Category: Beba

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Uticaj muzike na trudnice, fetus i bebe

Poslednjih godina nauka je ostvarila veliki napredak u području istraživanja mozga. Psihoakustika je nova disciplina u kojoj se povezuju psihologija, fiziologija i akustika i koja proučava percepciju zvuka: način na koji slušamo, naše fiziološke reakcije i neurološki uticaj muzike i zvuka na mozak i druge delove nervnog sistema.

Psihoakustični snimci klasične muzike se koriste sa svrhom da poboljšaju funkciju sluha i mozga, a da istovremeno pruže lepo muzičko iskustvo. Pažljivo odabrana muzika može da posluži da ublaži stres trudnice, da je opusti, da istovremeno pruži blagu muzičku stimulaciju još nerođenoj bebi, da smiri uplakano novorođenče i takođe da podstiče na igru i istraživanje okoline bebe koja puza.
Bebe u materici najviše vole da slušaju uspavanke koje im pevaju mame i tate ali i laganu muziku Mocarta i Vivaldija
Uticaj muzike na telesno, mentalno, emocionalno i duhovno zdravlje poznat je odavno, a sada je i naučno potvrđen. Istraživači sa Univerziteta u Kaliforniji, otkrili su pozitivan uticaj Mocartove muzike na matematičku inteligenciju i orijentaciju u prostoru kod dece, a poznati britanski violinista Jehudi Menjuhin tvrdi da muzički talent duguje svojim roditeljima koji su mu pevali i svirali pre nego što se rodio.
Fetus čuje i reaguje na zvuk već od 16. nedelje trudnoće, što je pre nego što je samo uvo potpuno razvijeno: aktivno počinje da sluša u 24. nedelji trudndoće. Uvo se prvi put u razvoju fetusa pojavljuje u 3. nedelji trudnoće a postaje funkcionalno do 16. nedelje. U 4. mesecu trudnoće fetus reaguje na glasan zvuk na poseban način.

Pevanje uspavanki važnije je od govora
Mnoga istraživanja su proučavala uticaj uspavanki na fetus i na novorođenče. Istraživanja pokazuju da trudnice kao i mlade mame, imaju prirodnu potrebu da pevaju svom detetu. Ta potreba je instinktivna i veoma blagotvorna. Pevanje ima jači i bogatiji spektar zvukova nego govor i suštinski izaziva jače pozitivne reakcije, ima bolje efekte kako kod fetusa tako i kod beba.
Prvu lekciju jezika, sporazumevanja, fetus dobija u materici. Bebama gluvih majki često nedostaje ova prva jezička lekcija, pa se to kasnije može videti u poteškoćama u razvoju govora tog deteta.
Kao dokaz da fetus čuje muziku, stručnjaci navode kao primer da novorođenče više voli melodiju koju je mama pevala kad je bila trudna nego bilo koju novu melodiju koju mama peva kasnije. Bebe u materici slušaju i uče uzorke zvuka i frekvencija značajnih za njihovu kulturu, a mogu čuti zvuke u rasponu od 16 do 20.000 Herca.

Kako fetus reaguje na glasne zvuke?
Japansko istraživanje otkrilo je da su trudnice koje su živele u blizini aerodroma u Osaki rodile manju decu i bile sklonije preranom porođaju. Istraživači uticaja zvuka na fetus navode primer žene koja je u 7. mesecu trudnoće u zoološkom vrtu prisustvovala hranjenju lavova koje je bilo praćeno snažnim urlicima lava. Fetus je tada reagovao jakim udarcima u stomaku majke, zbog kojih se trudnica nije osećala dobro. Kada se dete rodile i u uzrastu kada je gledalo TV i emisije o lavovima i divljim životinjama, dete je veoma snažno reagovalo na slične situacije i zvuke sa ekrana.

Beba se u stomaku pokreće se u ritmu muzike
Istraživač Peter Hepper otkrio je da bebe reaguju i dugoročno pamte muziku iz televizijskih serija koje su njihove mame gledale tokom trudnoće. Kada novorođenče čuju poznate zvuke omiljene serije ili emisije, reaguje kao da je u pitanju nešto umirujuće i poznato, čak se raduje.
Pedijatar William Liley je otkrio je da od 25. nedelje trudnoće dete počinje da poskakuje u ritmu muzike koju sluša a istraživanje u jednoj londonskoj bolnici otkrilo je da muzika Vivaldija i Mocarta smiruje fetus od 4. do 5. meseca trudnoće, a glasnija muzika poput Betovenove i Bramsove navodi fetus na pojačanu aktivnost.
Neka istraživanja otkrila su da su novorođene bebe mirnije kada slušaju zvuke vode i mora jer ih podsećaju na zvuke koje su slušali u majčinom stomaku.
Stručnjaci tvrde da je prenatalni zvuk važan za prenatalni razvoj i pruža osnovu za kasnije učenje i ponašanje, a bebina izloženost muzici koja joj odgovara kada je još u majčinom stomaku pomaže joj u njenom kasnijem psihičkom, emotivnom, intelektualnom i duhovnom razvoju.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Igra kroz razvojne periode do druge godine  života  i njene terapijske moći

Igra kroz razvojne periode do druge godine života i njene terapijske moći

Igra je aktivnost koja je istovremeno i igra i rad.

Igra utiče na sve aspekte razvoja deteta: senzomotorni, kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), na razvoj govora, emocionalni, moralni, socijalni

U prvih 12 meseci, motorna veština se odlikuje pravcem od ležanja do stajanja; korišćenjem obe ruke i pokretima ruke ka ustima. Dok u socijalnom polju dečije oči posmatraju usta sagovornika, dodir roditeljske ruke je najveći podsticaj za lučenje hormona sreće u ovoj senzomotornoj fazi.

12 – 15 meseci, motorna veština doseže umeće hranjenja sa praznom kašikom;čak se poneko dete pretvara da spava a na socijalnom polju imitira neposredno viđene aktivnosti; drži pravilno lutku, medu…

15-19 meseci, motorne veština seže do sposobnosti da se pretvara – da hrani lutku, sebe…a aplauz za bravo su najveći podsticaj za lučenje hormona sreće.

20 meseci, javljaju se čari simbolizacije- zna da kutija može da „kobajagi“ bude auto; Pere „kobajagi“ sudove i radi pretežno ono što vidi od majke.

21 -24 meseci, povezuje dve radnje, lutka pije mleko a potom ide da spava. Socijalno: traži potrebne predmete za igru ali sa latencom i isto lako odustaje.

Ove igre su temelj za razvoj funkcionalnog govora i komunikativnosti svake jedinke.

Izostanak ovih aktivnosti, nekada može biti alarmna lampica da obratimo više pažnje na razvoj deteta.

Takođe ukoliko govor kasni ili dete nije dovoljno socijalno usmereno, potrebno je da se na vreme uključi u logopedski tretman. Tada će logoped igrovnim stimulativnim i sistematizovanim načinom u pravovremenom radu postupno doći do bolje komunikativnosti i bržeg razvoja govora.

Tanja Lukovac,
Master defektologije, logoped
Reedukator psihomotorike i okupacioni terapeut

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Igra

Igra

Igra je dečiji posao. Dok se igra, dete proživljava neka od prethodih iskustava, istražuje stvari vezane za njegov svet, odigrava svoja maštanja i snove. Dete uči o svom telu i o svetu oko sebe. Ulazi u razne vrste interakcija i uči prve socijalne veštine.

Kada igra počinje? Svaki put kada bebi menjate pelene, dajete obroke, stavljate bebu u krevetac, vaša beba odgovara na ritam, pokrete, osmehe, reči svojih roditelja. Od petog meseca igra postaje složenija: beba može da počne da se igra sa visećim ukrasima iznad mesta gde leži. Ako rukom zakači ukras, on će se zaklatiti iznad njene glave dok ponovo ne dođe do bebine ruke. Kada se pomera, visuljak pravi neke zvuke ako je od šuškavog materijala ili ima zvonce u sebi, takođe pravi i interesantne senke na zidu ako je lampa sa druge strane. Pustite bebu da se igra, ne prekidajte je svojim intervencijama. Beba uči da ispunjava sopstveni prostor svojom nezavisnom igrom. Igra takođe može da odloži bebin plač i neke njene primarne zahteve – dete se zaigralo.

Najveći deo igre bebe svodi se na niz eksperimenata, testiranja i isprobavanja toga kako svet funkcioniše. Na primer detetu koje je tek naučilo da hoda možete dati da nosi drvenu varjaču. Ona mu može ispasti iz ruke kada hoda. Dete će se sagnuti u pokušaju da je ponovo obuhvati. Ovoga puta kada hoda sa varjačom trudiće se da je drži obema rukama u pokušaju da je zadrži kod sebe, trudiće se da se koncentriše. Sad pada dete i to na zadnjicu jer gubi ravnotežu sa potpunim fokusom na varjači. Sad će ostati na zadnjici ali će gurati varjaču po podu proizvodeći razne zvuke. Šta je sve dete naučilo od jedne varjače: 1. usavršilo je veštinu hodanja, 2. naučilo je da održava ravnotežu držeći nezgrapniju igračku u ruci, 3. naučilo je da od varjače maštom napravi neku vrstu vozila koje „vozi“ po podu. Sigurno mnogo korisnije na sve načine od gledanja tableta ili televizije.

Nekada će dete koje puzi, negde oko sedmog ili osmog meseca, da se ustremi prema nekom predmetu interesovanja koji ćete vi opravdano proglasiti za „zabranjen“. Želi da ispita taj predmet. Možda već zna da se vi tome protivite pa će kada se približava da se osvrće da proveri gde ste vi i da li pazite na njega. Vi ste dete već naučili ako priđe predmetu koji nije za igru, da ćete ga uzeti u ruke, ukloniti sa datog mesta ili ćete ga držanjem ruku onemogućiti da posegne za datim predmetom. Objasnićete detetu energičnim glasom da taj predmet nije za igru. Daćete mu drugu opciju za igru. Šta dete uči: 1. da predvidi postupke odraslih iz svoje okoline, 2. da postoji način da ih kontroliše i privuče vašu pažnju.

Vaša reakcija će mu dati moć nad vama ili mu neće dati moć nad vama! Ako kriknete i potrčite prema njemu eto detetu radosti: kakva moć! Oduševljeno je i još mnogo puta će to ponavljati. Ako mirno priđete bez uzbuđivanja i skrenete mu pažnju šta je to što je u redu i šta dozvoljavate, dete tu moć neće dobiti. Zatim kada uradi ili se igra sa nečim dozvoljenim, pohvalite ga – važno je da fokus „moći“ prebacite na ono šta odobravate i pohvalu zbog toga.

Jednom kada dete nauči da hoda, mogući su razni eksperimenti deteta nad vama, prostorom, istraživanjem. Ako dete zamakne za ugao i izgubi vam se sa očiju, verovatno će cijukati da bi proverilo vaš odgovor i pozvalo vas da ga umirite jer mu je potrebno da zna da ste tu. Ako negde iza ćoška ćuti i umirilo se, proverite čime se bavi, moguće radi nešto nedopušteno.

Oko 13. ili 14. meseca već može da se desi da dva prohodala deteta budu jedan preko puta drugog i uđu u interakciju. Jedno dete će na primer uzeti suvu grančicu sa zemlje, drugo će se takođe, oponašajući ga, sagnuti da nađe svoju suvu grančicu. Njihove igre se poklapaju. Oponašaju pokrete jedan drugog, prateći brzinu pokreta, liniju i jačinu pokreta, bacajući predmet. Testiraju međusobne granice pokušavajući da uzmu grančice jedan od drugog. Ovo je već početak istraživanja socijalnih veština, komuniciranja bez reči, praćenje igara svojih drugara. Nemojte detetu uskraćivati društvo drugara jer je ono korisno na više načina.

Otac može započeti igru sa tek prohodalim detetom tako što će se zakloniti iza na primer velikog mantila i iznenada će „izvirivati“ iz njega a zatim se povući nazad. Svaki put kada se očeva glava pojavi dete će cičati od oduševljenja i smejati se. Ako tata ostane duže sakriven ispod mantila dete će zabrinuto krenuti da ga traži. Kad otac na kraju odbaci mantil i uzme dete u naručje ono će oduševljeno vriskati od zadovoljstva.

Igra se zasniva na očekivanjima, zabavnim iznenađenjima, varijacijama. Kroz igru dete uči od najranijih dana. Igra je veoma važan deo detetovog razvoja.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Druga beba

Druga beba

Majka se često u trenutku kada sazna da je u drugom stanju oseća nespremno da voli dva deteta odjednom. Za vreme svoje trudnoće jednostavno ne može da zamisli da će drugo dete voleti kao i prvo. Oseća da joj je teško starijem detetu kaže da dolazi još jedna beba. Kao da će se druga beba umešati u skladan odnos ljubavi sa prvim detetom. Kao da će dolaskom drugog deteta majka nekako izneveriti prvo dete.

Suparništvo između braće i sestara često je provocirano uprao ovom ambivalentnošću majke, snažan osećaj privrženosti koji majka oseća prema prvom detetu može da intenzivira suparništvo. Puno toga zavisi od svesnosti majke da je potrebno da sebi da vremena sa drugim detetom kao što je imala sa prvim detetom. Potrebno je da sebi da vremena da se u njoj osećanja ljubavi, privrženosti i prepoznavanja, bliskosti prema drugom detetu u potpunosti probude.

Jedno od najvažnijih iskustava svakog deteta je učenje o zajedničkom životu sa ostalim članovima porodice. Danas je veoma teško naći roditelje koji svoje dete uče o vrlini deljenja sa drugima. Upravo suprotno, većina roditelja se trudi da dete zaštiti od osećanja ljubomire i suparništva.

Ono što roditelj treba da uradi je da nauči dete da se oseća odgovornim za svog mlađeg brata ili sestru kao i za dobrobit cele porodice. Da bi ste ovo postigli nema potrebe da imate fokus na suparništvu. Starije dete treba da uči o odgovornosti prema drugim ljudima upravo izgradnjom svesti o tome da treba da deli sa svojim mlađim bratom ili sestrom i da je to prirodno. Dete će se suočavati sa suparništvom tako što će ga preoblikovati u brigu za mlađeg brata ili sestru. Dete će „proživeti“ to suparništvo kroz brigu.

Važno je da od bebinog dolaska u porodicu starije dete uključite u proces staranja o bebi. To ćete postići tako što ćete mu dozvoliti da u skladu sa svojim godinama obavlja određene zadatke kao što su: hranjenje bebe, donošenje pelena, pridržavanje i ljuljanje bebe kada je uznemirena. Pustite starije dete da bira šta će bebica obući i šta ćete joj novo kupiti, pustite ga da vam pomaže u presvlačenju – biće mu privlačnije i interesantnije ako bebi oblačite stvari koje je odabralo. Neka zabavlja bebu tepanjem ili pričom. Pustite ga da gura kolica. Kada izlazite u šetnju sa oba deteta, pripremite starije dete pričom da ljudi tako smešno reaguju na male bebe ali vole stariju decu podjednako kao i male bebe. Recite detetu da vas dvoje šetate bebu i da ako ste u parku i dosadno mu je da se igra, može da sedne pored vas. Ako se drugi ljudi okupe oko bebe, pričajte sa njima tako što ćete zagrliti starije dete. Vi ste ekipa, tim.

Ako ste kod kuće ceo dan možda ćete se osećati iscrpljeno zbog celodnevnog angažovanja da ugodite deci koja će se podjednako boriti za vašu pažnju i naklonost, svako na svoj način. Imaćete osećaj da im niste ugodili, da je neko uvek nezadovoljan, da ste neuspešni kao roditelj oba deteta. Naravno da niste, sve je to prirodno. Lek je da pronađete malo vremena u toku dana ali i duže vreme u toku nedelje kada ćete provoditi vreme samo sa jednim detetom. Nasamo ćete mu posvetiti svu pažnju, zajedno raditi stvari koje ga vesele i koje su vam oboma prijatne. Oboje treba da budete angažovani. Pitajte dete šta želi da radite a zatim mu zahvalite na ideji. Neka to vreme postane vaša nedeljna praksa i ritual.

Vaš stav prema oba deteta ne može biti podjednak iz vrlo jednostavnog razloga što su vaša deca različita, njihov temperament je različit, potrebe različite, senzibilitet, fizička izdržljivost… Potrebno je da se adaptirate na dečije razlike u karakterima i da ono što im nudite ili kako komnicirate sa njima, bude prilagođeno načinu na koji to oni mogu da prihvate i iskoriste. Čak iako biste želeli da vaše dete poseduje neke druge osobine, uzdržite se da pravite od njega ono što ono ne može da bude. Potrudite se da detetu pomognete da osobine koje poseduje i u kojima je najbolji, razvije na optimalan način. Hvalite svako dete zbog njegovog posebnog talenta i nemojte podcenjivati ono što radi prosečno.

Deca treba da znaju da su različita i da su baš takva prihvaćena i voljena. To će im dati odličnu osnovu za samopouzdanje u društvu kada još malo porastu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Povezivanje sa bebom

Povezivanje sa bebom

Pedijatri Maršal Klaus i Džon Kenel su prvi opisali uspostavljanje veze, takozvani „bonding“ između roditelja i novorođenčeta. Oni su naglasili značaj koji u tom procesu povezivanja i uspostavljanja odnosa ima prvih nekoliko dana po rođenju bebe. U tom smislu su isticali zanemarivanje tih potreba roditelja i dece u tadašnjim bolnicama gde se pre svega vodilo računa o fizičkom, medicinskom aspektu razvoja bebe.

Ovi pedijatri su prvi preporučili da mladi roditelji od samog rođenja u bolničkoj sobi provode određeno vreme držeći bebu, dodirujući je, pričajući sa njom. Preporučivali su da majke uspostavljaju dodir bebine i svoje kože da bi se održao kontinuitet bliskosti po izlasku bebe iz maminog stomaka. Očevi su ohrabrivani da drže bebu i takođe ostvare kontakt kožom. Istraživanja su pokazala da je to jako osetljiv trenutak i da tako blizak kontakt pomaže ocu da prigrli bebu, da se oslobodi napetosti i straha. Takođe je to način da mladi otac zdravo kanališe i usmeri sva svoja očekivanja i strepnje tokom trudnoće u smislu kakav ili kako će biti otac. Takav kontakt je način da se otac poveže sa činjenicom da je beba, njegovo dete, sada „stvarno biće“ a ne više neka bebica u stomaku koju čekamo.

Istraživanja dr Klausa i dr Kenela pokazali su i da je prisustvo babice (medicinske sestre) kao osobe koja je podrška i poseduje veliko iskustvo i tokom porođaja i nakon porođaja u prvim danima, dobar način da se mladi roditelji oslobode straha, pripreme za uloge roditelja i uspostave vezu sa bebom, razumeju njene potrebe.

Roditelji koji nisu uspeli da se povežu sa bebom i nisu imali dovoljno podrške mogu, kada krenu samostalno da se suočavaju sa potrebama i plačom bebe, da pomisle da „nisu uspeli a još nisu ni počeli da budu roditelji“. Međutim treba znati da je povezivanje sa bebom dugotrajni proces i da ništa nije izgubljeno. Čak i ukoliko okolnosti zahtevaju da beba odmah po rođenju bude prebačena u odeljenje intenzivne nege, zbog čega roditelji ne mogu da uspostave odmah kontakt sa njom, treba da znaju da nisu propustili priliku da se potpuno i zdravo vežu za bebu. Roditelji treba da znaju da svaka porodica ima svoj tempo razvoja i da nam je cilj dugoročno i čvrsto vezivanje. Prve trenutke sa bebom možemo porediti sa zaljubljivanjem ali je zato dugoročno vezivanje sa bebom ona duboka ljubav koja traži istrajnost i strpljenje.

Otkrivanje stvarne bebe

Kada prvi put provodite vreme sa svojom bebom i komentarišete njeno ponašanje, vi u stvari prvi put upoznajete svoje dete. Uvek treba da imate u vidu da je vaše dete jedinstveno po svim svojim osobinama. Fizičke osobine vidite odmah, oblik nosića, na koga ima prstiće, koje boje će biti oči… ali neke druge osobine: da li je ekstravertno ili mirno, da li je mazno ili ne, da li je spavalica ili je budna beba – te osobine ćete tek uočavati kroz bebino ponašanje. Ako ste maštali o mirnoj bebi a vaša beba je živahna ili plahovita ili se teško umiruje, to vam može predstavljati problem. Ako su mama ili tata na primer stidljivi ili tihi a dobiju dete bundžiju i drekavca to može biti problem. Ako je roditelj na primer robustan i energičan, glasan, a dobije dete koje je mirno, osetljivo i tiho – to takođe može biti problem. Ako su roditelji svesni da ih čeka prilagođavanje „stvarnoj bebi“ to će onda olakšati ceo proces. Koliko god beba bila različita po karakteru do vas, volećete je iz srca, tako da to ne treba da vas brine. Ukoliko se pripremite da ćete biti oprezni u svojim očekivanjima prilikom upoznavanja bebe, to može preduprediti neka mala razočarenja. Dete različitog temperamenta od roditeljskog, koje pritom kao svaka beba traži pažnju 24 sata 7 dana u nedelji, može za roditelja da predstavlja izazov.

U knjizi „Prvi odnos“ psihijatar Bertrand Krejmer je govorio o potrebi da roditelji pomire stvarnu bebu sa imaginarnom, sanjanom bebom. Pokušaji da se beba okarakteriše i svrsta u neku određenu kategoriju, deo su napora da se beba prihvati. Pa tako imamo „plačljivka“, „malu princezu“, „osvajača“, „anđela“. To su sve načini da roditelji pomire unutar sebe realnost sa sanjanim.

Beba se neće „uklapati“ ni u jednu ulogu 100% jer je beba biće i individua za sebe. Učite o svojoj bebi od nje same i prihvatite je kao jedinstvenu i samo vašu. Tako joj dajete najbolju podršku da zdravo odraste.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Problemi u ponašanju tek prohodalog deteta – 1. deo

Kada vaša beba uđe u fazu takozvane “separacije” koju prati prohodavanje ali i razvoj osobina kao što je “ne” stav, agresivnost i prkos, možete se naći u situaciji da postanete zbunjeni kao roditelj i da ne znate gde da postavite zdrave granice. Vaše dete treba da razvija svoju slobodnu ličnost ali takođe i da se uklopi u strukturu vašeg vaspitanja.

Tantrumi (napadi besa), bacanje po podu, bacanje predmeta, vrištanje, su samo neke od ne baš omiljenih manifestacija detetovog ponašanja u ovoj fazi. Naravno da detetu ne treba sve dozvoljavati, ono mora da nauči šta je dozvoljeno a šta ne, šta je dobro a šta loše ponašanje, šta je prihvatljivo a šta nije prihvatljivo.

Agresivnost (12 do 36 meseci), ujedanje i bacanje predmeta

Agresivno ponašanje je normalna faza razvoja tek prohodalog deteta. U ovom uzrastu vaše dete otkriva nezavisnost i samostalnost. U njemu se javlja želja da istražuje, saznaje, postane nezavisno. U koliziji je između potrebe da ga mama štiti i potrebe da ode od nje. Dete traži ali često i ne zna šta traži i šta će od toga dobiti.

Nemojte se plašiti svog deteta u toj fazi, pokažite zdrav roditeljski razum i autoritet. Zabrana je detetu potrebna za zdrav razvoj podjednako kao i odobravanje. Dete mora da postavi strukturu dobro-loše i ako ga to ne naučite neće valjati.

Međutim treba da znate da je određena količina bacanja, ugriza, pobune – normalna, ne treba da vas zabrinjava ako se pojavi u detetovom ponašanju. To ne znači da treba da igronišete takvo ponašanje. Budite sasvim sigurni da vaše dete svaki put od vas čuje i jasno zna da je takvo njegovo ponašanje neprihvatljivo. Pokažite mu bolje i kvalitetnije načine da zatraži, dobije, dogovori se.

Važno je da ostanete mirni. Pokazujući mu kako se vi uspešno kontrolišete naučićete i dete da se isto tako kontroliše. Vikanje, udaranje deteta kada se ne ponaša dobro neće ga naučiti boljem ponašanju. Potrebno je da detetu ponovite, mirno i energično, sa ljubavlju, koliko god puta je potrebno da to nije prihvatljivo a sa druge strane pokazati mu šta je prihvatljivo. Na primer: ne postoji ni jedan razlog da se vaše dete koje interesuju predmeti u kuhinji, penje na gornje kuhinjske elemente da bi nešto videlo, koliko god se bunilo i plakalo, ne treba da ga podižete na sto ili kuhinjske elemente da nešto dohvati. Alternativa je da mu oslobodite donju fijoku, da na niske police pri podu, postavite predmete koje može da razgleda i da se igra sa njima, da mu dodate set predmeta koji su za njega bezbedni kao što su šerpice, kutlače i varjače, plastične posudice ili modlice. Povremeno menjajte predmete. Možete u njih sipati malo vode ili nečeg sličnog u zavisnosti od uzrasta i godišnjeg doba.

Postavite jasne granice svaki put na isti način uvek kada je dete agresivno. Budite istrajni i mudri. Nekad je dovoljno da dete fizički iznesete iz te situacije ili da mu skrenete pažnju na nešto drugo podjednako interesantno. Pomozite detetu da izađe iz besa svojim mudrim ponašanjem. Ako dete plače i buni se nemojte to shvatati tragično, izdržite malo, sa ljubavlju, mirno.

Nagrađujte i ohrrujte dobro ponašanje. Mnogo efikasnije od kažnjavanja je nagrađivanje. Ono postavlja fokus na sve ono dobro i prijatno koje sledi ako poštuje pravila i dogovor. Kad god kod deteta primetite da je prihvatilo neko od dobrih ponašanja, pohvalite ga. Na primer: ako dete pita da li sme da uzme igračku koja je pred drugim detetom ili da li sme da se ljulja a drugo dete je na ljuljašci, to je već veliki pomak u ponašanju jer nije prišlo da uzme ili gurne bez pitanja. Pohvalite takvo ponašanje podjednako jasno kao što ste objašnjavali kada su granice u pitanju. Dete će tako znati šta je u redu i da postoji prostor da uči i da prilagodi svoje ponašanje uz vaše odobravanje i podršku.

Dajte mu uvek vrlo logična objašnjenja zabrana ali i dozvola. Tako dete uči.

Budite konstantni i istrajni u svojim pravilima. Postarajte se da dete jasno poznaje posledice svojih ponašanja. Postarajte se da dete može da razdvoji svoju grešku u ponašanju od toga da je uvek voljeno i da uvek ima vašu podršku.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj u prvoj godini života ima svoje zakonitosti. Zato je veoma važno upoznati buduće roditelje kako da na pravilan i stimulativan način podstiču i ne remete prirodan razvoj motornih veština.
U period od 0-3 meseca treba obratiti pažnju na sledeće:

  • Bebu tokom ležanja treba okretati na oba boka i stomak (čim otpadne pupak). Česte promene položaja deluju stimulativno na nju i omogućavaju brže integrisanje u spoljašnju sredinu.
  • Kada nosimo bebu u naručju treba izbegavati uspravan položaj i forsirati horizontalan, tako da bebina glava bude položena na našu desnu ili levu podlakticu što bliže laktu, a njena ledja budu okrenuta ka našem stomaku i grudima.
  • Svaki dan, kada je beba raspoložena, poželjno je uraditi po nekoliko (bar 10) pokreta u svim zglobovima ruku i nogu, rame-lakat-šaka, kuk-koleno-stopalo, u svim pravcima koje taj zglob dozvoljava. Na primer kruženje unapred i u nazad u ramenima, kružni pokreti u kukovima na gore ukoso i upolje (poželjno za produbljivanje čašice na karličnoj kosti), itd. Zatim okrenuti je sa ledja na bok, jedan pa drugi i odvajati je od podloge lagano povlačeći je za ramena, a kasnije kad malo ojača hvatati je za šakice i raditi isto kako bi je podstakli da uspostavlja što bolju kontrolu glave i vrata. Na stomaku očekujemo da u prvom mesecu uspe da okrene glavu sa jedne na drugu stranu da bi već u drugom mesecu uspevala da odiže glavu, vrat i ramena od podloge za 45 stepeni.
  • Krajem trećeg meseca očekujemo da je počela da kontroliše glavu, a na stomaku da drži glavu i ramena uspravno, skoro pod pravim uglom u odnosu na podlogu.
  • Igra i igračke imaju važno mesto u ovom uzrastu. Prve igračke bi trebalo da su šareni krug, crno-bela lopta i zvečka. Nuditi ih u sredini tela u visini šakica i podsticati bebu da ih hvata i fiksira i prati pogledom.
  • Svaka naša aktivnost sa bebom ne bi trebala da bude brza, nagla i snažna nego lagana, ritmična i prijatna tako da beba pokazuje zadovoljstvo i uživanje tokom izvodjenja istih. U ovom periodu pripremamo je za zahtevnije motorne aktivnosti koje joj prirodno slede kasnije.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Vaša beba – 6. nedelja

Vaša beba – 6. nedelja

Sada je vaša beba više budna, to su već duži periode tokom dana, tako da imate vremena da se bolje posvetite nenjom senzornom razvoju. Možete joj pevati pesmice i uspavanke ili možete da joj puštate muziku, pre svega dečije pesmice. Ispunite prostor oko bebe muzikom i gledajte izraze njenog lica. Vaša beba će izražavati zadovoljstvo kroz gugutanje, coktanje i radosne, pomalo nekontrolisane pokrete ruku i nogu.

Senzorna integracija (senzorni razvoj) je neuro-bilološki proces primanja i obrada informacija koje u bebin mozak dolaze preko njenih čula: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira. Za razvoj senzorne integracije i mogućnost i kapacitet mozga da što je moguće više primljenih informacija prima, obrađuje i zatim organizuje, ključan je period od rođenja do 7. godine života.

Vaša beba će podjednako uživati i u zvucima vetra ili u kuckanju sata. Svi ritmični, harmonični, ujednačeni, blagi zvuci će joj prijati. Na YouTubu sada postoje mnogi klipovi sa muzikom i zvucima za bebe, pa možete birati ono što joj najviše prija. Naći ćete i one koje pažljivo sluša ali i one koji će je uspavati. Postoje i zvuci slični šumu koji „pokrivaju“ druge zvuke u sobi gde beba spava i pomažu joj da učvrsti san. U svakom slučaju što raznovrsnije birate „ponudu“ za bebina čula, to će bogatiji biti rezultat. Čim primetite da vaša beba reaguje većim zadovoljstvom na jednu vrstu zvukova ili određenu muziku i izdvaja ih u odnosu na ostale, možemo da kažemo da je beba počela da razvija svoje sklonosti i pokazuje ukus.

Nema potrebe da bebu „bombardujete“ muzikom sve vreme. Bebama su potrebni i intervali tišine u kojima će takođe uživati a tada će i obrađivati senzacije koje je već primila. Beba koja je prestimulisana može početi da plače, izvija leđa ili na druge načine da se buni. Procenite sami koliko stimulacije kroz muziku i zvuke vašoj bebi prija.

Vaša beba još nije u mogućnosti da priča ali njeno lice vam već sada govori i to mnogo. Ona menja izraze lica koji prate ono što joj se dešava i šta oseća. Te izraze vi već počinjete da prepoznajete. Po grimasi oko usta, načinu na koji pomera glavu, podiže obrve, žmirka ili se mršti, zvucima koje pušta ili se priprema da pusti, čak i po načinu na koji plače, moći ćete sa sigurnošću da prepoznate da li je gladna, mokra ili je usamljena.

Sada vaša već beba može da prihvati određene dnevne rutine koje će za nju biti umirujuće i predstavljaće dobru osnovu za bebino vaspitavanje i u kasnijem periodu. Jedna od tih stvari je rutina večernjeg odlaska u krevet koja će joj pomoći da se brzo uspava. Ustanovite obrazac rutina koje će prethoditi spavanju i pobrinite se da se on ponavlja svako veče. Takve rutine, rituali, će i vama kao roditeljima pomoći da se bolje organizujete i steknete samopouzdanje. Počnite pripreme za spavanje dovoljno rano tako da imate dovoljno vremena za sve što se spremate da radite sa bebom, pre hranjenja koje obeležava početak noći. Počnite pripreme u vreme kada beba još nije potpuno umorna ili gladna, jer će u suprotnom u pola igranja početi da plače zbog gladi. Počnite ritual uvek u istom prostoru bilo da je to spavaća soba ili kupatilo. Važno je da se ritual pripreme završi u prostoriji gde beba spava i da bude prijatan i ušuškan jer to bebi daje osećaj da su odlazak na spavanje i mesto gde spava prijatni i dragi.

Za početak skinite bebi pelenu i pustite je da oslobodi višak energije pre spavanja. To je prilika da se mazite sa vašom bebom dok se ona veselo rita. Oko samog kupanja postoje različita mišljenja, sada je aktuelno da bebi nije potrebno potpuno kupanje u kadici svako veče nego samo par puta nedeljno. Topla voda je svakako umirujuća za bebu i pomoći će joj da se opusti. Lagana masažica kada je budete mazali će joj takođe prijati i činiće deo osećaja udobnosti i bezbednosti koji treba da bude deo odlaska na spavanje.

Omogućite bebi tišinu, prigušite svetlo i nahranite vašu sveže okupanu i spokojnu bebu. Ukoliko je dojite pazite da ne zaspi na grudima jer će se ubrzo probuditi gladna. Pobrinite se da dobro podrigne zbog viška vazduha u stomačiću koji može da je muči i budi. Vrlo kratko je posle hranjenja uspavljujte u rukama(vreme da podrigne posle hranjenja), toliko koliko je potrebno da po izrazu njenog lica i umirivanju očiju i kapaka, vidite da je utonula u dubok san( nebi trebala da vam zaspi u rukama). Tada je pažljivo spustite u njen krevetac. Krevetac je najbolje i najbezbednije mesto za bebu da spava. Prenošenje u svoj krevet čuvajte za izuzetne situacije kada bebu nešto muči ili kada u toku noći traži baš samo umirujući kontakt sa vama.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Cucla ili sisanje palca

Cucla ili sisanje palca

U drugoj ili trećoj godini roditelji počinju da sumiraju svoje stavove i osećanja u vezi bebinog sisanja palca i cucle. Da li se beba tako smiruje? Da li je cucla anatomski bolja? Da li će sisanjem promeniti položaj prednjih zuba? Da li je palac prljav? Da li je to ružna i opasna navika?

Koliko god roditelji pokušavali da odviknu dete od sisanja palca, ono će naći načina da se negde sakrije i da udovolji toj svojoj potrebi i navici. Neka deca sisaju palac i do sedme ili osme godine kada su već đaci, pa to rade krijući se ispod jorgana ili iza naslona fotelje.

Kod neke dece koja sisaju palac ili cuclu doći će do ortodontskih problema, ali rizik je manji pre pojave stalnih zuba. Kada govorimo o ortodontskim problemima sisanje cucle je definitivno manji rizik od sisanja palca, a sisanje palca je manji rizik od guranja više prstiju. Ponekad se zubi sami vrate u pravilan položaj i isprave kada sisanje palca prestane, tako da kod mnoge dece sa ovom navikom nije potrebno naknadno ispravljanje zuba protezom. Čest je slučaj da deca koja moraju da nose protezu, imaju genetsku sklonost ka krivljenju zuba, iako nikad nisu sisala ni palac ni cuclu.

Najugroženija su povučena deca koja sisaju palac najveći deo vremena i to čine i kasnije posle navršene pete – šeste godine. Ako je tako nešto u pitanju roditelji pre svega treba da obrate pažnju na to šta se dešava sa njihovim detetom u sferi socijalizacije.

Dete sisanje povezuje sa zadovoljstvom i samozadovoljavanjem pa će lakše odustati od sisanja palca ako mu se ponudi neki drugi izvor zadovoljstva: ćebence koje je mekano i može da ga mazi ili pesmica koju može da pevuši. Ali da li to treba da radite u ranim godinama?

Da bi roditelji imali dobar uvid u problem sisanja palca i cucle, treba da shvate da ono predstavlja jedan oblik samozadovoljavanja, umirivanja zadovoljstvom. Već fetusi sisaju palac. Novorođenčad imaju refleks stavljanja šake u usta (Babkinov refleks).

Kada je beba uznemirena i pokušava da se smiri, pribeći će sisanju palca kao načinu da uspostavi kontrolu nad sobom. Taj obrazac je urođen.

Istraživanja pokazuju da se sa bebama koje sisaju palac ili cuclu lakše komunicira. Po nekim istraživanjima davanje cucle bebama kada zaspu smanjuje rizik od SIDS sindroma.

Imajte u vidu sa sisanje palca i cucle za bebu nije samo „deformisani prednji zubi i nepce“ nego mnogo više i važnije od toga. Izbor između cucle i palca, ako je detetu potrebno takvo umirivanje, ima korene u istoriji porodice i kulturi kojoj pripada. Ako brinete da je palac uvek dostupan a da se cucla može oduzeti, imajte u vidu da niste nikada videli veće dete koje koristi cuclu. Jednostvno se ta potreba vremenom i odrastanjem reguliše. Ako razgovarate sa psihologom reći će vam da je bolje da dete ima višak umirivanja nego manjak. Potreba za oralnim umirivanjem je individualna i na nju ne možete uticati, dete je ima i pre nego što je svesno šta radi, tako da je autentičnost njegove potrebe nesumnjiva.

Ako pokušate da detetu prekinete naviku u periodu kada mu je uteha potrebna – samo će se još više vezati za nju.
Roditelj koji se protivi sisanju palca neka razmisle o cucli. Treba da vam bude jasno da je svet bebe i malog deteta prepun stresova, nepoznat. Deca su sklona traženju načina da se sama uteše odnosno da se izbore sa stresom. Priroda im je to dala. Stručnjaci smatraju da je to znak zdrave sposobnosti deteta da se pobrine za sebe.

Dečije samozadovoljavanje palcem ili cuclom kod roditelja izazivaju osećaj neadekvatnosti. „Moje dete je uznemireno, ne mogu to da gledam, da li sam ja kriv/kriva…?“ Kao i u svim drugim oblastima detetovog razvoja, učite od samog deteta šta je njemu baš specifično razvojno potrebno. Tako ćete bolje pomoći svom detetu nego da striktno pratite tabele razvoja koje su napravljene za svu, nekad i veoma različitu decu. Samo beba može da vam kaže da liste na pravom putu. Roditelji koji su sklopili čvršći savez sa pravilima nego sa svojom bebom, treba da razmisle o varijantama izbora koja nekad mogu da predstavljaju mudrije odluke i za njih i za bebu.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

Vaša beba – 5. nedelja

Vaša beba – 5. nedelja

Pripremite se na bebin osmeh. Pripremite se da vas vaša beba nagradi za svu vašu ljubav i brigu, blistavim, bezubim, razoružavajuće iskrenim osmehom. Taj osmeh će učiniti da vam se srce otopi, čak i ako ste upravo proveli najgoru noć upravo sa vlasnikom tog očaravajućeg osmeha. Tate koji su došli premoreni sa stresnog posla, taj čaroban osmeh će napuniti energijom i radošću.

Vaša beba sada podiže glavicu, mišići vrata su joj sve jači što joj dozvoljava da u kratkim intervalima drži glavu podignutu. Bebica još uvek može da izdrži samo nekoliko trenutaka u tom položaju i to dok leži na stomaku a takođe i da tom prilikom prebaci glavu sa strane na stranu. Čarobna je dok to radi, pravi tako ogroman napor a vase srce će ponosno zatreperiti zbog tog njenog uspeha. Takođe će moći da drži glavu uspravno dok je nosite u nosiljci na grudima.

Vaša beba sada može početi da spava duže u toku noći. Međutim da li će beba moći da spava u intervalu od naprimer 6 sati zavisi od mnogo faktora, naslednih kao i bebinog razvoja. Na primer dužina sna zavisi od toga kolika je zapremina bebinog želudca. Bebin želudac raste i povećava zapreminu od prvog dana po rođenju jer je na rođenju bio tako mali da je beba bila prinuđena da se budi na tri sata jer je gladna. U zavisnosti od bebe, trenutak kada će početi da spava 5 – 6 sati u kontinuitetu može biti od 5. Ili 6. nedelje do 6. meseca.

Eksperti za bebino spavanje savetuju da se beba stavi da spava dok je još uvek budna ali je pospana i tone u san. To što se beba sama uspavljuje će joj pomoći da nauči da padne u dubok san samostalno,  što je veoma važno i za bebu i za vas. Beskrajno uspavljivanje je iscrpljujuće. Bebi nije potrebno a vama će oduzeti mnogo dragocenog vremena za vaš odmor. Vi stvarate navike bebi, pa ako je naučite da zaspi na vašim rukama to će za nju biti normalno i to će naučiti da traži. Treba bebu maziti, ljubiti, nahraniti, dati joj sve što joj je potrebno, ali je u trenutku kada se sita, podrignula, umiri se i počne da tone u san, treba je spustiti u kolevku. Potrudite se da naučite bebu da učvrsti san sama jer će tako steći dobru i zdravu naviku i već za par meseci će odlazak u krevet trajati samo par minuta. Ako su oko nje meda i cucla, ako je dobro ušuškana a svetlo prigušeno, nema razloga da to ne postane njen ritual za odlazak na spavanje.

Svaka beba je posebna i razvija se na drugačiji način. Imajte to u vidu ako pratite šemu razvoja bebe – ta uputstva služe samo da vam daju uopštene sugestije šta je sledeće u bebinom razvoju.

Sada je već vreme da odete na kontrolu kod ginekologa. Osim što će vas pregledati vaginalno kao i  epiziotomiju ili ranu od carskog reza, lekar će želeti da zna da li se osećate dobro emotivno. Peta nedelja od porođaja može biti nedelja kada osećate baby blues ili postporođajnu depresiju. Statistike kažu da 4 od 5 žena osećaju neku vrstu hormonske posleporođajne reakcije. To može biti osetljivost, plač, teškoće u odnosu sa bebom, osećaj iscrpljenosti, poremećaj sna. Dobro je da to pomenete lekaru i potražite savet. Ginekolog je u kontaktu sa stotinama porođenih žena i ima dobru procenu šta vam može pomoći. Ako je potrebno potražite pomoć psihologa. Bolje da porazgovarate sa nekim par puta nego da zbog vašeg emotivnog stanja uzrokovanog padom hormonskog statusa, trpi odnos sa bebom i partnerom. Podelite sa partnerom ono što vam je lekar rekao. Vaš partner treba da bude u toku sa svim što se sa vama dešava. Ovo je prilika da sa lekarom porazgovarate i o posle porođajnoj kontroli rađanja.

Iako vam sex sa partnerom možda nije prvi na listi ovih dana, dobro je da se zaštitite na pravi način jer priče da dojenje štiti od trudnoće nisu istinite. Ne želite drugu bebu tako brzo, dok se vase telo još oporavlja od porođaja sa prvom a vi još učite kako da budete najbolja mama.

Izvor: Škola roditeljstva Nada Lazić

error: Content is protected !!