Category: Dete

Povezivanje sa bebom

Povezivanje sa bebom

Pedijatri Maršal Klaus i Džon Kenel su prvi opisali uspostavljanje veze, takozvani „bonding“ između roditelja i novorođenčeta. Oni su naglasili značaj koji u tom procesu povezivanja i uspostavljanja odnosa ima prvih nekoliko dana po rođenju bebe. U tom smislu su isticali zanemarivanje tih potreba roditelja i dece u tadašnjim bolnicama gde se pre svega vodilo računa o fizičkom, medicinskom aspektu razvoja bebe.

Ovi pedijatri su prvi preporučili da mladi roditelji od samog rođenja u bolničkoj sobi provode određeno vreme držeći bebu, dodirujući je, pričajući sa njom. Preporučivali su da majke uspostavljaju dodir bebine i svoje kože da bi se održao kontinuitet bliskosti po izlasku bebe iz maminog stomaka. Očevi su ohrabrivani da drže bebu i takođe ostvare kontakt kožom. Istraživanja su pokazala da je to jako osetljiv trenutak i da tako blizak kontakt pomaže ocu da prigrli bebu, da se oslobodi napetosti i straha. Takođe je to način da mladi otac zdravo kanališe i usmeri sva svoja očekivanja i strepnje tokom trudnoće u smislu kakav ili kako će biti otac. Takav kontakt je način da se otac poveže sa činjenicom da je beba, njegovo dete, sada „stvarno biće“ a ne više neka bebica u stomaku koju čekamo.

Istraživanja dr Klausa i dr Kenela pokazali su i da je prisustvo babice (medicinske sestre) kao osobe koja je podrška i poseduje veliko iskustvo i tokom porođaja i nakon porođaja u prvim danima, dobar način da se mladi roditelji oslobode straha, pripreme za uloge roditelja i uspostave vezu sa bebom, razumeju njene potrebe.

Roditelji koji nisu uspeli da se povežu sa bebom i nisu imali dovoljno podrške mogu, kada krenu samostalno da se suočavaju sa potrebama i plačom bebe, da pomisle da „nisu uspeli a još nisu ni počeli da budu roditelji“. Međutim treba znati da je povezivanje sa bebom dugotrajni proces i da ništa nije izgubljeno. Čak i ukoliko okolnosti zahtevaju da beba odmah po rođenju bude prebačena u odeljenje intenzivne nege, zbog čega roditelji ne mogu da uspostave odmah kontakt sa njom, treba da znaju da nisu propustili priliku da se potpuno i zdravo vežu za bebu. Roditelji treba da znaju da svaka porodica ima svoj tempo razvoja i da nam je cilj dugoročno i čvrsto vezivanje. Prve trenutke sa bebom možemo porediti sa zaljubljivanjem ali je zato dugoročno vezivanje sa bebom ona duboka ljubav koja traži istrajnost i strpljenje.

Otkrivanje stvarne bebe

Kada prvi put provodite vreme sa svojom bebom i komentarišete njeno ponašanje, vi u stvari prvi put upoznajete svoje dete. Uvek treba da imate u vidu da je vaše dete jedinstveno po svim svojim osobinama. Fizičke osobine vidite odmah, oblik nosića, na koga ima prstiće, koje boje će biti oči… ali neke druge osobine: da li je ekstravertno ili mirno, da li je mazno ili ne, da li je spavalica ili je budna beba – te osobine ćete tek uočavati kroz bebino ponašanje. Ako ste maštali o mirnoj bebi a vaša beba je živahna ili plahovita ili se teško umiruje, to vam može predstavljati problem. Ako su mama ili tata na primer stidljivi ili tihi a dobiju dete bundžiju i drekavca to može biti problem. Ako je roditelj na primer robustan i energičan, glasan, a dobije dete koje je mirno, osetljivo i tiho – to takođe može biti problem. Ako su roditelji svesni da ih čeka prilagođavanje „stvarnoj bebi“ to će onda olakšati ceo proces. Koliko god beba bila različita po karakteru do vas, volećete je iz srca, tako da to ne treba da vas brine. Ukoliko se pripremite da ćete biti oprezni u svojim očekivanjima prilikom upoznavanja bebe, to može preduprediti neka mala razočarenja. Dete različitog temperamenta od roditeljskog, koje pritom kao svaka beba traži pažnju 24 sata 7 dana u nedelji, može za roditelja da predstavlja izazov.

U knjizi „Prvi odnos“ psihijatar Bertrand Krejmer je govorio o potrebi da roditelji pomire stvarnu bebu sa imaginarnom, sanjanom bebom. Pokušaji da se beba okarakteriše i svrsta u neku određenu kategoriju, deo su napora da se beba prihvati. Pa tako imamo „plačljivka“, „malu princezu“, „osvajača“, „anđela“. To su sve načini da roditelji pomire unutar sebe realnost sa sanjanim.

Beba se neće „uklapati“ ni u jednu ulogu 100% jer je beba biće i individua za sebe. Učite o svojoj bebi od nje same i prihvatite je kao jedinstvenu i samo vašu. Tako joj dajete najbolju podršku da zdravo odraste.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Kada vaša beba uđe u fazu takozvane “separacije” koju prati prohodavanje ali i razvoj osobina kao što je “ne” stav, agresivnost i prkos, možete se naći u situaciji da postanete zbunjeni kao roditelj i da ne znate gde da postavite zdrave granice. Vaše dete treba da razvija svoju slobodnu ličnost ali takođe i da se uklopi u strukturu vašeg vaspitanja.

Tantrumi (napadi besa), bacanje po podu, bacanje predmeta, vrištanje, su samo neke od ne baš omiljenih manifestacija detetovog ponašanja u ovoj fazi. Naravno da detetu ne treba sve dozvoljavati, ono mora da nauči šta je dozvoljeno a šta ne, šta je dobro a šta loše ponašanje, šta je prihvatljivo a šta nije prihvatljivo.

Agresivnost (12 do 36 meseci), ujedanje i bacanje predmeta

Agresivno ponašanje je normalna faza razvoja tek prohodalog deteta. U ovom uzrastu vaše dete otkriva nezavisnost i samostalnost. U njemu se javlja želja da istražuje, saznaje, postane nezavisno. U koliziji je između potrebe da ga mama štiti i potrebe da ode od nje. Dete traži ali često i ne zna šta traži i šta će od toga dobiti.

Nemojte se plašiti svog deteta u toj fazi, pokažite zdrav roditeljski razum i autoritet. Zabrana je detetu potrebna za zdrav razvoj podjednako kao i odobravanje. Dete mora da postavi strukturu dobro-loše i ako ga to ne naučite neće valjati.

Međutim treba da znate da je određena količina bacanja, ugriza, pobune – normalna, ne treba da vas zabrinjava ako se pojavi u detetovom ponašanju. To ne znači da treba da igronišete takvo ponašanje. Budite sasvim sigurni da vaše dete svaki put od vas čuje i jasno zna da je takvo njegovo ponašanje neprihvatljivo. Pokažite mu bolje i kvalitetnije načine da zatraži, dobije, dogovori se.

Važno je da ostanete mirni. Pokazujući mu kako se vi uspešno kontrolišete naučićete i dete da se isto tako kontroliše. Vikanje, udaranje deteta kada se ne ponaša dobro neće ga naučiti boljem ponašanju. Potrebno je da detetu ponovite, mirno i energično, sa ljubavlju, koliko god puta je potrebno da to nije prihvatljivo a sa druge strane pokazati mu šta je prihvatljivo. Na primer: ne postoji ni jedan razlog da se vaše dete koje interesuju predmeti u kuhinji, penje na gornje kuhinjske elemente da bi nešto videlo, koliko god se bunilo i plakalo, ne treba da ga podižete na sto ili kuhinjske elemente da nešto dohvati. Alternativa je da mu oslobodite donju fijoku, da na niske police pri podu, postavite predmete koje može da razgleda i da se igra sa njima, da mu dodate set predmeta koji su za njega bezbedni kao što su šerpice, kutlače i varjače, plastične posudice ili modlice. Povremeno menjajte predmete. Možete u njih sipati malo vode ili nečeg sličnog u zavisnosti od uzrasta i godišnjeg doba.

Postavite jasne granice svaki put na isti način uvek kada je dete agresivno. Budite istrajni i mudri. Nekad je dovoljno da dete fizički iznesete iz te situacije ili da mu skrenete pažnju na nešto drugo podjednako interesantno. Pomozite detetu da izađe iz besa svojim mudrim ponašanjem. Ako dete plače i buni se nemojte to shvatati tragično, izdržite malo, sa ljubavlju, mirno.

Nagrađujte i ohrrujte dobro ponašanje. Mnogo efikasnije od kažnjavanja je nagrađivanje. Ono postavlja fokus na sve ono dobro i prijatno koje sledi ako poštuje pravila i dogovor. Kad god kod deteta primetite da je prihvatilo neko od dobrih ponašanja, pohvalite ga. Na primer: ako dete pita da li sme da uzme igračku koja je pred drugim detetom ili da li sme da se ljulja a drugo dete je na ljuljašci, to je već veliki pomak u ponašanju jer nije prišlo da uzme ili gurne bez pitanja. Pohvalite takvo ponašanje podjednako jasno kao što ste objašnjavali kada su granice u pitanju. Dete će tako znati šta je u redu i da postoji prostor da uči i da prilagodi svoje ponašanje uz vaše odobravanje i podršku.

Dajte mu uvek vrlo logična objašnjenja zabrana ali i dozvola. Tako dete uči.

Budite konstantni i istrajni u svojim pravilima. Postarajte se da dete jasno poznaje posledice svojih ponašanja. Postarajte se da dete može da razdvoji svoju grešku u ponašanju od toga da je uvek voljeno i da uvek ima vašu podršku.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prvoj godini života ima svoje zakonitosti. Zato je veoma važno upoznati buduće roditelje kako da na pravilan i stimulativan način podstiču i ne remete prirodan razvoj motornih veština.
U period od 0-3 meseca treba obratiti pažnju na sledeće:

  • Bebu tokom ležanja treba okretati na oba boka i stomak (čim otpadne pupak). Česte promene položaja deluju stimulativno na nju i omogućavaju brže integrisanje u spoljašnju sredinu.
  • Kada nosimo bebu u naručju treba izbegavati uspravan položaj i forsirati horizontalan, tako da bebina glava bude položena na našu desnu ili levu podlakticu što bliže laktu, a njena ledja budu okrenuta ka našem stomaku i grudima.
  • Svaki dan, kada je beba raspoložena, poželjno je uraditi po nekoliko (bar 10) pokreta u svim zglobovima ruku i nogu, rame-lakat-šaka, kuk-koleno-stopalo, u svim pravcima koje taj zglob dozvoljava. Na primer kruženje unapred i u nazad u ramenima, kružni pokreti u kukovima na gore ukoso i upolje (poželjno za produbljivanje čašice na karličnoj kosti), itd. Zatim okrenuti je sa ledja na bok, jedan pa drugi i odvajati je od podloge lagano povlačeći je za ramena, a kasnije kad malo ojača hvatati je za šakice i raditi isto kako bi je podstakli da uspostavlja što bolju kontrolu glave i vrata. Na stomaku očekujemo da u prvom mesecu uspe da okrene glavu sa jedne na drugu stranu da bi već u drugom mesecu uspevala da odiže glavu, vrat i ramena od podloge za 45 stepeni.
  • Krajem trećeg meseca očekujemo da je počela da kontroliše glavu, a na stomaku da drži glavu i ramena uspravno, skoro pod pravim uglom u odnosu na podlogu.
  • Igra i igračke imaju važno mesto u ovom uzrastu. Prve igračke bi trebalo da su šareni krug, crno-bela lopta i zvečka. Nuditi ih u sredini tela u visini šakica i podsticati bebu da ih hvata i fiksira i prati pogledom.
  • Svaka naša aktivnost sa bebom ne bi trebala da bude brza, nagla i snažna nego lagana, ritmična i prijatna tako da beba pokazuje zadovoljstvo i uživanje tokom izvodjenja istih. U ovom periodu pripremamo je za zahtevnije motorne aktivnosti koje joj prirodno slede kasnije.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Vaša beba – 6. nedelja

Vaša beba – 6. nedelja

Sada je vaša beba više budna, to su već duži periode tokom dana, tako da imate vremena da se bolje posvetite nenjom senzornom razvoju. Možete joj pevati pesmice i uspavanke ili možete da joj puštate muziku, pre svega dečije pesmice. Ispunite prostor oko bebe muzikom i gledajte izraze njenog lica. Vaša beba će izražavati zadovoljstvo kroz gugutanje, coktanje i radosne, pomalo nekontrolisane pokrete ruku i nogu.

Senzorna integracija (senzorni razvoj) je neuro-bilološki proces primanja i obrada informacija koje u bebin mozak dolaze preko njenih čula: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira. Za razvoj senzorne integracije i mogućnost i kapacitet mozga da što je moguće više primljenih informacija prima, obrađuje i zatim organizuje, ključan je period od rođenja do 7. godine života.

Vaša beba će podjednako uživati i u zvucima vetra ili u kuckanju sata. Svi ritmični, harmonični, ujednačeni, blagi zvuci će joj prijati. Na YouTubu sada postoje mnogi klipovi sa muzikom i zvucima za bebe, pa možete birati ono što joj najviše prija. Naći ćete i one koje pažljivo sluša ali i one koji će je uspavati. Postoje i zvuci slični šumu koji „pokrivaju“ druge zvuke u sobi gde beba spava i pomažu joj da učvrsti san. U svakom slučaju što raznovrsnije birate „ponudu“ za bebina čula, to će bogatiji biti rezultat. Čim primetite da vaša beba reaguje većim zadovoljstvom na jednu vrstu zvukova ili određenu muziku i izdvaja ih u odnosu na ostale, možemo da kažemo da je beba počela da razvija svoje sklonosti i pokazuje ukus.

Nema potrebe da bebu „bombardujete“ muzikom sve vreme. Bebama su potrebni i intervali tišine u kojima će takođe uživati a tada će i obrađivati senzacije koje je već primila. Beba koja je prestimulisana može početi da plače, izvija leđa ili na druge načine da se buni. Procenite sami koliko stimulacije kroz muziku i zvuke vašoj bebi prija.

Vaša beba još nije u mogućnosti da priča ali njeno lice vam već sada govori i to mnogo. Ona menja izraze lica koji prate ono što joj se dešava i šta oseća. Te izraze vi već počinjete da prepoznajete. Po grimasi oko usta, načinu na koji pomera glavu, podiže obrve, žmirka ili se mršti, zvucima koje pušta ili se priprema da pusti, čak i po načinu na koji plače, moći ćete sa sigurnošću da prepoznate da li je gladna, mokra ili je usamljena.

Sada vaša već beba može da prihvati određene dnevne rutine koje će za nju biti umirujuće i predstavljaće dobru osnovu za bebino vaspitavanje i u kasnijem periodu. Jedna od tih stvari je rutina večernjeg odlaska u krevet koja će joj pomoći da se brzo uspava. Ustanovite obrazac rutina koje će prethoditi spavanju i pobrinite se da se on ponavlja svako veče. Takve rutine, rituali, će i vama kao roditeljima pomoći da se bolje organizujete i steknete samopouzdanje. Počnite pripreme za spavanje dovoljno rano tako da imate dovoljno vremena za sve što se spremate da radite sa bebom, pre hranjenja koje obeležava početak noći. Počnite pripreme u vreme kada beba još nije potpuno umorna ili gladna, jer će u suprotnom u pola igranja početi da plače zbog gladi. Počnite ritual uvek u istom prostoru bilo da je to spavaća soba ili kupatilo. Važno je da se ritual pripreme završi u prostoriji gde beba spava i da bude prijatan i ušuškan jer to bebi daje osećaj da su odlazak na spavanje i mesto gde spava prijatni i dragi.

Za početak skinite bebi pelenu i pustite je da oslobodi višak energije pre spavanja. To je prilika da se mazite sa vašom bebom dok se ona veselo rita. Oko samog kupanja postoje različita mišljenja, sada je aktuelno da bebi nije potrebno potpuno kupanje u kadici svako veče nego samo par puta nedeljno. Topla voda je svakako umirujuća za bebu i pomoći će joj da se opusti. Lagana masažica kada je budete mazali će joj takođe prijati i činiće deo osećaja udobnosti i bezbednosti koji treba da bude deo odlaska na spavanje.

Omogućite bebi tišinu, prigušite svetlo i nahranite vašu sveže okupanu i spokojnu bebu. Ukoliko je dojite pazite da ne zaspi na grudima jer će se ubrzo probuditi gladna. Pobrinite se da dobro podrigne zbog viška vazduha u stomačiću koji može da je muči i budi. Vrlo kratko je posle hranjenja uspavljujte u rukama(vreme da podrigne posle hranjenja), toliko koliko je potrebno da po izrazu njenog lica i umirivanju očiju i kapaka, vidite da je utonula u dubok san( nebi trebala da vam zaspi u rukama). Tada je pažljivo spustite u njen krevetac. Krevetac je najbolje i najbezbednije mesto za bebu da spava. Prenošenje u svoj krevet čuvajte za izuzetne situacije kada bebu nešto muči ili kada u toku noći traži baš samo umirujući kontakt sa vama.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Cucla ili sisanje palca

Cucla ili sisanje palca

U drugoj ili trećoj godini roditelji počinju da sumiraju svoje stavove i osećanja u vezi bebinog sisanja palca i cucle. Da li se beba tako smiruje? Da li je cucla anatomski bolja? Da li će sisanjem promeniti položaj prednjih zuba? Da li je palac prljav? Da li je to ružna i opasna navika?

Koliko god roditelji pokušavali da odviknu dete od sisanja palca, ono će naći načina da se negde sakrije i da udovolji toj svojoj potrebi i navici. Neka deca sisaju palac i do sedme ili osme godine kada su već đaci, pa to rade krijući se ispod jorgana ili iza naslona fotelje.

Kod neke dece koja sisaju palac ili cuclu doći će do ortodontskih problema, ali rizik je manji pre pojave stalnih zuba. Kada govorimo o ortodontskim problemima sisanje cucle je definitivno manji rizik od sisanja palca, a sisanje palca je manji rizik od guranja više prstiju. Ponekad se zubi sami vrate u pravilan položaj i isprave kada sisanje palca prestane, tako da kod mnoge dece sa ovom navikom nije potrebno naknadno ispravljanje zuba protezom. Čest je slučaj da deca koja moraju da nose protezu, imaju genetsku sklonost ka krivljenju zuba, iako nikad nisu sisala ni palac ni cuclu.

Najugroženija su povučena deca koja sisaju palac najveći deo vremena i to čine i kasnije posle navršene pete – šeste godine. Ako je tako nešto u pitanju roditelji pre svega treba da obrate pažnju na to šta se dešava sa njihovim detetom u sferi socijalizacije.

Dete sisanje povezuje sa zadovoljstvom i samozadovoljavanjem pa će lakše odustati od sisanja palca ako mu se ponudi neki drugi izvor zadovoljstva: ćebence koje je mekano i može da ga mazi ili pesmica koju može da pevuši. Ali da li to treba da radite u ranim godinama?

Da bi roditelji imali dobar uvid u problem sisanja palca i cucle, treba da shvate da ono predstavlja jedan oblik samozadovoljavanja, umirivanja zadovoljstvom. Već fetusi sisaju palac. Novorođenčad imaju refleks stavljanja šake u usta (Babkinov refleks).

Kada je beba uznemirena i pokušava da se smiri, pribeći će sisanju palca kao načinu da uspostavi kontrolu nad sobom. Taj obrazac je urođen.

Istraživanja pokazuju da se sa bebama koje sisaju palac ili cuclu lakše komunicira. Po nekim istraživanjima davanje cucle bebama kada zaspu smanjuje rizik od SIDS sindroma.

Imajte u vidu sa sisanje palca i cucle za bebu nije samo „deformisani prednji zubi i nepce“ nego mnogo više i važnije od toga. Izbor između cucle i palca, ako je detetu potrebno takvo umirivanje, ima korene u istoriji porodice i kulturi kojoj pripada. Ako brinete da je palac uvek dostupan a da se cucla može oduzeti, imajte u vidu da niste nikada videli veće dete koje koristi cuclu. Jednostvno se ta potreba vremenom i odrastanjem reguliše. Ako razgovarate sa psihologom reći će vam da je bolje da dete ima višak umirivanja nego manjak. Potreba za oralnim umirivanjem je individualna i na nju ne možete uticati, dete je ima i pre nego što je svesno šta radi, tako da je autentičnost njegove potrebe nesumnjiva.

Ako pokušate da detetu prekinete naviku u periodu kada mu je uteha potrebna – samo će se još više vezati za nju.
Roditelj koji se protivi sisanju palca neka razmisle o cucli. Treba da vam bude jasno da je svet bebe i malog deteta prepun stresova, nepoznat. Deca su sklona traženju načina da se sama uteše odnosno da se izbore sa stresom. Priroda im je to dala. Stručnjaci smatraju da je to znak zdrave sposobnosti deteta da se pobrine za sebe.

Dečije samozadovoljavanje palcem ili cuclom kod roditelja izazivaju osećaj neadekvatnosti. „Moje dete je uznemireno, ne mogu to da gledam, da li sam ja kriv/kriva…?“ Kao i u svim drugim oblastima detetovog razvoja, učite od samog deteta šta je njemu baš specifično razvojno potrebno. Tako ćete bolje pomoći svom detetu nego da striktno pratite tabele razvoja koje su napravljene za svu, nekad i veoma različitu decu. Samo beba može da vam kaže da liste na pravom putu. Roditelji koji su sklopili čvršći savez sa pravilima nego sa svojom bebom, treba da razmisle o varijantama izbora koja nekad mogu da predstavljaju mudrije odluke i za njih i za bebu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta

Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta

Procenat upotrebe auto-sedišta za decu u Srbiji je oko 60%, a opet drugi podaci govore da je najveći broj povređene dece u saobraćaju bio u svojstvu putnika. Na našim prostorima i dalje vlada uverenje da je korišćenje dečijih auto-sedišta samo jedan od nameta država i  nismo do kraja svesni da se ona koriste ne da ne bi platili kaznu, već da bi naše dete bilo zaštićeno u saobraćaju.

Dečija auto-sedišta su obavezna i neophodna, jer je jedino tada naše dete bezbedno u toku vožnje. Deca su spremna za vezivanje samo sigurnosnim pojasom vašeg automobila tek onda kada dostignu 36kg, odnosno visinu od 150cm jer će tada sigurnosni pojas da ide preko najčvršćih delova tela – preko ramena, sredinom grudnog koša i preko karlice. Dok dete ne dostigne iznad pomenute parametre dete od prvog dana prevozimo u auto-sedištu i onda je važno da je:

1. auto-sedište odgovara težini deteta i ispunjava bezbednosni standard,
2. auto-sedište ispravno postavljeno u automobilu,
3. dete ispravno vezano u auto-sedištu.

Prilikom kupovine sedišta proverite da li je sedište koje kupujete homologovano, odnoso da li poseduje nalepnicu koja označava da je sedište prošlo određene ateste i da je označeno kao bezbedno. U prodaju se mogu pronaći sedišta koja su testirana prema propisu R44/04 i prema propisu R129 iSize. R129 iSize je propis koji je novijeg datuma i podrazumeva i korišćenje ISOFIX sistema, ali auto-sedišta homologovana i prema propisu R44/04 i prema propisu R129 iSize su bezbedna.

VRSTE AUTO-SEDIŠTA:

AUTO-SEDIŠTA GRUPE 0

Ova auto-sedišta su namenjana za decu do 10kg, odnosno ukoliko je sedište grupe 0+ onda do 13kg. Specifično za ovu grupu auto-sedišta jeste da se ona postavljaju isključivo suprotno smeru vožnje i da je dete u poluležećem položaju.
Dete ovo sedište može da koristi od rođenja i savet je da dete prevozite dete što je duže moguće suprotno smeru vožnje, odnosno dok ono sedište ne preraste. Da li je dete preraslo auto-sedište gledamo u odnosu na glavu deteta, a ne u odnosu na noge.

AUTO-SEDIŠTE GRUPE 1

Ova sedišta se postavljaju u smeru kretanja automobila, na zadnjem sedištu automobila, tako da dete zauzima sedeći položaj i naslonjeno je celom dužinom leđa na naslon sedišta.
Ovo sedište se pričvršćuje pojasevima automobila (ili ISOFIX sistemom), a ima sopstvene pojaseve kojima se vezuje dete i namenjeno je za težinu do 9kg do 18kg.

AUTO-SEDIŠTE GRUPE 2 i 3

Auto-sedišta grupe 2: 16 – 25 kg i grupa 3: 23 – 36 kg, se postavljaju u smeru kretanja automobila, na zadnjem sedištu. Za razliku od prethodne grupe ovo sedište nema sopstvene pojaseve, već se dete vezuje pojasevima automobila. Ukoliko sedište nam ISOFIX sistem onda se i sedište i dete prema upustvu veziju sigurnosnim pojasem vozila. Sedište bi trebalo da bude pričvršćeno i kada dete nije u vozilu.

Važno je znati:

Dete prevozimo u auto-sedištu uvek, od prvog dana života, i na dužim i na kraćim putovanjima.
Dete nije sigurnije u našim rukama, nemojte držati dete u naručju, jer se težina deteta uvećava za vreme sudara, a to znači da ni najjače ruke odraslog čoveka ne mogu zadržati dete da ne udari u unutrašnjost vozila ili da izleti iz vozila.
Vazdušni jastuk (airbag) na suvozačevom mestu OBAVEZNO ISKLJUČITI ako je jaje sedište (grupa 0 i 0+) postavljeno tu.

Dete prelazi u sledeću grupu sedišta tek kada prethodno preraste, ne pre toga – suprotno smeru vožnje dete vozimo dok ne dostigne težinu (10kg odnosno 13kg), dok ne napuni 15 meseci i dok ne počne samostalno da hoda.
Prilikom postavke i autosedišta i deteta u autosedište pratimo upustva proizvođanja – trake pojasa moraju da budu ravne i zategnute, bez da ih išta ometa.

Zimi dete ne smemo da prevozimo u debeloj zimskoj jakni i skafanderu, jer trake pojasa nisu dovoljno zategnute i u slučaju nezgode dete može da ispadne iz sedišta.

Za sva pitanja o auto-sedištima možete se obratiti na mail info@roditelj.org

https://youtu.be/jXQWENL_ih8

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Dojenje temelj života – uvođenje nemlečne ishrane

Dojenje temelj života – uvođenje nemlečne ishrane

Postoje različiti stavovi o pitanju dokad dete treba da sisa. Postavlja se i pitanje kada treba prekinuti dojenje. Poznato je da sa 12 meseci dete jede sve što i roditelji, ali bez začina i zaprške. Smatra se da potreba za majčinim mlekom postaje sve manja kada se dete potpuno hrani kao i njegovi roditelji, pri čemu redovno unosi proteine, lako svarljive masti i ugljenje hidrate u izbalansiranim odnosima, kao i sveže voće i povrće.

Kada je dete spremno za čvrstu hranu

Bez obzira na to kada počnete bebi da uvodite nemlečnu hranu, potrebno je da je pratite kako biste procenili da li je i zaista spremna za nove namirnice. Tačan momenat je individualan, jer je svako dete različito. Evo nekih znakova da je vreme za čvrstu hranu:

  • gladno je posle mlečnog obroka
  • češće traži mleko
  • budi se noću da jede nakon što je već naučilo da spava celu noć
  • zanima ga hrana koju vi jedete
  • može da sedi i izgubilo je refleks guranja jezikom.

Preporuka je da se bebama koje sisaju mešovita ishrana počne praktikovati oko šestog meseca uvođenjem dva voćna obroka, obroka od povrća ili povrća sa mesom. Potom se detetu ponudi i mleko.

U svetu ima pokreta koji propagiraju dojenje i do treće godine. Svetska zdravstvena organizacija, takođe, zagovara dojenje duže od godinu dana. Kao razloge za to prevashodno se  navodi  smanjenje smrtnosti mališana koju u nekim delovima sveta izazvaju crevne infekcije zbog zaražene vode i hrane.

Individualan je pristup i odluka kada dete treba potpuno prevesti na nemlečnu ishranu i prekinuti dojenje. Ne treba zaboraviti ozbiljnu činjenicu da što dojenje duže traje to će i odvikavanje od dojenja biti dugotrajnije i teže. Kada se odlučite da počnete da prekidate dojenje, za početak treba smanjivati veme dojenja za po dva minuta na nedelju dana, a potom povećavati unos vode i sve više umanjivati vreme dojenja.

Koje namirnice prvo dati detetu

Kada odlučite da detetu počnete da dajete nemlečnu hranu i čvrste namirnice, pedijatri savetuju da se to radi postepeno, jer je na početku najvažnije da beba isproba nove ukuse. Uvek se uvodi jedna po jedna namirnica.

Prvi obrok je najčešće mešavina pirinčane kašice (od pirinčanog brašna) i vodice od povrća ili majčinog mleka. Uopšte uzev, preporučuje se da komplementarna ishrana počne sa žitaricama. S obzirom na to da je majčino mleko slatkasto, ako se dohrana počne slatkim namirnicama, rizikuje se da dete kasnije odbija sve slano. Baš zato su žitarice najbolji izbor za početak. Potom se uvodi razno povrće, pa na kraju voće. Ovo pravilo, ipak, ne važi za sve slučajeve, jer sasvim dobar izbor može da bude povrće poput šargarepe ili bundeve, ili voće kao što je jabuka.

Sve ovo znači da prva čvrsta hrana za bebu treba da bude blagog ukusa, laka za gutanje, jednostavna za varenje i da ne izaziva alergije. Nema razloga za brigu ukoliko beba odmah ne prihvata novu namirnicu: tu hranu joj treba ponuditi tri-četiri puta. Ima među bebama i probirljivih, ali pedijatri podsećaju da se i njihov ukus menja, pa ono što im se ne sviđa sa šest meseci može da im postane omiljeno kada napune godinu.

Pravilo je da se svaka namirnica uvodi po tri-četiri dana i da se najpre samostalno ponudi detetu u maloj količini, a tek kasnije da se meša s drugim namirnicama. Ovako se postupa pre svega zbog mogućih alergijskih reakcija, pa u slučaju alergije tako najbolje znate na koju hranu je dete reagovalo.

Roditelji su često u nedoumici koliko hrane je potrebno dati detetu. No, vrlo je važno da se ne remeti bebin prirodni mehanizam za regulaciju sitosti. To jednostavno znači da beba neće jesti kada je sita i da ne treba da je terate da jede. Upamtite da većina beba, čak i onih probirljivih, uzima onoliko hrane koliko joj je potrebno da ne bude gladna. Zato uvek posle probnog nemlečnog obroka bebi ponudite mlečni obrok ili podoj. Sve do devetog meseca majčino mleko je odojčetu glavna hrana, a potom treba da ima dva ili tri obroka čvrste hrane.

Namirnice sa kojima treba sačekati

Probavni trakt bebe nije dovoljno razvijen da vari neke vrste hrane. Neke namirnice se, takođe, ne preporučuju zbog velikog rizika od alergijske reakcije. Kod dece koja imaju atopijske sklonosti treba biti oprezniji i nove namirnice uvoditi malo kasnije nego što je to uobičajena preporuka.

Zbog specifičnog sastava i moguće alergijske reakcije kravlje mleko se, na primer, ne preporučuje pre navršene godine. Naime, ono sadrži manje gvožđa, linoleinske kiseline i vitamina E, a više natrijuma, kalijuma i belančevina nego što je bebama potrebno. Istovremeno, neki proteini kravljeg mleka imaju ogroman alergijski potencijal.

Do prvog rođendana detetu ne treba davati ni jagodičasto i bobičasto voće, belance, med i pčelinje proizvode. Nije naodmet biti oprezan i sa citrusima.

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Voda u ishrani trudnica i beba – mogući zdravstveni problemi

Voda u ishrani trudnica i beba – mogući zdravstveni problemi

Sadržaj vode u organizmu (pa i potebe za njom) zavise od starosti, klime, fizičke aktivnosti i čitavog niza drugih faktora. Znamo da voda čini oko 2/3 mase tela, a skoro ¾ te vode se nalazi u ćelijama. Ona učestvuje u osnovnim metaboličkim procesima, služi kao rastvarač, transporter i regulator osmotskog pritiska. Voda je sastavni deo svih telesnih tečnosti. Ona rastvara i transportuje nutrijente i metabolite u ćeliju i iz nje. Hidratacija je od bitnog značaja i za održavanje stalne temperature tela. U slučaju nedovoljnnog unosa, dolazi do ozbiljnih zdravstvenih poremećaja. Vodu obezbeđujemo unošenjem u organizam vode i hrane, ali je i proizvodimo tokom metabolizma. Izbacujemo je iz organzima urinom, znojem i disanjem.

Svi znaju da je voda neophodna za život, ali često ne povezuju zdravstvene probleme koje imaju sa nedovoljnim ili neadekvatnim unosom vode. Uglavnom ne unosimo dovoljno vode , pa je i osećaj žeđi vremenom zamenjen osećajem gladi. Već pri malom nedostatku vode javlja se malaksalost, glavobolja, promena krvnog pritiska, opstipacija. Dehidratacija u dužem vremenskom periodu dovodi do poremećaja u radu nervnog sistema, bubrega i jetre, a pojava dehidratacije je vidljiva i na koži.

Ukoliko dođe do dehidratacije organizma, izgled kože se menja. Kod blage dehidratacije koža postaje suva, gubi elastičnost, peruta se, pecka i izgleda starije. Može se pogoršati izgled celulita, jer metaboliti ostaju zarobljeni u međućelijskom prostoru kao posledica slabe cirkulacije krvi i limfe. Promene se uočavaju i na noktima i kosi. Nokti postaju krti i lomljivi, a kosa suva i oštećena. Simptomi nestaju ako se organizmu obezbedi dovoljan unos vode.
U trudnoći potrebe za vodom rastu zbog povećane zapremine krvi, intenziviranog metabolizma i velike količine plodove vode koja ispunjava matericu.Voda obezbeđuje dostavu nutrijenata do ploda kao i uklanjenje otpadnih produkata. Dovoljan unos vode sprečava ili ublažava moguće probleme u trudnoći kao što su : opstipacija, hemoroidi i urinarne infekcije. Dobra hidratacija smanjuje i rizik od pojave strija.

Posebno je važna dobra hidratacija u poslednjem trimestru trudnoće, jer u tom periodu dehidratacija može dovesti i do preuranjenih kontrakcija. Potrebe za vodom su tada velike jer je svakog sata potrebno dopuniti plodovu vodu sa oko 200 ml tečnosti. U slučaju blizanačke trudnoće, ove potrebe se skoro dupliraju. Dovoljan unos tečnosti neće dovesti do oticanja i nadutosti, čega se trudnice neopravdano pribojavaju. Naprotiv, ono je često rezultat dehidratacije na koju organizam reaguje tako što zadržava vodu u tkivima.

Preporuke za trudnice se svode na unos oko 2,3 l tečnosti dnevno. Kako su potrebe individualne, kao i način njihovog zadovoljavanja, može se sa sigurnošću utvrditi da li je unos vode dovoljan po boji urina. Svetao urin je znak dobre hidratacije, a intenzivno žut ili tamniji je znak dehidratacije.

Voda koja se unosi mora biti dobrog hemijskog i mikrobiološkog kvaliteta, negazirana i sa manje mineralnih materija, posebno natrijuma. Unos mineralnih voda, takođe negaziranih, u manjoj količini može biti koristan, međutim one ne smeju da budu jedini ili preovlađujući izvor vode.

Novorođenčad i bebe do šest meseci svoje potrebe za vodom zadovoljavaju unosom majčinog mleka. Treba izbegavati i unos previše razblaženih zamena za majčino mleko, kao i napitaka koji sadrže elektrolite. U tom uzrastu, bubrezi kod beba nisu dovoljno zreli, tako da bi preveliki unos vode doprineo izlučivanju natrijuma zajedno sa viškom vode, što bi se negativno odrazilo na aktivnost mozga. Simptomi intoksikacije vodom su: razdražljivost, pospanost,niska telesna temperatura i otoci na licu.

Starijim bebama se može davati po malo vode da bi se izbegla opstipacija ili u slučaju velikih vrućina i pojačanog znojenja.

Za decu stariju od godinu dana, smatra se da je dovoljno 1,3 l tečnosti, koja se obezbeđuje iz hrane (uključujući i mleko) i vode. Time je omogućeno lakše varenje i kretanje svarene hrane kroz creva, kao i zamena izgubljene tečnosti.

Deca ne treba da unose napitke sa kofeinom (kafa, čaj), gazirane napitke, a trebalo bi izbegavati i unos voćnih sokova, posebno ako su zašećereni, pošto kiseline i šećer doprinose oštećenju gleđi na zubima.
Najbolje je koristiti oligomineralnu vodu, sobne temperature. Deci treba češće ponuditi vodu, ali ne insistirati na unosu većih količina.

 

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Progovorilica – ako niste znali kako

Progovorilica – ako niste znali kako

Prošlo je tri godine od izlaska prvog izdanja „Progovorilice“, praktičnog priručnika koji pomaže pri progovaranju deci sa govorno-jezičkim problemima, ali i svoj deci u doba progovaranja. Prvo izdanje je imalo 96 kartica u boji sa najfrekventnijim rečima iz većine vrsta reči (imenice, glagoli, pridevi, itd.), i glagolskih kategorija (onomatopeje, padeži, itd.). Koristili smo ih u svakodnevnom radu u našem logopedskom centru, što je neprocenljivo iskustvo. Takođe, od velikog značaja su bili i utisci roditelja i edukatora koji su koristili „Progovorilicu“ i prateće kartice u svom radu.

Sva ta iskustva su primenjena pri izradi drugog izdanja priručnika. Kao logički potez se nametnuo jedan sažetak na reči koje je zaista potrebno predstaviti i provežbati pri samom progovaranju. Ostale vrste reči i gramatičke kategorije će biti predstavljene u nekom drugom, narednom priručniku koji će biti usmeren na ispravljanje agramatizama i rad sa starijom decom, jednog dana.

Kartice su redizajnirane da na bolji način opišu pojam ili radnju koju predstavljaju.

Jedna od čestih zamerki kupaca „Progovorilice“ je bila upotreba latiničnog pisma u prvom izdanju. S obzirom na to da je knjiga mahom kupovana na ćirličnom području (Srbija, Republika Srpska, Makedonija), sa zadovoljstvom je odlučeno da novo izdanje bude na ćirilici!

in sert

 

Kako koristiti kartice?

1. Prirodni instinkt

Čini se da majke imaju instinkt da postignu komunikaciju što je moguće pre koristeći se najranijim dečijim biološkim šumovima kao stimulusima. Takvo majčino ponašanje nije slučajno. Govor propraćen pauzama, detetu pokazuje da očekuje odgovor, i daje mu priliku da odgovori. Dakle, prvi nivo je rešen. Trening komunikativnosti je urođen, samo ga treba i iskoristiti.

2. Nivo afektivnosti

Sledeći nivo uspeha u radu sa detetom zavisi od prilagođavanja interesima deteta kako bi se održala visoko afektivna situacija učenja koja će pomoći učenje novih reči i ovladavanje govorom. Ne možemo govoriti jednolično, niti kao što se obraćamo odraslima, jer će nivo detetovog interesovanja za našu govornu poruku opasti, a samim tim i uspeh našeg daljeg stimulativnog rada. Pre svega potrebno je da sledite prirodne emocionalne interese deteta, a pri tome istovremeno pomažete savladavanje neophodnih jezičkih sposobnosti, na onom nivou u kom kod deteta postoji zastoj u jezičkom razvoju.

3. Govor mora biti prijatan

Iskustva deteta vezana za učenje govora moraju biti prijatna. Ako je interes deteta radovanje nekoj igrački, upravo to treba da bude vaš vodič u pomoci da se ovlada imenicama ili glagolima vezanim za tu igračku. Iako je dat redosled najfrekventnijih reči kroz koje dete progovara, uvek se setite da ćete početi od onoga za šta je dete prirodno zainteresovano. To će izazvati njegova ugodna osećanja i dovesti do prirodnijeg razvoja, a ne samo učenja reči napamet. Kada zainteresujete dete, onda se nadovežite na ponudeni izbor reči iz Progovorilice (po predloženom poretku).

4. Kratak iskaz

Važno je koristiti kratak iskaz (jednočlani do dvočlani) npr: „Maca pade“…“Maca jede“, „Maca spava“, „Budi macu“!….itd.
Kratkim iskazom (jednočlanim ili dvočlanim), ali efektivno se obraćajte detetu u trajanju od 5-6 minuta postići ćemo bolje šanse za zapamćivanjem govora a time i bolje rezultate. Ova deca u većini slučajeva imaju niži kapacitet kratkoročne verbalne memorije,, kao i sniženu slušnu pažnju.

5. Učestalost ponavljanja istih reči – stimulusa

Važno je više puta ponoviti istu imenicu, kroz različite situacije, pa čak i desetak puta u toku jedne petominutne iteracije, npr.kao u prethodnom pasusu „Maca jede“, „Maca pade“…dete će zapamtiti MACA u različitim situacijama (uz različiti glagol: JEDE, PADE, PIJE…)

6. Učestalost stimulativnih perioda

Učestalije ponavljajte iste reči-stimuluse, čak 5 do 6 puta u toku dana u trajanju od 5-6 minuta. Ista situacija se mora ponavljati češće u toku dana, kako bi trajno ostala u dečijem pamćenju.

Istovremenost

Istovremeno, dok izgovarate određenu reč-stimulus, vizuelno potkrepite pokazivanjem adekvatne kartice. Potrebno je da se detetu pokaže slika ili predmet u momentu izgovaranja reči. Integrisanost pokreta u sklopu vizuelnih i auditivnih stimulusa potrebna je za razvoj govora. Za dete koje razvija govor izvori zvuka ili govora postaju mu upečatljivi tek kada ih vidi i čuje istovremeno. Govornu situaciju bi dete teško razumelo samo na osnovu auditivne (slušne) stimulacije.

8. Rastojanje u toku stimulacije

Budite na optimalnom rastojanju, u okviru detetove zone interesovanja. Ova deca nisu u mogućnosti u potpunosti da isprate i razumeju sadržaj govorne poruke ukoliko im majka nije direktno posvećena tj.u njihovom vidokrugu, već im se uzgred obraća dok obavlja druge aktivnosti. Ova deca ne mogu imati koristi od ovakvog načina obraćanja. Kod njih se sve dešava sada i tu gde oni sami mogu da dohvate, čuju, vide, opipaju..

9. Generalizacija

Osim što su videli sliku na kartici, određenu reč-stimulus dobro je predstaviti u prirodnom izgledu (igračka), a potom ga napolju generalizovati na sve ono što predstavlja dati stimulus: sve mace u parku, kuce, automobile, bate, seke itd..Potrebno je da dete vidi u punom obimu stimulisane pojmove, i na pravi nacin ih doživi. Reč kuca je oznaka za datu sliku kuce, a ona je naziv za sve kuce: i igračke kuce, i prave kuce u parku.
Ukoliko poštujete ovaj konkretno izneti model za stimulaciju, naravno strpljivo čekajući period od nekoliko meseci u kome se odvija stimulacija i u kome mora da dođe do dozrevanja određenih centara u centralnom nervnom sistemu zaduženim za govor, uspeh koji se zove progovaranje neće izostati! I na obostrano zadovoljstvo i logopeda i roditelja će se višestruko brže desiti!

 

Izvor: www.logoped.org

Beba i slikovnice – šta, kad i kako!

Beba i slikovnice – šta, kad i kako!

Ono od čega nikada nije prerano početi jesu pesmice koje mama može pevušiti ili izgovarati bebi već od prvih meseci života, tokom rutinskih aktivnosti vezanih uz svakodnevnu negu (presvlačenje, kupanje, uspavljivanje, masaža i dr.).

Isto je i sa prvim slikovnicama. Danas se mogu nabaviti slikovnice koje se sastoje samo od slika i zavežu se za stranice krevetića ili kolica. One postiču bebu da okreće glavicu dok leži i da fokusira pogled. Najbolje su one dvostrane, gde je jedna strana sa crno-belim slikama (za novorođenče), a druga sa slikama u boji (za 2-3meseca). Crno-bele slike u obliku jednostavnih geometrijskih oblika razvijaju kod bebe prvo fokusiranje vida. Važno jesamo menjati stranu na kojoj se nalazi slikovnica i povremeno je uklanjati, da beba i sa te strane može vežbati gledanje u daljinu.

Nakon toga mogu se bebi početi davati u ruke šuškave platnene slikovnice za bebu (sa trakicama, šuškalicama i zvečkicama). One su više igračke nego knjige, ali ipak su slikovnice s platnenim stranicama. Kada beba počne da stavlja igračke u usta daju se gumene slikovnice (one su dobre i za kupanje, kada beba već sedi u kadici).
U periodu oko 6-7 meseci (kada beba počne sama da sedi) može se početi polako s „pravim“ kartonskim slikovnicama, u kojih su stranice izrađene od vrlo tvrdog „neuništivog“ kartona debljine oko 5 mm. Najbolje su za početak multisenzorne slikovnice koje na stranicama imaju vrlo jednostavne krupne slike s debelim crnim obrisom, čisto jarko obojenih površina, ali s različitim senzornim umecima (npr. komadići krzna, tkanine, brusnog papira, plastike, nekesvetlucave detalje i dr.). Bebe ih istražuju prstićima i sviđa im se da dodiruju te materijale (npr. pogladiti macin mekani krzneni stomačić ili dirati hrapave šapice). To je razvojno jako posticajno, a ujedno se radi i o prvim mini pričama. Jedna stranica – jedna kratka rečenica. Najbolje su one u kojima se rečenice ponavljaju, a menja se samo jedna ili nekoliko reči. Bebe još ne prate te pričice, nego više se bave opipavanjem i razgledavanjem slika. Kao prve teme su dobre npr. bebin dan ili neko mladunče životinje (mačići, konjić i dr.).
U celom razdoblju do kraja prve godine nastavljaju se gumene, plastične, platnene slikovnice, uz postupno sve veće prevladavanje kartonskih. Roditelji trebaju biti spremni na to da će beba one kartonske ipak uništiti (koliko god čvrste te stranice izgledale). Zato neka ne kupuju skupe knjige jer uništavanje slikovnice jednako je razvojno posticajno kao i igra s njom.

Pri kraju prve godine kartonske slikovnice već postaju malo složenije, većinom bez senzornih elemenata, sa slikama sa više likova na stranici i jednom rečenicom. Već se može ponuditi i prvi slikovni rečnik ili više njih na razne teme.
Paralelno s tim svakako se poveća opseg „pesničkog repertoara“ koji osim tema iz bebine svakodnevnice (hranjenja, kupanja i dr.) sada uključuje i kratke pesmice o životinjama, pesmice za prva glasovna oponašanja i sl. Preporučuju se male slikovnice za bebe u obliku životinja (npr. „Mali trbušasti prijatelji“ i sve tome slično) u kojoj je tekst zapravo simpatična pesmica, a svaka slika konkretno prikazuje stih iz pesmice (najbolje su slikovnice u obliku životinja ili igračaka – autića, lopte ili dr.). Moja preporuka roditeljima je da osim vizualnog osećaja, gledaju nakvalitetu pesmice u slikovnici, da bude jednostavna, simpatična, obavezno čvrsto rimovana pesmica-priča. Takve slikovnice zauzimaju centralno mesto u periodu od 1 do 1,5 godine, kada dete još ne može pratiti pravu priču tipa „za laku noć“, ali je već sasvim spremno za kratku pesmicu-pričicu. U tom periodu pesmice imaju najveće značenje i jako veliku ulogu u razvoju govora. Nakon 1,5 godine dete kojem su se pre recitovale mnoge pesmice, već može dopunjavati rime (zadnje reči u stihu) u više od desetak pesmica. Pesmice će nastaviti pratiti dete i dalje, kroz celo rano detinjstvo. U periodu od 2 do 3 godine dete već može samo recitovati kraće pesmice od početka do kraja („čitati“ ih u slikovnici ili recitovati napamet).

Nakon 1,5 godine roditelji trebaju početi sa slikovnicama pričama. U toj dobi dete još možda neće pratiti priču, ali to će se početi događati prema 2. rođendanu. Npr. slikovnice poput onih prema crtićima „Pepa prase“ su deci na tom uzrastu omiljene. Sada se čitanje priče uvodi u ritual uspavljivanja. Dete već bira šta želi da mu čitate i ne treba se čuditi (a kamo li protiviti) ako želi da jednu te istu slikovnicu čitate svako veče ili čak više puta dnevno, od početka do kraja.

Nakon 2 godine roditelji mogu već nuditi edukativne slikovnice i slikovni rečnik, knjige tipa“Svet oko nas“, knjige s prozorčićima, preklapalice i dr.).To je ujedno i uzrast za prve bajke koje u početku trebaju biti jednostavne. Posle dolaze Vini Pu i prijatelji, Tri praseta (ovo zadnje po želi roditelja, jer još definitivno nije vreme za „Ivicu i Maricu“, eventualno za „Crvenkapicu“, iako bi se moglo dogoditi da nakon čitanja „Crvenkapice“ dvogodišnjak odluči da prestane da razgovara sa ljudima izvan kuće). To je doba za novogodišnje i praznične priče i pesmice. Dete se već raspituje o životu Deda Mraza (npr. slikovnice „Darovi Deda Mraza“, „Deda Mraz i prijatelji“). Sada roditelji treba pažljivo da biraju slikovnice, kako sadržajno, tako i likovno.

Takođe, to je uzrast kada detetu treba početi nabavljati više slikovnica, izdvojiti policu ili ormarić posebno za detetove knjige. Vreme je i za posećivanje dečjeg kutka knjižare. Dete više nije beba, nego je mališan koji treba naučiti da se knjige ne smeju uništavati, da se u njima ne sme šarati (osim slikovnica koje su za to posebno namenjene). Detetova polica s knjiga treba da se popunjava raznovrsnim knjigama, pričama, pesmaricama, bajkama i dr. Naravno, još uvijek će biti „incidenata“ s pocepanom stranicom, zato ako ste kupili skuplju i kvalitetniju knjigu koja je možda čak i korak ispred njegovog uzrasta i koju želite sačuvati za nadolazeće godine, ne ostavljajte dete nasamo s tom knjigom, nego je čitajte zajedno, dok vam mirno sedi u krilu. To je mnogo bolje nego se ozbiljno naljutiti na mališana koji još razvojno nije u stanju da obuzdava porive „knjigouništavanja“.

Sa dvogodišnjakom treba posebno vreme posvetiti čitanju pesmica. Ako ste odabrali pravu kvalitetnu pesmaricu, s pesmicama koje odgovaraju uzrastu, mališan će mnoge od njih spontano naučiti napamet.

Zajedničko recitovanje pesmica je uvod u prve dečije igropričalice za koje su zaigrani i veseli dvogodišnjaci I te kako zainteresovani.

– Kuc-kuc!
– Ko to kuca noći svake?
– Ja sam mačak tvoje bake.
– Šta želiš?
– Čašu mleka.
– Gdje ti je novac?
– U džepu.
– A gdje ti je džep?
– Menjao sam ga za rep!
( „Pesmice bake Guske“)

 

Priredila Tanja Lukovac, master def.- logoped
Preuzeto sa sajta planet Zoe
Napisala: Ilona Posokhova, prof. logoped

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

error: Content is protected !!