Kod dece koja imaju atopijske sklonosti treba biti oprezniji i nove namirnice uvoditi malo kasnije nego što je to uobičajena preporuka.

Zbog specifičnog sastava i moguće alergijske reakcije kravlje mleko se, na primer, ne preporučuje pre navršene godine. Naime, ono sadrži manje gvožđa, linoleinske kiseline i vitamina E, a više natrijuma, kalijuma i belančevina nego što je bebama potrebno. Istovremeno, neki proteini kravljeg mleka imaju ogroman alergijski potencijal.

Do prvog rođendana detetu ne treba davati ni jagodičasto i bobičasto voće, belance, med i pčelinje proizvode. Nije naodmet biti oprezan i sa citrusima.

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Voda u ishrani trudnica i beba – mogući zdravstveni problemi

Voda u ishrani trudnica i beba – mogući zdravstveni problemi

Sadržaj vode u organizmu (pa i potebe za njom) zavise od starosti, klime, fizičke aktivnosti i čitavog niza drugih faktora. Znamo da voda čini oko 2/3 mase tela, a skoro ¾ te vode se nalazi u ćelijama. Ona učestvuje u osnovnim metaboličkim procesima, služi kao rastvarač, transporter i regulator osmotskog pritiska. Voda je sastavni deo svih telesnih tečnosti. Ona rastvara i transportuje nutrijente i metabolite u ćeliju i iz nje. Hidratacija je od bitnog značaja i za održavanje stalne temperature tela. U slučaju nedovoljnnog unosa, dolazi do ozbiljnih zdravstvenih poremećaja. Vodu obezbeđujemo unošenjem u organizam vode i hrane, ali je i proizvodimo tokom metabolizma. Izbacujemo je iz organzima urinom, znojem i disanjem.

Svi znaju da je voda neophodna za život, ali često ne povezuju zdravstvene probleme koje imaju sa nedovoljnim ili neadekvatnim unosom vode. Uglavnom ne unosimo dovoljno vode , pa je i osećaj žeđi vremenom zamenjen osećajem gladi. Već pri malom nedostatku vode javlja se malaksalost, glavobolja, promena krvnog pritiska, opstipacija. Dehidratacija u dužem vremenskom periodu dovodi do poremećaja u radu nervnog sistema, bubrega i jetre, a pojava dehidratacije je vidljiva i na koži.

Ukoliko dođe do dehidratacije organizma, izgled kože se menja. Kod blage dehidratacije koža postaje suva, gubi elastičnost, peruta se, pecka i izgleda starije. Može se pogoršati izgled celulita, jer metaboliti ostaju zarobljeni u međućelijskom prostoru kao posledica slabe cirkulacije krvi i limfe. Promene se uočavaju i na noktima i kosi. Nokti postaju krti i lomljivi, a kosa suva i oštećena. Simptomi nestaju ako se organizmu obezbedi dovoljan unos vode.
U trudnoći potrebe za vodom rastu zbog povećane zapremine krvi, intenziviranog metabolizma i velike količine plodove vode koja ispunjava matericu.Voda obezbeđuje dostavu nutrijenata do ploda kao i uklanjenje otpadnih produkata. Dovoljan unos vode sprečava ili ublažava moguće probleme u trudnoći kao što su : opstipacija, hemoroidi i urinarne infekcije. Dobra hidratacija smanjuje i rizik od pojave strija.

Posebno je važna dobra hidratacija u poslednjem trimestru trudnoće, jer u tom periodu dehidratacija može dovesti i do preuranjenih kontrakcija. Potrebe za vodom su tada velike jer je svakog sata potrebno dopuniti plodovu vodu sa oko 200 ml tečnosti. U slučaju blizanačke trudnoće, ove potrebe se skoro dupliraju. Dovoljan unos tečnosti neće dovesti do oticanja i nadutosti, čega se trudnice neopravdano pribojavaju. Naprotiv, ono je često rezultat dehidratacije na koju organizam reaguje tako što zadržava vodu u tkivima.

Preporuke za trudnice se svode na unos oko 2,3 l tečnosti dnevno. Kako su potrebe individualne, kao i način njihovog zadovoljavanja, može se sa sigurnošću utvrditi da li je unos vode dovoljan po boji urina. Svetao urin je znak dobre hidratacije, a intenzivno žut ili tamniji je znak dehidratacije.

Voda koja se unosi mora biti dobrog hemijskog i mikrobiološkog kvaliteta, negazirana i sa manje mineralnih materija, posebno natrijuma. Unos mineralnih voda, takođe negaziranih, u manjoj količini može biti koristan, međutim one ne smeju da budu jedini ili preovlađujući izvor vode.

Novorođenčad i bebe do šest meseci svoje potrebe za vodom zadovoljavaju unosom majčinog mleka. Treba izbegavati i unos previše razblaženih zamena za majčino mleko, kao i napitaka koji sadrže elektrolite. U tom uzrastu, bubrezi kod beba nisu dovoljno zreli, tako da bi preveliki unos vode doprineo izlučivanju natrijuma zajedno sa viškom vode, što bi se negativno odrazilo na aktivnost mozga. Simptomi intoksikacije vodom su: razdražljivost, pospanost,niska telesna temperatura i otoci na licu.

Starijim bebama se može davati po malo vode da bi se izbegla opstipacija ili u slučaju velikih vrućina i pojačanog znojenja.

Za decu stariju od godinu dana, smatra se da je dovoljno 1,3 l tečnosti, koja se obezbeđuje iz hrane (uključujući i mleko) i vode. Time je omogućeno lakše varenje i kretanje svarene hrane kroz creva, kao i zamena izgubljene tečnosti.

Deca ne treba da unose napitke sa kofeinom (kafa, čaj), gazirane napitke, a trebalo bi izbegavati i unos voćnih sokova, posebno ako su zašećereni, pošto kiseline i šećer doprinose oštećenju gleđi na zubima.
Najbolje je koristiti oligomineralnu vodu, sobne temperature. Deci treba češće ponuditi vodu, ali ne insistirati na unosu većih količina.

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Progovorilica – ako niste znali kako

Progovorilica – ako niste znali kako

Prošlo je tri godine od izlaska prvog izdanja „Progovorilice“, praktičnog priručnika koji pomaže pri progovaranju deci sa govorno-jezičkim problemima, ali i svoj deci u doba progovaranja. Prvo izdanje je imalo 96 kartica u boji sa najfrekventnijim rečima iz većine vrsta reči (imenice, glagoli, pridevi, itd.), i glagolskih kategorija (onomatopeje, padeži, itd.). Koristili smo ih u svakodnevnom radu u našem logopedskom centru, što je neprocenljivo iskustvo. Takođe, od velikog značaja su bili i utisci roditelja i edukatora koji su koristili „Progovorilicu“ i prateće kartice u svom radu.

Sva ta iskustva su primenjena pri izradi drugog izdanja priručnika. Kao logički potez se nametnuo jedan sažetak na reči koje je zaista potrebno predstaviti i provežbati pri samom progovaranju. Ostale vrste reči i gramatičke kategorije će biti predstavljene u nekom drugom, narednom priručniku koji će biti usmeren na ispravljanje agramatizama i rad sa starijom decom, jednog dana.

Kartice su redizajnirane da na bolji način opišu pojam ili radnju koju predstavljaju.

Jedna od čestih zamerki kupaca „Progovorilice“ je bila upotreba latiničnog pisma u prvom izdanju. S obzirom na to da je knjiga mahom kupovana na ćirličnom području (Srbija, Republika Srpska, Makedonija), sa zadovoljstvom je odlučeno da novo izdanje bude na ćirilici!

in sert

 

Kako koristiti kartice?

1. Prirodni instinkt

Čini se da majke imaju instinkt da postignu komunikaciju što je moguće pre koristeći se najranijim dečijim biološkim šumovima kao stimulusima. Takvo majčino ponašanje nije slučajno. Govor propraćen pauzama, detetu pokazuje da očekuje odgovor, i daje mu priliku da odgovori. Dakle, prvi nivo je rešen. Trening komunikativnosti je urođen, samo ga treba i iskoristiti.

2. Nivo afektivnosti

Sledeći nivo uspeha u radu sa detetom zavisi od prilagođavanja interesima deteta kako bi se održala visoko afektivna situacija učenja koja će pomoći učenje novih reči i ovladavanje govorom. Ne možemo govoriti jednolično, niti kao što se obraćamo odraslima, jer će nivo detetovog interesovanja za našu govornu poruku opasti, a samim tim i uspeh našeg daljeg stimulativnog rada. Pre svega potrebno je da sledite prirodne emocionalne interese deteta, a pri tome istovremeno pomažete savladavanje neophodnih jezičkih sposobnosti, na onom nivou u kom kod deteta postoji zastoj u jezičkom razvoju.

3. Govor mora biti prijatan

Iskustva deteta vezana za učenje govora moraju biti prijatna. Ako je interes deteta radovanje nekoj igrački, upravo to treba da bude vaš vodič u pomoci da se ovlada imenicama ili glagolima vezanim za tu igračku. Iako je dat redosled najfrekventnijih reči kroz koje dete progovara, uvek se setite da ćete početi od onoga za šta je dete prirodno zainteresovano. To će izazvati njegova ugodna osećanja i dovesti do prirodnijeg razvoja, a ne samo učenja reči napamet. Kada zainteresujete dete, onda se nadovežite na ponudeni izbor reči iz Progovorilice (po predloženom poretku).

4. Kratak iskaz

Važno je koristiti kratak iskaz (jednočlani do dvočlani) npr: „Maca pade“…“Maca jede“, „Maca spava“, „Budi macu“!….itd.
Kratkim iskazom (jednočlanim ili dvočlanim), ali efektivno se obraćajte detetu u trajanju od 5-6 minuta postići ćemo bolje šanse za zapamćivanjem govora a time i bolje rezultate. Ova deca u većini slučajeva imaju niži kapacitet kratkoročne verbalne memorije,, kao i sniženu slušnu pažnju.

5. Učestalost ponavljanja istih reči – stimulusa

Važno je više puta ponoviti istu imenicu, kroz različite situacije, pa čak i desetak puta u toku jedne petominutne iteracije, npr.kao u prethodnom pasusu „Maca jede“, „Maca pade“…dete će zapamtiti MACA u različitim situacijama (uz različiti glagol: JEDE, PADE, PIJE…)

6. Učestalost stimulativnih perioda

Učestalije ponavljajte iste reči-stimuluse, čak 5 do 6 puta u toku dana u trajanju od 5-6 minuta. Ista situacija se mora ponavljati češće u toku dana, kako bi trajno ostala u dečijem pamćenju.

Istovremenost

Istovremeno, dok izgovarate određenu reč-stimulus, vizuelno potkrepite pokazivanjem adekvatne kartice. Potrebno je da se detetu pokaže slika ili predmet u momentu izgovaranja reči. Integrisanost pokreta u sklopu vizuelnih i auditivnih stimulusa potrebna je za razvoj govora. Za dete koje razvija govor izvori zvuka ili govora postaju mu upečatljivi tek kada ih vidi i čuje istovremeno. Govornu situaciju bi dete teško razumelo samo na osnovu auditivne (slušne) stimulacije.

8. Rastojanje u toku stimulacije

Budite na optimalnom rastojanju, u okviru detetove zone interesovanja. Ova deca nisu u mogućnosti u potpunosti da isprate i razumeju sadržaj govorne poruke ukoliko im majka nije direktno posvećena tj.u njihovom vidokrugu, već im se uzgred obraća dok obavlja druge aktivnosti. Ova deca ne mogu imati koristi od ovakvog načina obraćanja. Kod njih se sve dešava sada i tu gde oni sami mogu da dohvate, čuju, vide, opipaju..

9. Generalizacija

Osim što su videli sliku na kartici, određenu reč-stimulus dobro je predstaviti u prirodnom izgledu (igračka), a potom ga napolju generalizovati na sve ono što predstavlja dati stimulus: sve mace u parku, kuce, automobile, bate, seke itd..Potrebno je da dete vidi u punom obimu stimulisane pojmove, i na pravi nacin ih doživi. Reč kuca je oznaka za datu sliku kuce, a ona je naziv za sve kuce: i igračke kuce, i prave kuce u parku.
Ukoliko poštujete ovaj konkretno izneti model za stimulaciju, naravno strpljivo čekajući period od nekoliko meseci u kome se odvija stimulacija i u kome mora da dođe do dozrevanja određenih centara u centralnom nervnom sistemu zaduženim za govor, uspeh koji se zove progovaranje neće izostati! I na obostrano zadovoljstvo i logopeda i roditelja će se višestruko brže desiti!

 

Izvor: www.logoped.org

Beba i slikovnice – šta, kad i kako!

Beba i slikovnice – šta, kad i kako!

Ono od čega nikada nije prerano početi jesu pesmice koje mama može pevušiti ili izgovarati bebi već od prvih meseci života, tokom rutinskih aktivnosti vezanih uz svakodnevnu negu (presvlačenje, kupanje, uspavljivanje, masaža i dr.).

Isto je i sa prvim slikovnicama. Danas se mogu nabaviti slikovnice koje se sastoje samo od slika i zavežu se za stranice krevetića ili kolica. One postiču bebu da okreće glavicu dok leži i da fokusira pogled. Najbolje su one dvostrane, gde je jedna strana sa crno-belim slikama (za novorođenče), a druga sa slikama u boji (za 2-3meseca). Crno-bele slike u obliku jednostavnih geometrijskih oblika razvijaju kod bebe prvo fokusiranje vida. Važno jesamo menjati stranu na kojoj se nalazi slikovnica i povremeno je uklanjati, da beba i sa te strane može vežbati gledanje u daljinu.

Nakon toga mogu se bebi početi davati u ruke šuškave platnene slikovnice za bebu (sa trakicama, šuškalicama i zvečkicama). One su više igračke nego knjige, ali ipak su slikovnice s platnenim stranicama. Kada beba počne da stavlja igračke u usta daju se gumene slikovnice (one su dobre i za kupanje, kada beba već sedi u kadici).
U periodu oko 6-7 meseci (kada beba počne sama da sedi) može se početi polako s „pravim“ kartonskim slikovnicama, u kojih su stranice izrađene od vrlo tvrdog „neuništivog“ kartona debljine oko 5 mm. Najbolje su za početak multisenzorne slikovnice koje na stranicama imaju vrlo jednostavne krupne slike s debelim crnim obrisom, čisto jarko obojenih površina, ali s različitim senzornim umecima (npr. komadići krzna, tkanine, brusnog papira, plastike, nekesvetlucave detalje i dr.). Bebe ih istražuju prstićima i sviđa im se da dodiruju te materijale (npr. pogladiti macin mekani krzneni stomačić ili dirati hrapave šapice). To je razvojno jako posticajno, a ujedno se radi i o prvim mini pričama. Jedna stranica – jedna kratka rečenica. Najbolje su one u kojima se rečenice ponavljaju, a menja se samo jedna ili nekoliko reči. Bebe još ne prate te pričice, nego više se bave opipavanjem i razgledavanjem slika. Kao prve teme su dobre npr. bebin dan ili neko mladunče životinje (mačići, konjić i dr.).
U celom razdoblju do kraja prve godine nastavljaju se gumene, plastične, platnene slikovnice, uz postupno sve veće prevladavanje kartonskih. Roditelji trebaju biti spremni na to da će beba one kartonske ipak uništiti (koliko god čvrste te stranice izgledale). Zato neka ne kupuju skupe knjige jer uništavanje slikovnice jednako je razvojno posticajno kao i igra s njom.

Pri kraju prve godine kartonske slikovnice već postaju malo složenije, većinom bez senzornih elemenata, sa slikama sa više likova na stranici i jednom rečenicom. Već se može ponuditi i prvi slikovni rečnik ili više njih na razne teme.
Paralelno s tim svakako se poveća opseg „pesničkog repertoara“ koji osim tema iz bebine svakodnevnice (hranjenja, kupanja i dr.) sada uključuje i kratke pesmice o životinjama, pesmice za prva glasovna oponašanja i sl. Preporučuju se male slikovnice za bebe u obliku životinja (npr. „Mali trbušasti prijatelji“ i sve tome slično) u kojoj je tekst zapravo simpatična pesmica, a svaka slika konkretno prikazuje stih iz pesmice (najbolje su slikovnice u obliku životinja ili igračaka – autića, lopte ili dr.). Moja preporuka roditeljima je da osim vizualnog osećaja, gledaju nakvalitetu pesmice u slikovnici, da bude jednostavna, simpatična, obavezno čvrsto rimovana pesmica-priča. Takve slikovnice zauzimaju centralno mesto u periodu od 1 do 1,5 godine, kada dete još ne može pratiti pravu priču tipa „za laku noć“, ali je već sasvim spremno za kratku pesmicu-pričicu. U tom periodu pesmice imaju najveće značenje i jako veliku ulogu u razvoju govora. Nakon 1,5 godine dete kojem su se pre recitovale mnoge pesmice, već može dopunjavati rime (zadnje reči u stihu) u više od desetak pesmica. Pesmice će nastaviti pratiti dete i dalje, kroz celo rano detinjstvo. U periodu od 2 do 3 godine dete već može samo recitovati kraće pesmice od početka do kraja („čitati“ ih u slikovnici ili recitovati napamet).

Nakon 1,5 godine roditelji trebaju početi sa slikovnicama pričama. U toj dobi dete još možda neće pratiti priču, ali to će se početi događati prema 2. rođendanu. Npr. slikovnice poput onih prema crtićima „Pepa prase“ su deci na tom uzrastu omiljene. Sada se čitanje priče uvodi u ritual uspavljivanja. Dete već bira šta želi da mu čitate i ne treba se čuditi (a kamo li protiviti) ako želi da jednu te istu slikovnicu čitate svako veče ili čak više puta dnevno, od početka do kraja.

Nakon 2 godine roditelji mogu već nuditi edukativne slikovnice i slikovni rečnik, knjige tipa“Svet oko nas“, knjige s prozorčićima, preklapalice i dr.).To je ujedno i uzrast za prve bajke koje u početku trebaju biti jednostavne. Posle dolaze Vini Pu i prijatelji, Tri praseta (ovo zadnje po želi roditelja, jer još definitivno nije vreme za „Ivicu i Maricu“, eventualno za „Crvenkapicu“, iako bi se moglo dogoditi da nakon čitanja „Crvenkapice“ dvogodišnjak odluči da prestane da razgovara sa ljudima izvan kuće). To je doba za novogodišnje i praznične priče i pesmice. Dete se već raspituje o životu Deda Mraza (npr. slikovnice „Darovi Deda Mraza“, „Deda Mraz i prijatelji“). Sada roditelji treba pažljivo da biraju slikovnice, kako sadržajno, tako i likovno.

Takođe, to je uzrast kada detetu treba početi nabavljati više slikovnica, izdvojiti policu ili ormarić posebno za detetove knjige. Vreme je i za posećivanje dečjeg kutka knjižare. Dete više nije beba, nego je mališan koji treba naučiti da se knjige ne smeju uništavati, da se u njima ne sme šarati (osim slikovnica koje su za to posebno namenjene). Detetova polica s knjiga treba da se popunjava raznovrsnim knjigama, pričama, pesmaricama, bajkama i dr. Naravno, još uvijek će biti „incidenata“ s pocepanom stranicom, zato ako ste kupili skuplju i kvalitetniju knjigu koja je možda čak i korak ispred njegovog uzrasta i koju želite sačuvati za nadolazeće godine, ne ostavljajte dete nasamo s tom knjigom, nego je čitajte zajedno, dok vam mirno sedi u krilu. To je mnogo bolje nego se ozbiljno naljutiti na mališana koji još razvojno nije u stanju da obuzdava porive „knjigouništavanja“.

Sa dvogodišnjakom treba posebno vreme posvetiti čitanju pesmica. Ako ste odabrali pravu kvalitetnu pesmaricu, s pesmicama koje odgovaraju uzrastu, mališan će mnoge od njih spontano naučiti napamet.

Zajedničko recitovanje pesmica je uvod u prve dečije igropričalice za koje su zaigrani i veseli dvogodišnjaci I te kako zainteresovani.

– Kuc-kuc!
– Ko to kuca noći svake?
– Ja sam mačak tvoje bake.
– Šta želiš?
– Čašu mleka.
– Gdje ti je novac?
– U džepu.
– A gdje ti je džep?
– Menjao sam ga za rep!
( „Pesmice bake Guske“)

 

Priredila Tanja Lukovac, master def.- logoped
Preuzeto sa sajta planet Zoe
Napisala: Ilona Posokhova, prof. logoped

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Razumevanje poremećaja auditivne obrade kod dece

Razumevanje poremećaja auditivne obrade kod dece

U poslednjih nekoliko godina, došlo je do dramatičnog porasta profesionalne i javne svesti o poremećajima auditivne percepcije (PAP), takođe poznatim kao poremećaji Centralne Auditivne obrade (PCAO). Na žalost, ovaj porast svesti je rezultirao mnoštvom zabluda i dezinformacija, kao i konfuzijom u vezi sa onim šta je (a šta nije) PAP, kako se PAP dijagnostikuje, i koje su to metode upravljanja i lečenja poremećaja.

Termin, auditorna obrada, često je upotrebljen u raznim situacijama da se označe različite stvari, a etiketa PAP je primenjena (često pogrešno) za širok spektar poteškoća i poremećaja. Kao rezultat toga, ima i onih koji dovode u pitanje postojanje PAP kao posebnog dijagnostičkog entiteta i drugih koji pretpostavljaju da termin PAP važi za svako dete ili odraslu osobu koja ima problema pri slušanju i razumevanju govornog jezika. Cilj ovog članka je da se razjasne neka od ovih ključnih pitanja, tako da čitaoci budu u mogućnosti da se bolje snađu u džungli informacija dostupnih na tu temu.

Terminologija i definicije PAP

U najširem smislu, PAP odnosi se na to kako centralni nervni sistem (CNS) koristi zvučnu informaciju.Međutim, CNS je ogroman, a takođe je odgovoran za funkcije kao što su pamćenje, pažnja i jezik između ostalih. Da bi se izbeglo mešanje PAP sa drugim poremećajima koji mogu uticati na sposobnost osobe da učestvuje, razume, i pamti, važno je naglasiti da je PAP auditivni deficit koji nije rezultat drugih deficita višeg reda, kognitivnih, jezičkih ili srodnih poremećaja.Postoje mnogi poremećaji koji mogu da utiču na sposobnost osobe da razume zvučnu informaciju. Na primer, osobe sa poremećajem pažnje / hiperaktivnosti (ADHD) mogu biti siromašni slušaoci i imati poteškoća razumevanja ili pamćenja verbalne informacije; Međutim, njihova stvarna neuronska obrada slušnog ulaza u CNS je netaknuta. Umesto toga, deficit pažnje je taj koji ometa njihovu sposobnost da pristupe ili koriste slušne informacije koje pristižu. Slično tome, deca sa autizmom mogu imati velikih poteškoća sa razumevanjem govornog jezika. Međutim, kod autizma postoji globalni deficit, višeg reda, koji je uzrok njihovih problema, a ne specifična auditorna disfunkcija.Na kraju, iako se jezička i audio obrada ponekad koriste naizmenično, od ključnog je značaja da se shvati da oni uopšte nisu ista stvar.Za mnogu decu i odrasle sa ovim i drugim poremećajima – uključujući intelektualnu ometenost i poremećaj senzorne integracije -slušanje i razumevanje, često vidimo kao problem višeg reda, globalni ili sveobuhvatan poremećaj i ne kao jedan poseban deficit u neuronskoj obradi auditivnih stimulansa per se. Neprimereno je da se oznaka PAP koristi kod tih ljudi, čak i ako su mnogi od njihovih simptoma veoma slični onima u PAP. U nekim slučajevima, međutim, PAP može koegzistirati sa ADHD-om ili drugim poremećajima. U tim slučajevima, samo oprezna i tačna dijagnoza može pomoći u razmršavanju relativnih efekata svakog.

Dijagnostikovanje PAP

Deca sa PAP mogu da ispolje veoma različite probleme . Na primer, oni mogu imati teškoća u razumevanju govora u bučnom okruženju, da slede uputstva i zapažaju razlike (ili da kažu koja je razlika) između govora koji slično zvuči. Ponekad se mogu ponašati kao da je prisutan gubitak sluha, često tražeći ponavljanje ili razjašnjenje. U školi, deca sa PAP mogu imati problema sa pravopisom, čitanjem i razumevanjem informacija predstavljenih usmeno u učionici. Često je njihov nastup u oblastima koje se ne oslanjaju na slušanje mnogo bolji, i oni su obično u stanju da samostalno obave zadatak kad znaju šta se od njih očekuje. Međutim, važno je da se shvati da ti isti simptomi mogu biti očigledni i kod dece koja ne ispoljavaju PAP. Zbog toga, uvek treba imati na umu da nisu svi problemi jezika i učenja zbog PAP, i svi slučajevi PAP ne dovode do problema jezika i učenja. PAP se ne može dijagnostikovati na osnovu liste simptoma. Bez obzira na to koliko simptomi PAP dete može imati, samo pažljiva i precizna dijagnostika može odrediti osnovni uzrok.

Multidisciplinarni timski pristup je od ključnog značaja da se u potpunosti procene i razumeju klasteri problema prisutni kod deca sa APD. Tako, nastavnik ili obrazovni dijagnostičar može staviti akcenat na akademske teškoće; psiholog može proceniti kognitivno funkcionisanje u raznim oblastima; logoped može da izvrši procenu pismenog i usmenog jezika, govor, i srodne sposobnosti; i tako dalje. Neki od ovih profesionalaca mogu da upotrebe testove koji obuhvataju pojmove „slušna obrada“ ili „auditivna percepcije“ i njihovi rezultati, a mogu čak da ukazuju na to da dete ispoljava „poremećaj slušne obrade.“ Ipak, važno je znati da prava dijagnoza PAP mora biti od strane audiolog.Većina testova za procenu PAP zahtevaju da dete bude najmanje 7 ili 8 godina staro, zbog varijabilnost u funkciji mozga.Kada se uspostavi dijagnoza od APD, utvrđuje se priroda poremećaja. Postoje mnoge vrste deficita slušne percepcije, jer svako dete je individua, PAP se može manifestovati na različite načine. Stoga, potrebno je odrediti vrstu slušnog deficita, tako da se napravi individualni pristup i tretman.Važno je da se shvati da ne postoji jedan, najsigurniji, lek za sve metod u“ lečenju“ PAP. Bez obzira na parcijalnim izveštajima o „čudotvornim lekovima“ koji su na raspolaganju u popularnoj literaturi ili na internetu, tretman PAP mora biti visoko individualizovana i specifičan iu odnosu na deficit. Bez obzira na to koliko određen terapijski pristup može biti uspešan za jedno dete, to ne znači da će isto biti efikasan za vaše dete. Zato je ključ za odgovarajući tretman tačna i pažljiva dijagnoza od strane audiolog.

Ključne tačke:
Poremećaj auditivne percepcije je auditivni poremećaj koji nije rezultat globalnog deficita, višeg reda, kao što su autizam, intelektulna ometenost, deficit pažnje, ili sličnih oštećenja.
Nisu svi deficiti učenja, jezika i komunikacije posledica PAP.
Bez obzira na to koliko simptoma PAP dete ima, samo oprezna i tačna dijagnoza može utvrditi da li je PAP zaista prisutan.
Iako je multidisciplinarni timski pristup od velike važnosti da se u potpunosti razumeju problemi koji su u vezi sa APP, dijagnoza PAP može se vršiti samo od strane audiologa.
Tretman PAP je veoma individualizovan. Ne postoji jedan pristup,tretman koji je prikladan za svu decu sa poremećajem auditivne percepcije.

Autor: Teri James Bellis, PhD, CCC-A
Preuzeto sa sajta: www.asha.org
Priredila i prevela:
Tanja Lukovac

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Poremećaji pažnje ADD/ADHD i njihovo odražavanje na progovaranje

Poremećaji pažnje ADD/ADHD i njihovo odražavanje na progovaranje

Poremećaj pažnje ili ADD-ADHD (Attention defcit disorder – attention defiit hyperactivity disorder),  prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji je grupa poremećaja čija su osnovna obeležja deficit pažnje i hiperaktivnost. Karakterišu ih rani početak, prisustvo poremećaja u svim situacijama i uporno održavanje kroz vreme.

Poreklo i uzroci ADHD su sklop više faktora. Poremećaj i genetski i biohemijski faktori imaju značajnu ulogu (Caylak, 2012).Smatra se da između 5-12 % dece u svetu ima ovaj poremećaj(G. Polanczyk et al. 2007).

ADHD poremećaj se javlja rano u detinjstvu, traje dugo,uz varijacije u stepenu i izraženosti pojedinih simptoma i o njemu se govori kao o hroničnom poremećaju. Upravo raširenost pojave, hronični tok i uticaj na kvalitet života,  ukazuju na značaj problema  ali i značaj blagovremenog započinjanja terapijskog postupka.

 

Simptomi kao kriterijumi za ADD/ADHD:

  1. Stalno održavanje obrasca nepaznje i/ili hiperaktivnosti-impulsivnosti koji se meša sa razvojnim funkcijama. Šest (ili vise) od sledecih simptoma iz obe grupe koji postoje najmanje 6 meseci do nivoa da je prisutan na razvojnom nivou i da to direktno negativno utice na socijalne i akademske radnje:

Nepažnja:

  • česta nemogucnost poklanjanja paznje detaljima;
  • česte poteskoce u odrzanju pažnje prilikom zadatka ili igre (npr ima poteskoca da se fokusira tokom predavanja, razgovora ili duzeg citanja);
  • često deluje kao da ne sluša kada mu se direktno govori;
  • često ne isprati instrukcije i ne uspeva da završi školski rad, kućne poslove, ili obaveze na radnom mestu;
  • često ima poteškoća u organizovanju zadataka i aktivnosti;
  • često izbegava, ne voli ili je protiv njegove volje da se angazuje u zadacima koji zahtevaju neprekidan mentalni napor (npr. školski rad ili domaći zadatak, za starije adolescente ili odrasle, moze da ukljucuje i nepovezane misli);
  • često gubi stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti;
  • često je ometen nekim spoljnim stimulusima;
  • često je zaboravan u dnevnim aktivnostima.

 

Hiperaktivnost i impulsivnost:

  • često prisutan nemir prstiju, lupkanje rukama ili stopalima, vrpoljenje, nemogućnost mirnog sedenja na stolici;
  • često napušta mesto u situacijama kada je sedenje i ostajanje na mestu očekivano;
  • često trči ili se penje u situacijama kada to nije pogodno;
  • često nesposoban da se igra ili učestvuje u nekoj razonodi tiho;
  • često je „u pokretu“, ponašajući se kao „da je uključen u struju“;
  • često preterano priča;
  • često odgovara pre nego sto je celo pitanje postavljeno;
  • često ima poteskoca da saceka svoj red ( npr. čekanje u redu);
  • često prekida ili upada u reč sagovorniku.

 

 

  1. Nekoliko simptoma poremećaja pažnje ili hiperaktivnosti/ impulsivnosti bilo je prisutno do uzrasta od 12 godina.

 

  1. Simptomi su se pojavili u dva ili vise okruženja (npr. kuća, škola, posao, sa prijateljima ili rođacima, u drugim aktivnostima).

 

  1. Postoje jasne naznake da su simptomi povezani ili smanjuju kvalitet socijalnih, akademskih ili okupacionih funkcionisanja.

 

Vrlo često, deca sa ovim razvojnim problemima, odlažu govor. Roditelji opisuju stručnjacima da se njihovo dete ponaša baš kao što je opisano u simptomima nepažnje i hiperaktivnosti /impulsivnosti.

Ova deca bi trebalo da imaju tretman na što ranijem uzrastu kako bi se osnovni simptomi hiperkinetizma, impulsivnosti i nepažnje smanjili.

Posledično tome, dete će bolje usmeraviti svoju pažnju pa i slušnu pažnju na govor i govorne segmente rečenice (reči – kao izdvojene celine značenja). Tako će i do progovoaranja mnogo brže doći.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Uticaj majčine ishrane na oralno zdravlje bebe i zubiće

Uticaj majčine ishrane na oralno zdravlje bebe i zubiće

Glavni pokretački mehanizam organizma je ishrana. Ona daje snagu za rast i razvoj svim ćelijama organizma, ali isto tako može biti klin zastoja.

 

Ishrana još intrauterino učestvuje razvoju organizma bebe. Plodova voda ima ukus hrane koju majka jede, pa se čulo ukusa kod bebe razvija u skladu sa majčinim unosom. Isto ovo se odnosi i na nivo šećera, proteina,masti,ali i nezdravih supstanci prisutnih u rafinisanoj, preradjenoj hrani.

 

Nakon rodjenja uticaj majčine ishrane na bebu se nastavlja putem dojenja, pa se zato dojenje obustavlja kod majki koje uzimaju hroničnu terapiju za većinu sistemskih oboljenja.

 

Dakle, ono sto majka unosi, istom učestalošću kojom majka unosi, stiže do bebe. Ako bismo govorili o šećeru, povećana koncentracija u majcinoj krvi dovesce do povecane koncentracije u mleku , pa ce beba kasnije više voleti sladju hranu. Sladja ishrana u detinjstvu će dovesti do većeg prirasta karijesa, što prosečnog roditelja ne plaši, jer veruje da to nije toliko bitno kod zubića koji se menjaju. Istina je sasvim drugačija. Klinička slika koja se vidi u ustima u obliku zubnog propadanja je u stvari slika organizma koji pati na isti nacin na koji pate usta. Pod dejstvom povišenog šećera bujaju patogene sorte bakterija koje uništavaju tkivo. U ustima je to gleđ i dentin. Ako se u okviru oralne patologije naruši najtvrdji deo u organizmu, možete da pretpostavite šta sve u organizmu može stradati u bilo kakvom obliku poremećene ishrane, jer će se svaki poremećaj ishrane odraziti na poremećaj bakterijske flore i ćelijskog metabolizma.

 

Metabolizam ćelija,osim od unosa i hormonskog statusa, zavisi i od prisutne vode u organizmu. Smanjen unos vode, smanjiće količinu i kvalitet pljuvačke, pa će opet slika u ustima biti povećana količina bakterija, plaka i karijesa. Usta ponovo postaju mesto uvida u sistemsko zdravlje gde ćelije sa deficitom vode rade u izmenjenom režimu, pa odmah trpi imuni sistem, tj limfociti. Tada smo skloniji i alergijama i svim drugim pošastima savremenog vremena.

 

Pošast savremenog vremena je loša ishrana sa aditivima, rafinisanim sećerima, farmaceutskim preparatima sumnjivog sastava, sa unosom koji je ili neredovan ili prečest.

 

Svaki stomatolog ce vam reći da najzdravije zube imaju ljudi koji ih peru samo dva puta dnevno, obično sasvim rutinski, ali imaju redovan unos tri obroka, bez unosa hrane izmedju obroka.

 

Voćka koju blendirate ima potpuno drugi način metabolizma od sažvakane. Sažvakana ima vlakna koja čiste patogene sojeve bakterija i gura ih van sa odumrlum ćelijama creva. Sažvakana je natopljena pljuvačkom koja ce zaštititi najbogatiji deo voćke od kiselina za varenje. Žvakanje , kao i sisanje utiče na pravilan rast i razvoj lica. Ako se hranite redovno, svaki dan u isto vreme,onako kako se hrane deca u vrtiću, ako posvetite vreme birajući namirnice pažljivo i čitajući šta stavljate u svoj i dečiji organizam, neće vam trebati ni lekar, ni pedijatar, osim za redovnu kontrolu.

 

Izbor hrane ne iziskuje mnogo vremena. Naročito ako imamo u vidu da to što se unosi u organizam ima dugoročne.posledice i na vaš i na dečiji organizam. Karijesan mlečni zub će trajati do 12te godine, ali ga može popraviti stomatolog, pre nego što inficira mlečne zube. Pokvaren imuni sistem možete popraviti samo zdravom ishranom koju ne mogu nadomestiti veštački vitamini.

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

 

Brži razvoj govora – šta je važno

Brži razvoj govora – šta je važno

Deca uče kroz red i strukturu. Tako uče da rešavaju probleme, da razmišljaju , da ispravno postupaju čak i kada roditelj nije prisutan. Deca najbolje uče gledajući i slušajući roditelje. Važno je uspostaviti red, kao i strukturu dečijeg ponašanja.

Deci različitog uzrasta potrebne su različite vrste podrške i različite informacije. Ovo je važno za sve sfere psihomotornog razvoja, pa naravno i kada uče govor.

Zašto je važno da dete bude jasno vodjeno od prvog dana rodjenja?

Da bi roditelj bolje razumeo zašto su red i struktura tako važni, zamislite da opet počinjete da učite novi jezik:

1. Da li ćete bolje naučiti novi jezik ako vam vaš učitelj:
pokazuje kako se izgovaraju nove reči i uči vas pravilima novog jezika, istovremeno pokazujući novu reč na slici
ili
očekuje od vas da sami otkrijete kako se izgovaraju nove reči i kažnjava vas ako pogrešite?

2. Da li ćete naučiti bolje ako vam vaš učitelj :
daje informacije koje su vam potrebne da bi uspešno uradili zadatak, češće ih ponavlja
ili
ne daje vam potrebne inforamacije, a onda se ljuti kada zadatak ne uradite uspešno?

3. Da li ćete se više truditi da ispunite očekivanja vašeg učitelja ako on:
razgovara sa vama i pokazuje vam kako da sledeći put ispravno uradite ,sporije govoreći – skraćenim iskazom
ili
brzo govori, mnoštvo vama nepoznatih reči, kritkuje i “ruga” vam se kada pogrešite.

U odsustvu jasnih smernica i uspostavljanja reda dete može postati zbunjeno, a zbunjeno dete pretežno ne napreduje u dobrom smeru.

Kako roditelji uspostavljaju red i strukturu u ponašanju I razvoju govora?
Tako što:
– daju jasna upustva detetu za ponašanje
-jasno govore šta očekuju da dete uradi
– učestalo ponavljaju odredjene reči koje žele da dete nauči, kroz sporiji govor I kratak iskaz
– objašnjavaju razloge za pravila primereno uzrastu, a ne kažu samo „ zato“ , ili „zato što ja tako kažem”.
– pomažu detetu da uspe u bržem učenju tako što mu istovremeno imenuju pokazujući neki predmet (pojam) koji žele da dete nauči
– na uzrastu kada se govor razvio u dovoljnoj meri i dete već niže rečenice, podstiču dete da razmišlja i uvažavaju detetovo mišljenje, ne smeju se i ne omalovažavaju izneto mišljenje
– pregovaraju i dogovaraju se primereno razvojnom nivou detetu

Ali i tako što:
– razgovaraju sa detetom šta sve može da se desi i kako da se tada ponaša , pripremajući tako dete za neke teže situacije
– razgovaraju sa detetom o pravilima i saslušaju mišljenje deteta
– pomažu detetu da pronađe načine kako da ispravi svoje greške
– pravedni su i fleksibilni
– razgovaraju sa detetom i pružaju mu informacije potrebne da donese pravilnu odluku
– razgovaraju sa detetom o posledicama koje njegovi postupci imaju na druge
– kontrolišu svoju ljutnju
– ne prete detetu da će ga udariti, da ga više neće voleti ako je neposlušno ili pogreši,
– ne plaše dete da će doći veštica , babaroga , da će se mama razboleti i sl. ako ne posluša

Red i struktura, davanje informacija neophodnih za učenje čine stabilan putokaz za pravilan dečiji govorno-jezički i ukupan psihomotorni razvoj.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Zaštitite zubiće na vreme

Zaštitite zubiće na vreme

Kultura dobrih higijenskih navika, kao i dobre navike u ishrani, osnov su za zdrave dečje zubiće…

Kako bi se sprečila pojava raznih stomatoloških problema, veoma je važno da roditelji od najranijeg uzrasta navikavaju svoje dete da pravilno održava higijenu usta. Svojim primerom najbolje će mu pokazati kako da to čini, a dobre navike u ishrani, koje podrazumevaju tri glavna obroka, dve užine i između njih bar sat i po pauze, treba da budu glavna vodilja u odgoju deteta i preventivi kada je stomatologija u pitanju.

Koji su prvi preventivni koraci u dečjoj stomatologiji?

Noću žlezde minimalno luče zaštitnu pjuvačku, pa, čim fiziološki razvoj to dozvoli, detetu treba ukinuti noćne obroke. Ukoliko postoji potreba za noćnim unosom, onda to treba da bude čista voda ili nezaslađeni čaj. Deca koja dišu na usta posebno su ugrožena kada je oralno zdravlje u pitanju i taj problem treba rešavati sa lekarom specijalistom za ovu oblast u što kraćem vremenskom periodu. Isto se odnosi i na sisanje prsta i cucle, koji zajedno sa disanjem na usta izazivaju deformitete i nepravilan razvoj gornje vilice i srednjeg masiva lica, pa slobodno možemo reći da je odgovornost direktno na roditeljima kad su u pitanju problemi koji će uslediti kasnije ukoliko loše navike potraju.

Kada je pravo vreme za početak higijene usta?

Oralna higijena treba da bude utemeljena po samom rođenju, pa tako sve oralne površine na kojima postoje naslage od mleka treba da se čiste gazom namotanom na prst. Tako ćete preduprediti pojavu kandidijaze koja je česta kod beba, zbog pretežno mlečne ishrane.

Pranje zuba počinje sa prvim izniklim zubilem, negde oko šestog meseca i tada bi trebalo da usledi i PRVA poseta stomatologu. Ukoliko roditelji peru zube u prisustvu svoje dece svakodnevno, deci to postaje uobičajena rutina.

Kako održavati higijenu mlečnih zubića?

Oko drugog rođendana će nići preostali mlečni zubi, sa manjim ili većim vremenskim odstupanjem, što je genetski uslovljeno. Dečje četkice i paste za zube bez fluora danas su dostupne na svakom koraku, kao i gelovi koji omogućavaju bezbolno nicanje. Moćne paste za (re)mineralizaciju koje mogu kompenzovati nekvalitetnu pljuvačku, dostupne su u savremenim stomatološkim ordinacijama. Mogu se koristiti već od druge godine i ovo je period kada bi dete trebalo da uči da ispljune pastu iz usta.

Zašto je važno lečiti mlečni zube?

Zdravlje mlečne denticije je neizmerno važno jer će dugi niz godina biti prisutna u ustima, a od šeste do trinaste godine biće u kontaktu sa stalnim zubima. Ovaj period je kritičan za prenos karijesa sa zuba na zub, jer se karijes širi velikom brzinom, kao i svako drugo infektivno oboljenje. Mlečni molar zahvaćen karijesom u trećoj godini neće zasigurno da služi još celu deceniju, koliko bi trebalo. Mlečni zubi traju do dvanaeste godine i punih sedam godina mogu biti izvor infekcije za stalne zube.

Zašto je važno da mlečni zubi duže traju?

Svaki zub koji nedostaje mora se na vreme nadoknaditi. Prevremeni gubitak mlečnih zuba (usled cirkularnog karijesa) dovodi do gubitka mesta za stalne zube. Zub viška će, takođe, dovesti do gubitka simultanih kontakata i pravilnog zagrižaja.

Šta raditi kad dete povredi ili polomi zub?

Dečji uzrast karakteriše i dinamično ponašanje, pa su razne povrede jednostavno očekivane. Prilikom svakog, čak i najbezazlenijeg pada sa povredom lica i vilica, treba proveriti mobilnost svakog potencijalno povređenog zuba, jer ukoliko se zub rasklati, a stomatolog ga ne fiksira na vreme, može doći do njegovog trajnog gubitka. Čak i potpuno izbijen zub se može ponovo primiti ukoliko ga stomalog reponira na ispravan način, a da je pripremljen aseptično i pod uslovom da ne prođe duže od 30 minuta od povrede. Ovakav zub najbolje je transportovati u čaši mleka. Ukoliko dođe do potpunog izbijanja mlečnog zuba on se ne vraća nazad, ali je neophodno da stomatolog proveri da li je došlo do povrede stalnog zametka.

Šta je to minimalno invazivna stomatologija?

Prilikom bilo kakve povrede zuba ili ukoliko je zub nikao kao atipičan, treba insistirati na minimalno invazivnim tretmanima koji su potpuno bezbolni, bez brušenja. Ukoliko je brušenje neophodno radi se na maksimalnom očuvanju zdrave zubne supstance, što najsavreameniji stomatološki materijali i aparatura već uveliko omogućavaju.

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

error: Content is protected !!